Samo za ljubitelje Davida Bowiea

Priču o pjesmi 'Heroes' Davida Bowiea prenosimo s portala P.U.L.S.E.
Piše: Nebojša Krivokuća, P.U.L.S.E.

Imam dvanaest godina, desetak kaseta, sedam-osam albuma na polici, nemam još uvek moj gramofon, ali je zato tu kasetofon, moj, dva zvučnika + opcija „wide stereo“. Dva od 7-8 albuma su Bouvijevi, kao i dve od desetak kaseta. Specijalno izdanje magazina „ITD“, objavljeno pred novu godinu 1985, posvećeno Bouviju, znam (verovatno i danas) – napamet. (Posmatrano sa distance – ta „romansirana biografija“ je itekako uticala na moj dalji razvoj – u tom izdanju sam prvi put čuo/saznao za: Čarlija Parkera, Džeka Kerouaka, Endija Vorhola, Lu Rida, Igija Popa i Brajena Ina. Sasvim dovoljno za višedecenijsku indoktrinaciju.) Pominjani kasetofon povezan je kablom za TV (mono izlaz), spreman za snimanje „Live Aid“ koncerta.

Trinaesti juli 1985. godine: sedeo sam ispred TV ekrana nekih 14 sati, nisam imao snage za više. Ali, bilo je sasvim dovoljno: pored svih čuda koje sam uspeo da vidim tog dana, u 19 Bouvijevih minuta – prvi put sam čuo „Heroes“.

Iskreno, nisam mnogo razumeo. No, refren, plutajuća gitara i epska širina bili su sasvim dovoljni za prvo slušanje i spoznaju da je mnogo važnije znati taj tekst napamet nego, na primer, „Pesme o majci“, obavezna lektira za šesti razred. Onda je došlo drugo i treće i petnaesto preslušavanje, sve sa te trake snimljene mono tehnikom sa televizora. Velike pesme ne mogu zaustaviti ni mali zvučnici ni mono-tehnologija. Između ostalog – zato su velike.

II (opšti nivoi, množina).
„Heroes“ je zapravo  dokaz da su u rok muzici priča o pesmi, sama pesma i kontekst – podjednako važni. Iako tehnički „Heroes“ nije bila ni blizu hita po objavi (1977; jedva Top 25 u Britaniji, ni Top 100 u Americi), njena veličina postajala je jasnija iz godine u godinu..Njena epska širina dolazi najpre iz zvuka – i nema boljeg dokaza za tvrdnju od nemačke i francuske verzija iste pesme. Naravno da bi bilo bolje da ih Bouvi nikada nije otpevao, ali – da nije – možda bi bilo potrebno još više vremena da se nađe na panteonu važnih stvari odrastanja.

Ali, njen zvuk je nastao greškom – i to Tonyja Viscontia, (koji će se u ovoj priči pojaviti još jednom): nakon što je Robert Fripp i treći put odsvirao gitarsku deonicu, Viskonti je čitavoj ekipi greškom pustio sva tri kanala, jedan preko drugog.

I to je bilo – to!

„Svima su nam pale vilice. Danas je trenutno prepoznatljivi zvuk, sačuvan u našoj kolektivnoj psihi“ – zapisaće Viskonti u svojoj autobiografiji. A kolektivna psiha je kodirala pesmu na različite načine. „Heroes“ smo najpre čitali kao pesmu o hrabosti, nastalu tokom berlinskih dana ekipe koja je snimala jedan od najvećih albuma rok muzike u Hansa studiju – u prostoru koji je bio sala za balove SS divizija i čiji su prozori zaista bili na puškomet od vojnika Istočne Nemačke; otvaranje pesme stihom „I will be King/And You, You’ll be my queen“; sastanci pod zidom, nepoznati ljubavnici, podeljeni grad, tenzija, prkos; „We can beat them/just for one day.“ – sve je, nekako, tu.

Takvom berlinskom shvatanju pomogla su i „Deca sa kolodvora Zoo“, ali i Bouvijev koncert održan pored Zida („Da je to bila poslednja velika stvar koju sam uradio u životu, to bi bilo potpuno u redu“) – nakon kojeg je tvrdio da je čuo glasove ljudi sa druge strane Zida kako pevaju, hiljade glasova..

Postoji frakcija obožavalaca koji tvrde da je pesma dobila najblistaviju formu kada je zasvirao na Live Aid koncertu – jer je dobila drugačiji kontekst. No, uprkos tome što je to bio i moj prvi susret sa pesmom, ta verzija i kontekst nisu mi najomiljeniji.

Petnaest godina kasnije - Zida više nije bilo, ali više nije bilo ni Kula World Trade Centra. Na koncertu održanom nakon katastrofe u Njujorku – u gradu u kojem je praktično živeo već godinama – otpevao je svega dve pesme: „America“ Simona & Garfunkela i – „Heroes“, ponovo.

I sve je dobilo novo značenje. Kada je, konačno – i za sada poslednji put svirao uživo, tokom „Reality“ turneje, pesma je dobila je i tu oduvek željenu dimenziju - himne koja te uverava da je pobeda moguća. Snimak iz Berlina iz 2002 – to i dokazuje.

I onda dolazi - do obrta.

Nakon svih tumačenja i momenata veličanstvenosti koje smo proživljavali uz nju, Bouvi je konačno razotkrio deo mita – i učinio ga, zapravo, još većim: prava inspiracija za pesmu bio je već pominjani grešni Viskonti – koji se u to vreme zaista sastajao sa Antoniom Maas, pratećim vokalom u bendu, pod zidom, tako da su ga Dejvid i ostali iz benda mogli i videti iz studija. Toni je u to vreme bio u braku. Dejvid je prećutkivao ovaj podatak sve do 2004, kada se Toni razveo od svoje žene. Ljubavna pesma, ipak. I konačno razotkrivanje istine: sada smo znali zašto je ova pesma imala znake navoda u nazivu, svih ovih godina. („Heroes“, ne Heroes.)

III (privatni kontekst, jednina)
Bez obzira na izvođenja i mnoge verzije – oduvek mi je najdraža bila ona izvorna - treća pesma na albumu, šest minuta i deset sekundi, integralni ep. Zanimljivo, iako je preslušavam više od dvadeset godina, ne mogu da izdvojim nijedan specijalni momenat u kojem sam je slušao i koji ću pamtiti po pesmi.

„Heroes“ se nalazila u svakoj verziji ručnog prtljaga na mnogim letovanjima, tokom služenja vojnog roka, u vokmenu, diskmenu, plejeru, svuda.  Zapravo, samo slušanje ove pesme je taj momenat, u kojem ti nije važno gde si i kakav si i kuda si krenuo. I to je, valjda, čini velikom pesmom.

IV

„Heroes“ nikada nisam čuo uživo. Prvu šansu sam imao u septembru 1990. No, verovatno sam bio premali da bih herojski, sam pokušao da odem u Zagreb u tom trenutku, te jeseni – zid je već počeo da se podiže, između njih i nas.

Drugi put, kada je ponovo svirao u Zagrebu aprila 1997. nisam imao pasoš, a nije mi se baš jurila potvrda vojnog odseka da sam odslužio rok, nije mi se kucalo na ta vrata, nakon svega. Na oba koncerta je svirao tu pesmu.

Sad, sve je manje šansi da ću „Heroes“ ikada čuti uživo. Bouvi ne nastupa uživo već osmu godinu. Nisam, jbga, na vreme bio „heroj, na jedan dan“.Ali, dokle god postoji šansa da će se vratiti na scenu, preostaje mi da verujem da je taj dan – ipak moguć...

p.u.l.s.e./radiosarajevo.ba