Fali (mi) slatko

Radiosarajevo.ba
Fali (mi) slatko

Piše: Aleksandra Petrić, Manjine.ba

Iskorištavanje rada djece je jedan od najgrubljih oblika kršenja dječijih prava. Zaštita u ovoj oblasti u Bosni i Hercegovini je formalno regulisana na trinaest, pa i četrnaest nivoa kroz različite zakone koji u minimumu obuhvataju socijalnu zaštitu i radno zakonodavstvo, kao i javne politike koje ciljaju zaštitu djece i opšte politike u oblasti socijalne isključenosti, sprečavanja i suzbijanja porodičnog nasilja i različitih oblika diskriminacije. Bosna i Hercegovina je potpisnica svih značajnijih međunarodnih dokumenata u ovoj oblasti, kao što su Konvencija o pravima djeteta i Konvencija međunarodne organizacije rada broj 182 o najgorim oblicima iskorištavanja dječijeg rada. Ova posljednja, između ostalog zahtijeva hitne, neposredne i efikasne mjere, te navodi specifične oblike iskorištavanja djece koji se smatraju najgorim – ukratko – sve oblike ropstva ili prakse koje su slične ropstvu, kao i korištenje, pribavljanje ili nuđenje djeteta za prostituciju, pornografiju, proizvodnju i trgovinu opojnim drogama.

Fino je to. Ali mnogo je prazno od ratifikacije i zakona do djeteta koje ima stvarne potrebe da živi djetinstvo slobodno od sile i prisile da zarađuje za druge, ili vlastito golo preživljavanje, te da mu osnovna briga bude da se što više igra i da nesmetano ide u školu.

Ja sam odrasla, i odavno sam, barem zakonski prestala biti dijete, iako je živa jedna i jedina osoba koja me takvom može posmatrati i nazivati. Koliko god mislim da sam imala komplikovano djetinstvo, u globalu, sve je prošlo dobro. Prvi posao sam našla sa sedamnaest, pred kraj srednje škole, kada sam jedno vrijeme čistila kafić za džeparac koji se nije podrazumijevao ni od koga. Do tada nisam tačno ni znala šta znači raditi. Osamnaesti rođendan sam dočekala uz miris sanitara, sa kantom i metlom u rukama. Poslije sam se utalila sa drugaricom, pa smo odrađivale sitne poslove za njenu sestru koja je vodila privatnu firmu. Tokom studiranja, došli su i drugi, ozbiljniji poslovi koji su mi omogućili da živim i učim dalje. Tako zarađen novac sam značajno čuvala, prebrojavala i trošila sa posebnom pažnjom. On je bio samo moj, niko mi ga nije uzimao. Niko me nije ni pitao koliko ga ima. I da li ga ima dovoljno. Nisam jedina kojoj je bilo ili jeste ovako, niti je moje iskustvo nešto posebno. Bila sam pristojno iznad minimalne dobne granice za legalan rad, platili su me, moja porodica je to prihvatala kao učenje odgovornosti prema novcu i prema vlastitim potrebama.

U poređenju sa armijom nevidljivih djevojčica i dječaka u Bosni i Hercegovini koji mogu sanjati o stabilnom djetinstvu, moje odrastanje je bilo bajka. U maniru Volta Diznija.

Mimoiđem se gotovo svaki dan sa čupavom crnokosom djevojčicom. Ima, po mojoj slobodnoj procjeni jedanaest, dvanaest godina. Nikada je nisam pitala. Razmijenimo pogled, nasmijem joj se, uzvrati mi. Odem dalje svojim poslom. Ponekad je dugo nema, pa se opet pojavi, nekad i u društvu svoje mlađe varijante, jednako čupave. Sunce, kiša, snijeg, nema veze. Zaustavila me prvi put odavno i tražila dvadeset feninga. Kaže, fali za čokoladu. Pitam je da li je gladna. Kaže – imam ja jelo, ali mi fali slatko. Pitam jel’ sigurno. Kaže sto posto. Ja je hoću odvesti u prvu prodavnicu da kupim, ona odbija. Kaže –nije to fino. Sama ću ja, samo mi daj. Ako imaš. Ako nemaš, nema veze, daćeš mi drugi put. Dam joj.

Okrenem se na semaforu. Zaustavila je već drugu ženu i ova vadi sitniš iz novčanika i stavlja joj u šaku. Par žutih. Shvatila sam ja odavno da ova igra slatkog što fali znači da će neko na kraju dana da joj uzme sve. To je njen posao. Zarađuje. Za razliku od mene, ona nema radničku knjižicu u kojoj bi stajao pečat i zanimanje – skupljačica sitniša za slatko. Nema ni redovno zdravstveno i socijalno, posebnu zaštitu na radu. Nema ni dovoljno godina. Ona bi trebala da je u školi. I da je štite zakoni i one hitne, neposredne i efikasne mjere, što ih potpisa Bosna i Hercegovina. Sve redom.

Pitam se zna li se negdje, na kom god nivou ove zemlje, koliko je ovakvih djevojčica na ulicama i da li se one osjećaju sigurno? Čije su one taokinje? Da li se zbog njih organizuju konsultativni sastanci da bi se usaglasili stavovi i odaslali u javnost? Ima li njihove konstitutivnosti i interesa i u jednom budžetu osim u žutaćima nasumice odabranih prolaznika? One sakupljaju sitniš za slatko koje nikada ne kupe i kojeg nikada neće biti dosta. Otkupljuju djetinstvo koje ne žive, možda imaju planove da će, nekada, i one doći na red.

I biti prve.

Mnogo su jake.

(Banja Luka, 12. 06. 2013.)

Radiosarajevo.ba pratite putem aplikacije za Android | iOS i društvenih mreža Twitter | Facebook | Instagram, kao i putem našeg Viber Chata.

/ Najnovije