Pismo čitateljke: Na meti džeparoša u tramvaju

Na adresu portala Radiosarajevo.ba pristiglo je pismo čitateljke (podaci poznati redakciji), u kojem opisuje iskustvo iz sarajevskog tramvaja koje, kako nam je navela, „želi podijeliti sa sugrađanima“. Pismo, uz manje intervencije, objavljujemo u cjelosti:

„Srijeda, 9.4.2014.

Došao je red i na mene. Nakon šest godina strepnje, opreznosti  i čuvanja ono malo novaca koje sam kao student imala, sarajevski džeparoši su po ko zna koji put iskoristili bosanski srklet i žurbu u ovim našim malim životima koje vodimo i pokušali otuđiti nešto moje.

Nisam stigla ni da se pozicioniram u tramvaju, stari čovjek koji zaudara uveliko na alkohol drži moj novčanik! Moj novčanik! Teško je opisati šta se to tada desilo sa mojim mozgom i tijelom. U roku od jedne sekunde sam uspjela istrgnuti svoj novčanik iz tuđih ruku. Nisam mogla da vjerujem. Svima se dešava, ali ne meni, mislila sam. Ja pazim. Kako da ne.

„Vratite mi moj novčanik!“. Iako je već bio u mojim rukama, izgovaram prvu rečenicu veoma povišenim tonom. Šok valjda, šta li. Nisam znala ni šta pričam. U tom trenutku momak do mene govori gospodinu lopovu da izađe iz tramvaja. „Molim? Neće on nigdje izaći, jer ja sada zovem policiju“, nastavljam dalje. Tražim telefon, noge i ruke mi se tresu – ne znam broj policije. Kaže neka žena 199. „Nije taj“, kažem ja. „122“ – jest, jest to je taj, odobravam kao da smo se sjetile formule iz kvantne fizike. Šok, šta li.

„Molim vas pošaljite patrolu na Skenderiju, mene su pokušali opljačkati, ali ja sam uzela novčanik natrag!“ 

Svakodnevica

Dovikuju ljudi da nije Skenderija nego Marin Dvor, Higijenski zavod, Predsjedništvo i ja to sve nabrajam službeniku iz policije. On smirenim tonom odgovara da će me „prespojiti“. „Molim? Prespojiti? Hoćete li vi poslati nekoga ili nećete? Mene su pokušali opljačkati!“ Istovremeno držim mobitel i pričam sa njim i derem se iz sve snage: „Vozač neka ne otvara vrata, lopov je u tramvaju! Policija dolazi svakog momenta.“ A on mene spaja. Spaja.

Već sam se počela derati na policijskog službenika jer se gospodin lopov spustio na stepenice i ja mu govorim: „Gdje vi to mislite krenuti? Vi ćete u zatvor gospodine! U zatvor.“ Iza mene se čuju komentari kako on ipak neće zatvor.

Službenik se trudi da me smiri i kaže da će što prije poslati nekoga. Ok. Još jednom se derem: „Vozač neka ne otvara vrata kada stignemo na narednu stanicu!“

Odjednom sam shvatila da sam priredila „manji“ skandal.  „Ja se zaista izvinjavam, znam da svi žurimo, ali niko neće izaći iz tramvaja dok policija ne dođe!“ Molim dva momka koja imaju vremena da čuvaju gospodina i ne daju da pobjegne! Sad kad ovo čitam, skoro mi je i smiješno kako sam se tada sjetila da svi žurimo i da izdvojim momke koji ne žure. Momci su signalizirali ljudima u drugom dijelu tramvaja da još trojica bježe na kraj vozila. Trojica. Pa da. Oni su me ubacili u vrtlog i tako se moj novčanik našao u njegovim rukama.

Šok popušta. Stigli smo na stanicu i vozač ne otvara vrata. Odahnula sam. U roku od minute policajci prilaze tramvaju i ja, uplakana, pokazujem na gospodina koji mi je uzeo novčanik. Ostali bježe, ali ih policajci privode. Četiri policajca sa pancirkama i dva saobraćajna policajca. Brzo ispričam šta se desilo i prelazimo na drugu stranu ulice. Marica. Policajci im prijete da im ne pada na pamet da se „obraćaju gospođici“. Uzimaju im podatke. Pitaju me želim li dati izjavu i prijaviti ih, „naravno, naravno“ – odgovaram. Sve što treba.

Za nekoliko minuta nalazim se u kancelariji inspektora Mustafe. Prilično im je teško povjerovati, gledajući mene takvu kakva jesam (mršava i blijeda), da sam uspjela istrgnuti novčanik i organizirati hvatanje lopova. Dolazi kolega Nermin i uzima moju izjavu. Pokušavaju me smiriti i žale što ne mogu više saosjećati sa mnom, jer je njima to svakodnevnica. Meni nije. Još uvijek plačem.

Da stvar bude gora, u novčaniku sam imala 5.90 KM, kako smo ustanovili prilikom uzimanja izjave. Ah da, to sam rekla i gospodinu lopovu u tramvaju. Najprije su trebali privesti samo onog kod koga je bio novčanik, ali je uskoro stigla naredba da se svi privedu. Kod jednog su pronašli nož. Moja sreća pa to nije bio onaj koji je glavni uzrok mog današnjeg stresa...

Sloboda za lopove

Osjećam se ugroženo, strah me je i uopće nije utješno da će gospoda izaći iz pritvora u roku od 24h (iako su bili od ranije poznati policiji po krađama, izašli su, napisala je autorica, već ujutro, op.pr.) i to je to. Nema mjesta u zatvoru. Ima zato u tramvaju po tuđim torbama.

Kažu iz policije, zvaće me. Dobro. Ja ću svjedočiti. Zajedno sa policijom sudjelovaću  u začaranom krugu. Oni uhvate, zakon ih pušta. Krasno. Seksualno uznemiravanje, džeparošenje na dnevnoj bazi. „Pa muka mi je više od toga!“. Rečenica koju sam izgovorila i u tramvaju. Je li i vama muka? Zašto svi šutimo i posmatramo grozne stvari koje se dešavaju u našoj okolini?

Ovom prilikom želim da se zahvalim pripadnicima policijske stanice Centar, posebno gospodinu Nerminu i gospodinu Mustafi, odličnim policajcima koji su u tom trenutku izgledali kao divovski spasitelji u mojim očima. Nadasve profesionalan i ljudski pristup, hrabrost i efikasnost - zaista sam se osjećala sigurno i zaštićeno kada su oni stigli.  Hvala vozaču GRAS-a koji nije otvarao vrata vozila. Hvala policijskom službeniku na kojeg sam malo povisila ton na razumijevanju i strpljenju.

Da budem iskrena, meni niko u tramvaju danas nije pomogao – osim mene same. Tek kada su ljudi shvatili da neću prestati da vičem, počeli su me podržavati verbalno. Momci su osigurali da lopovi ne pobjegnu i hvala im. Ali prvi od njih je rekao lopovu da izađe iz tramvaja. Ne, ne. To nije pravi način pomoći.  Dragi moji sugrađani, sljedeći put kad vidite kako lopov zavlači ruku u tuđu torbu – GALAMITE. Meni je pomoglo.“