Štulić: Bio sam najjeftiniji izvođač Jugotona

Branimir Štulić je za Index.hr napisao odgovor na intervju Želimira Babogredca, predsjednika Uprave Croatia Recordsa u Jutarnjem listu. 

Tekst bez intervencija prenosimo sa Index.hr.

Odgovor na članak u Jutarnjem listu.

1. Babogredac me je ozvučavao tri meseca krajem ’81., i tako me se nagledao i naslušao, no pošto je bio odvojena ekipa, uopšte se nismo viđali niti skupa putovali (a kamoli družili), osim jednom zgodom posle te turneje, kad me je uz put kolima prebacio, i tad smo proveli desetak minuta, kao i moguće pola časa u londonskom supermarketu, jer smo se slučajno zatekli na istom turističkom putovanju. To je sve iz ’81. Dakle, posle trideset godina me je video i zaključio da sam deset godina stariji, što opet znači da nema oštar vid ko sunce vidi, niti dobar sluh ko čuje udarac groma.

2. Nosači zvuka su tada vredeli (u današnjem iznosu) 25 evra (onda maraka), pogotovo moji dvostruki, trostruki i četvorostruki albumi; a pošto od ‘90. imam Jugotonovu Zlatnu pticu, to znači da sam prodao milion nosača zvuka, i otuda je ludost kad se milion pomnoži sa 25.

3. Četiri kutije su pune kartonskih fajlova zato što sam snimio mnogo pesama i albuma; a sastoje se iz tri vida istovrsnih papira: autorskih ugovora, izvođačkih ugovora i podataka o pesmama (u što spada i kopirajt). Babogredac obrazlaže samo izvođački ugovor za prvu ploču. Zbog toga tih 5 godina. U autorskom ugovoru, koji je maltene isti, ali ipak kraći, nigde nema tih 5 godina, samo 6 meseci (od bilo kakvih vremenskih rokova), i ja sam uvek kraj toga ili preko toga stavljao križić, da naznačim da je to bit i suština tog tipskog ugovora (za sve jednakog, kao student servis, ili pak u skladu sa tadašnjim sistemom kad je bilo zabranjeno imati novce, u svakom slučaju Jugotonovi partijski sekretari bi se pobrinuli da novac nikog ne pokvari i da svrši tamo gde treba). Međutim, pošto se čak i u tim izvođačkim ugovorima na dva mesta pominju ekskluzivni ugovori (“ako nije drukčije ekskluzivnim ugovorom naznačeno”), koje ja nikad nisam imao sa njima, i koji bi bili jedino pravovaljani, budući se u njima podrobnije i tačnije postavljaju stvari i, dakako, koji su puno skuplji, oni iznađoše da im je bolje tipski ugovor proglasiti ekskluzivnim (muda pod bubrege, mimo petogodišnjeg zastarevanja) zbog istog razloga zbog kojeg se kondom stavlja na sveću. Dakle, nikakve posebne klauzule u papirima nema, niti postoji, već su se papiri potpisivali na 6 meseci; a u slučaju uspeha bi se isplaćivali izvođački honorari na 5 godina (otud tih 5 godina i samo na izvođačkim ugovorima). Međutim, u papirima nigde ne piše da nakon 5 godina zvučni zapis ostaje Jugotonu. Također, nigde ne piše da tih 6 meseci (jedini tiskani vremenski okvir ili rok koji se pominje u papirima) znači “budimo pametni i sad radimo na promociji tek izdane ploče, nemojmo snimati nikakvi drugi materijal”, budući sam ja upravo to radio i u godini dana dva dupla i jedan trostruki album objavio, dok mi nikakva promocija nije trebala (niti sam je ikada imao); a kamoli plakati, pošto sam u Jugoton došao kad sam regularno punio i prodavao nastupe sa potpuno svojim programom, što nikom pre mene na tom području nije uspelo (Dugme je do moje pojave sviralo pola programa od tuđih stvari), također, do mene nije bilo autora, samo bi pevači uspevali, tako da sam bio presedan i po tome.

4. Autorski ugovori se nisu sklapali na 8 posto, nego tekstopiscu pripada 4 posto, autoru glazbe 2 i aranžeru 2 posto. To spada u autorske honorare, koji su na snazi 50 godina (i koji su pripadali meni). Taj autorski ugovor nije potpisan na 10 godina, niti toga u papirima ima, jedini vremenski rok koji se spominje na papiru je 6 meseci.

5. Da bih mogao dobiti svoje autorske honorare, morao sam se učlaniti u Sokoj (kao što bi danas morao u Zamp), no oni su još pre toga odlučili preći na kompjutere (verujem da su prelazili na kompjutere sve do rata), pa im je to bio izgovor da ne isplaćuju autorske honorare, te sam stoga prekinuo saradnju sa njima i izravno poslovao sa Jugotonom, kao svojom bankom. Babogredac u to vreme nije postojao, niti išta zna o meni i mojem poslovanju (a kamoli da mi je advokat), pa je tako čista kleveta da sam napustio Sokoj zbog 10 posto koji su oni uzimali (kao i to da lažem kao pas). Po istom obrascu po kojem sam morao ući u Sokoj (a iz kojeg sam izašao, što je presedan) morao sam im dati i prava na njihov kopirajt, pa sam i tu napravio presedan i otvorio svoj Azra music, koji je toliko fiktivan koliko i stotine hiljada prodanih nosača zvuka do rata, na kojima lepo piše Azra music, štaviše, to se nalazi u papirima od Zadovoljštine, gde sam dobar deo tih 36 pesama preveo u Azra music (nisam ih sve svirao uživo), ali sam time naznačio da prva dva singla i albuma pokriva Azra music. Pa i Babogredac slučajno pominje 36 pesama (prva dva albuma), što znači da ne veruje da je Azra music fiktivna (jer započinje sa 14 novih pesama na Ravno do dna, pa preko Filigranskih pločnika i Zadovoljštine sve do dana današnjeg), inače bi svojatao sve pesme; a ne samo 36. Takav je bio dogovor, po naški dil, pošto nikad dinara od njih nisam uzeo, već sam isključivo živeo od zarađenih autorskih honorara. Dakle, pošteno sam (sa Zadovoljštinom) otkupio svoje propušteno, koje je na prevaru i ucenu dobiveno.

Ja sam bio najjeftiniji izvođač u povesti Jugotona. Nisam imao ništa; a kamoli najbolji studio. Sam sam dizajnirao svoje abume. Nikakve zajedničke kampanje nisam dogovarao; a kamoli da sam radio za plakate (umesto novca) ili da sam zbog njih uspeo. Nikad nisam snimao 700, 800 sati (Balkanska rapsodija se otegla, ali to je bilo zbog raspada sistema i zato što ništa nije valjalo, ako je bilo auta, nije bilo benzina odnosno vozača), niti je bilo ikoga ko bi znao snimati, uostalom, što se njih tiče, njihovo poslovanje je išlo iz jedne kancelarije u drugu (rđa se drži skupa). Moj A1 tretman je bio samo zato što sam neverovatan profit ostvario (potpuno iznenađujuće, protiv svih pravila i očekivanja) i obično sam ga koristio za skupljanje pres-klipinga (koji su mi kasnije dobro došli za knjigu), dok su drugi navraćali samo zbog novaca.

7. Ja sam samo ‘82. na ’83.-u dobio 100.000 maraka, zato što mi je isplaćena većina zaostalih honorara iz ’80. i posle toga, i zato što sam pola od toga (dakle, samo mi je 50.000 pristiglo) digao i platio snimanje Fazana i Krivog srastanja u Frankfurtu, budući Jugoton tada nije mogao legalno poslovati u inozemstvu (rekli bi, bio je čak i tada ilegalan), pa je celokupno poslovanje išlo preko moga žiro računa (dobio sam 50.000 hiljada autorskih honorara, kojima sam platio snimanje, Jugoton mi je to povratio, i tako je te godine ispao prihod od 100.000). Jugoton je otplatio taj porez sa pločom Između krajnosti (prva naklada od 30 hiljada je njima išla), dakle, opet sam ga ja platio (još jedna kleveta). Babogredac o tome ništa ne zna, kao ni to da mi nisu hteli raspodeliti taj prihod na tri godine (jer pesme sam stvarao godinama, isto kao i književnici), ali Škarica zna, jer inače ne bi tako daleko dogurao (čak pet Porina). 

8. Za razliku od partijskih sekretara, ja sam i onda i sada bio privatnik, koji je legalno poslovao i u tuzemstvu i u inozemstvu (i šteta što se ne bavim brodogradnjom, jer upravo takve kadrove sada svećom na silu traže); a svoje ime nisam menjao, niti sam državu rušio da bih se na njene papire pozivao.

9. Jugoton je varao na sve moguće načine (Crorec još i više), i jedan od glavnih razloga zašto sam dobio samo desetinu autorskog novca je njihov način obračunavanja kazeta, koje su se do rata prodavale triput bolje od ploča (a po istoj ceni), dakle, po kazeti su obračunavali pet puta manje honorare. Također, od CD-a, koje Crorec počinje izdavati od ’94., Dugme ima samo dva, ali ja to jest Azra bezmalo sve, što znači da brojni ostali služe samo kao pokriće za prihod koji samo ja ostvarujem. Otuda su se u Zampu zabunili kad su mi 2.000 maraka ponudili, jer se ta svota isplaćuje tima koji spadaju u pokriće (obično ih nema više od sto) dok 80% prihoda ide onome koji drži partijske sekretare.