Homofobija over and out

Piše: Aleksandra Petrić, za Manjine.ba

Zabrana diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije se prvi put pojavila u zakonodavstvu Bosne i Hercegovine 2003. godine, kada je usvojen Zakon o ravnopravnosti polova BiH koji je, između ostalog, sadržavao odredbu o zabrani diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije. Ova odredba nije zaživjela u javnim politikama u oblasti ravnopravnosti polova, niti su se vladine institucije BiH u tom periodu potrudile da osmisle i provedu programe koji bi omogućili zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda lezbejki, gej, biseksualnih i transrodnih osoba (LGBT). Usvajanjem Zakona o zabrani diskriminacije Bosne i Hercegovine 2009. godine, koji sadrži opštu odredbu zabrane diskriminacije i po osnovu polne orijentacije,  prekršajne sankcije za različite oblike diskriminacije, i obavezu usklađivanja svih zakona i opštih propisa u roku od godinu dana, zaštita prava LGBT osoba se preselila na drugu adresu, gdje je ostala komotno ušuškana i uspavana i danas.

Možete predpostaviti da više od tri godine nakon usvajanja ovog zakona, drugi zakoni i opšti propisi nisu usklađeni i da, naravno, nije poznato kada će se to dogoditi. Jer prava LGBT osoba, kao sve ostalo što ima veze sa diskriminacijom (a nije vezano za presudu Sejdić Finci) očito ne zaslužuje dužnu pažnju visoke politike u Bosni i Hercegovini, kako one međunarodne, tako i domaće. Naše.

Nije sve u zakonima i politikama, ali su važan alat za ići naprijed. Bez njih ne možemo govoriti o promjenama svijesti, mogućnostima da većina omogući manjini da prava koja su joj formalno garantovana i živi svakoga dana.

Dekadencija i „truli zapad“

Prije nekih petnestak godina, prvi put sam otišla u Ameriku. Šetajući ulicama Vašingtona vidjela sam više istospolnih parova, muškaraca i žena koji su bezbrižno hodali zagrljeni ili su se držali za ruke. Osim mene, niko se nije osvrnuo za njima. Ljudi su žurili na posao, trčali za djecom, svađali se, ljubili, smijali, hranili golubove, vozili bicikle, gutali hot dogove sa nogu na kraktim pauzama, lješkarili na dekicama u malim parkovima, njihali se uz muziku uličnih svirača ili onu koja je dopirala sa skrivenih plejera u džepovima. Par puta sam prisustvovala spontanim mikro paradama u kojima se šarenila jaka šminka, štrasom obložene cipele sa vrtoglavim platformama, fluoroscentno perje na frizurama. Bila je tu i američka zastava. I druge zastave. Ljudi su aplaudirali, prekidali razgovore u baštama kafea kako bi mahnuli i podržali jedni druge.

Za mene nema druge osim ove, veoma jednostavne istine.Dekadencija, „truli zapad“, sve što je drugačije, protiv pristojnosti, protiv prirode mislite? Možda i ne mislite tako. Ne znam. Ja mislim i mislila sam da je ljudsko. Da se živi vlastiti život  i živi pravo da budeš drugačiji i drugačija. Da budeš svoj i svoja, da imaš ljubav i da je daješ. Ne samo u Americi, već i u Bosni i Hercegovini. Svuda gdje poznajem ili ne poznajem muškarce i žene koji otvoreno ili skriveno žive svoj život drugačije.

Život mora biti bolji od dnevnog straha da dobiješ šaku u oko, cipelu u rebra, nečiju pljuvačku po sred lica, da ti odbijaju prijave za posao ili daju otkaze, otvoreno ili neprimjetno nestaju iz kruga prijatelja i prijateljica. Kažu ti da je stan već iznajmljen nekom drugom, ne prihvataju pruženu ruku ili sklanjaju vlastitu djecu od tebe čim saznaju za tvoju „mračnu“ stranu. I još mnogo toga o čemu, priznajem, ne znam dovoljno.

Ono što znam je da se to ne može zvati životom i znam da neću pripadati „udobnosti“ društveno prihvatljivog heteroseksizma, homofobije, svakodnevno tolerisane mržnje. Nisam i neću da budem na strani progonitelja i progoniteljica jer mi je tako lakše. Ne želim živjeti dvostruke standarde i misliti da je problem nešto drugo, da je sve drugo mnogo važnije, jer je „naše“ i „normalno.“

Mržnja ne može biti normalna.  Ni u kom kontekstu, ni pod kojim uslovima.

Banja Luka, maj 2013