Vuk Drašković: Slobodan Milošević je želio bombe na Srbiju 1999. godine!

Važnu ulogu u dramatičnim događajima 1999. godine imao je Vuk Drašković, tadašnji zamjenik premijera SR Jugoslavije. U svojoj knjizi "Meta" Drašković je otkrio tvrdoglavost i bahatost srbijanskog lidera Slobodana Miloševića.

Ne samo što je "balkanski krvnik" izazvao ratove na prostorima ex-yu nego je svojom nepopustljivošću natjerao NATO pakt na intervenciju protiv Srbije 1999. Šta je u svojim sjećanjima napisao Vuk Drašković?

***

"Po mećavi, negde oko ponoći, 19. februara 1999. 'falkon' Vlade sleteo je na Surčin. Četa novinara i kamermana, domaćih i stranih, čekala je izjavu prvog čoveka državne diplomatije. Rekao sam da u Rambuje nismo pozvani kao cirkuska trupa i da ono što nam se tamo nudi možemo i moramo da prihvatimo. A šta nam se to nudi nisam otkrio novinarima, jer je ruski pregovarač Boris Majorski zahtevao da tu 'tajnu i sudbinski po Srbiju važnu poruku' prenesem lično Miloševiću. Novinarima sam rekao da Kosovo ostaje u Srbiji i da će UČK biti razoružana. Nisam prećutao ni zahtev da 'strane trupe' (izbegao sam reč NATO) dođu u pokrajinu i uspostave mir. Pozvao sam Srbiju na hrabrost, ponovivši tri puta da je 'hrabrosti danas ime mudrost'."

***

"Odmah izjutra, telefoniram Miloševiću. Donosim, kažem mu, hitnu poruku iz Pariza, a on će na to – da se čujemo za koji dan.

– Danas, i to odmah – odgovaram. – Krećem iz ovih stopa.

Namamljen sam u kolo iz koga ne mogu, preslišavam se. Mogu, ipak, ono što hoću. Ja po svome, a on po njegovome.

– Čemu tolika žurba? – odmah će on.

– Boris Majorski vas moli da naložite našim pregovaračima da danas, najkasnije sutra, potpišu novu verziju političkog sporazuma, koju su Rusi jedva usaglasili sa Hilom i Petričem. Po tom dokumentu…

– Znam, NATO okupira Kosovo! – prekide me on.

– Po tom dokumentu, Kosovo dobija suštinsku autonomiju u granicama Jugoslavije i Srbije. Nikakvog albanskog referenduma o nezavisnosti neće biti. Na Kosovu ćemo trajno zadržati oko dve hiljade naših vojnika-graničara i tri hiljade naših policajaca. U izgledu su i dva paralelna pravna sistema, za Albance i za Srbe. A što se trupa NATO pakta tiče, one će, zajedno sa našim snagama, razoružati UČK i oduzeti oružje od svih civila na Kosovu.

– I to je ta ruska poruka? – osmehnu se on cinično.

– Majorski poručuje da Madlen Olbrajt, za dva-tri dana, dolazi u Pariz i da mi moramo da potpišemo pre nego što ona stigne i sprečimo promenu sada važećeg teksta.

– NATO, ni po koju cenu, ne može u Srbiju! – reče otresito. – Neće strana čizma na teritoriju Jugoslavije.

– Ako ne mogu u čizmama, onda da ih zamolimo da obuju patike! – narugah mu se namerno.

– Kad bolje razmislim, dobro je što ste došli – preču on šta sam mu rekao. – Nemate vi, ipak, dovoljno diplomatskog iskustva i ne poznajete dobro Ruse i njihove trikove. Mi moramo biti uporni u svim svojim zahtevima i dobićemo sve.

– Neoprostivo grešite! – povisih ton. – I vi i svi mi žalićemo za ovom propuštenom prilikom."

***

"Presudnog 15. marta 1999, Hašim Tači je, u Parizu, potpisao presudu iz Rambujea. Obe strane dobile su ono što su i želele. Rugova i Tači – bombe na Srbiju! Milošević – bombe na Srbiju! Vanredni i poslednji dolazak Ričarda Holbruka u Beograd, na po još neku lozovaču sa limunom, nije mogao da pokvari jedinstveni cilj ratnih protivnika na Kosovu.

– Znam, Vuče, da će me Srbi proklinjati, ali svi moji napori bili su uzaludni – poručio mi je Holbruk u kratkom telefonskom razgovoru. – Nudio sam mu i pismene garancije da će Kosovo, trajno, ostati u Srbiji, ali on me, čini mi se, nije ni slušao. Kao da se raduje bombama i svojoj ulozi komandanta u ratu sa Alijansom…" (odlomci iz knjige Meta)