(T)ko želi biti islamofob?

Piše:Vuk Bačanović

Kada je opskurna islamistička stranica Islambosna.ba nedavno objavila spisak za odstrel javnih ličnosti i medija koje smatra islamofobi(čni)ma, mnoge javne ličnosti su požurile da i same preuzmu ovaj žig. Pa ipak, za razliku od inicijalne, iskrene i emocijama nabijene reakcije Arnela Šarića Sharana, utrka za titulom naprednog islamofoba polako počinje poprimati crte tipičnog malograđanskog cirkusa.

Dok se u nekoliko dana odvijala drama radnika zavidovićke Krivaje, smrt od gladi rudara Rašida Velića iz Zenice ili štrajk glađu zvorničkog sindikaliste Dragana Savića, građanski intelektualci su svoje djelovanje ponovo sveli na miješanje prljave vode identitetluka. Budući da gladovanje i smrt nekih tamo nebitnih težaka nije medijski iskoristivo, valja se ponovo u horu zgražavati nad bezbroj puta viđenim kleričkom šikaniranjem bezopasnih protivnika. I kao bezbroj puta do sada, ne uraditi po tom pitanju ništa konkretno! Što bi se reklo: i klerik sit i građani na broju! Valja, dakle, podržati ugrožene kolege javne djelatnike, publiciste, analitičare, građanske intelektualce, umjetnike! Što su javniji i ugledniji (i bogatiji), to je slast i korist od mogućeg solidariziranja veća!

Patetične medijske viktimizacije uvijek idu po istom receptu: taj i taj mračnjački klerik najprije kaže to i to, da bi mu taj i taj građanski intelektualac i, njemu sklon, nešto napredniji klerik odvratili to i to. Pitanje islamofobije, odnosno muslimana kontra islamofoba, postaje tako jedna od osnovnih društvenih polarizacija. Radi se opet o identitetluku naspram jedine mjerljive i realne polarizacije: na kapitaliste i radničku klasu!

To što je Rašida Velića ubio sistem je manje važno i može sačekati. Uostalom, ko ono bijaše taj tip? Hajde da se mi prvo u okvirima tog i takvog ubilačkog sistema dogovorimo šta to jeste, a šta nije musliman (posao klerika), čega se boje islamofobi i jesu li oni zaista islamofobi (posao građanskog intelektualaca) ili se, zapravo, boje samo trenutno vladajuće kleričke oligarhije (posao naprednog klerika).

Ovaj spektar različitih fobija i fobičara odslikava, ustvari, realno stanje bosanskohercegovačkog tržišta identiteta. Dok njime monopolistički vladaju klerici, kao glavni osmišljači, prodavači i održavatelji nacionalističkih mitologija, građanski intelektualci svim silama pokušavaju vladajućim tranzicijskim mafijama prodati neku od svojih ideja, ne bi li se postojeći šovinizmi barem „malčice“ pripitomili. To im ne polazi za rukom iz dva razloga: političarima je jasno da je promjena već usađene patriotske ideologije vrlo komplikovan i dugoročan proces, te im se, u smislu održavanja na vlasti, naprosto ne isplati. Bilo kakvo mijenjanje utvrđenih „istina“ opozicija uvijek može iskoristiti da aktuelnu vlast optuži za izdaju (npr. islamofobiju).

Vladajući tranzicijski karteli, koji su, za razliku od političara, stvarna vlast (diktatura kapitala) u uslovima nerješivih ekonomskih problema i cikličnih kriza kapitalističke ekonomije, također sa simpatijama gledaju na opsjenarske ideologije kleronacionalizma i patriotizma.

U takvoj situaciji, intelektualna građanština nema izbora osim da pronađe usko tržište na kojem će ipak prodati svoje ideje. U tim okvirima, ona će ostati vječno zabrinuta opozicija, dežurni moralista, dobro uhodani klan koji je prekasno shvatio da je samoga sebe ukopao u održavanju postojećeg poretka - sistema u kojem ljudsko biće, bilo nacionalist, socijaldemokrat ili liberal, nije ništa drugo do projekcija tokova novca.

U nemoralnom sistemu moraliziranje nije neisplativo. Baš naprotiv! Dežurni reisovi bukači sa Islambosne nisu uradili ništa drugo, nego se građanštini nabacili na volej. Ono što je započeto kao haranga na beznačajnom portalu, postat će u građanskoj kulturi spektakla utrka za novi identitetluk i mnogi će se javno okititi cool titulom islamofoba, sve dok neka druga ne bude zanimljivija. Tresla se gora, rodio se miš!

U nekoj paralelnoj, bosanskohercegovačkoj South Park realnosti, igra „(T)ko želi biti islamofob?“ bi se mogla završiti na sljedeći način: Intelektualna građanština je zagospodarila tržištem ideja! Biti islamofob postaje toliko „fensi“ da sam reisu-l-ulema Mustafa Cerić oblači majicu i kači bedž sa natpisom „islamofob“, raspušta Islamsku zajednicu i postaje glavna faca u NGO sektoru, koji se sada popunjava kadrovima sa medresa i islamskih pedagoških akademija.

U isto vrijeme, vladika Vasilije Kačavenda, obesmišljen transformacijom „Turaka“, prelazi na islam, štoviše u vehabije (i svi Srbi s njim), kako bi u nešto drugačijoj ikonografiji mogao progoniti izdajnike vjere pradjedovske. Markantni vladika Grigorije, postaje urednik Islambosne, Veselin Gatalo kolumnist, a Milorad Dodik predsjednik SBB-a. Teror islamofoba postaje u toj mjeri neizdrživ da se sarajevski NGO veterani odlučuju na radikalan potez izvođenja antiislamofobičnog performansa pred sarajevskom Katedralom, koja je u skladu sa talasom naprednih shvatanja, preinačena u restoran „Kod veselog pape“!

U opisanom teatru apsurda, jedina fikcija su uloge.