Ahmed Burić: Duh Jana Tomaszewskog

Piše: Ahmed Burić

I počelo je, konačno. Kad su ljudi na prepunom stadionu u Varšavi raznobojnim podmetačima obojili tribune u zastave zemalja učesnica Eura, i ispisali veliki natpis “Respect”, srce je moralo zadrhtati. Iz barem dva razloga.

Prvo, što nema i ove naše plavo-žute kombinacije sa zvjezdicama (Plavi Radion, čuveni deterdžent), a tako je malo falilo, a drugo, za ove starije, što je otvaranje u jednom trenutku izgledalo kao pravi socijalistički slet.

Nekad je postojala “olimpijada” socijalističkih zemalja koja se zvala Spartakijada. Poljska, koja je četiri i po decenije provela iznad gvozdene zavjese, a zadnje dvije decenije u demokratiji, ma šta to značilo, pokazala je svoje novo, umiveno, lice.

Ali, očigledno, ne može ni bez prošlosti. Još kad je zasvirala njihova himna “Jescze Polska nie zginela” (Poljska još nije izgubljena), čija je muzika “pođonjena” za himnu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije “Hej Slaveni”, sjećanja sama počinju navirati. A što je više sjećanja, to je više nevolja, kaže jedna pjesma.

Elem, Poljska se na kartu velikih svjetskih fudbalskih ekipa upisala u sedamdesetima, a kruna je bilo Svjetsko prvenstvo 1974.., kad u završili kao treći isprašivši Argentinu i Brazil. Svaki ozbiljan poznavalac lopte izdeklamovaće vam ekipu koju su predvodili današnji predsjednik njihovog Saveza Grzegorz Lato i veliki Kazimierz Deyna, a najveći lik te ekipe bio je golman – dugokosi Jan Tomaszewski. Danas je novinar-komentator i političar. 

Rezervi golman Tyton (još jedno “socijalističko” ime, kombinacija Tita i Tritona), odbranio je penal Karagounisu. Arsenalov Sczeczny zaradio crveni karton. Sa 108 nastupa za Grčku, Karagounis, ipak, pomalo djeluje kao lažni general.

E, lako je pričati, ali valja pogoditi penal pred punim stadionom domaćih navijača.

Najdraži grčki igrač je već pomalo vremešni Teofanis Gekas, čije lice izbrazdanog ratnika/rudara kao da pokazuje svu muku igranja u pečalbi.  Nema gdje nije bio Fanis, kako ga zovu fudbalski bolesnici iz zemlje divnih otoka i recesijske krize. U Frankfurtu i Bochumu ga nikada neće zaboraviti.

Ipak, heroj nije ispao on, nego njegova jedva nešto mlađa verzija Salpingidis, igrač koji igra u njihovoj domaćoj ligi. On je ušao na poluvremenu, onda je pet minuta kasnije dao gol, a onda je na njemu napravljen penal.

Biće da je taj penal rukama Tytona, odbranio duh. Dobri duh Jana Tomaszewskog.

Još, dakle, Poljska nije izgubljena. A boba im je falila.

Što se Češke tiče, oni su se, baš onako slavenski izgubili.

Rusi, pod palicom Dicka Advocaata su im održali lekciju. Pogotovo  Andrej Aršavin kojem London i Arsenal, očigledno, nisu prijali. Dečko se vratio kući i igra kao bog.  S povratkom “majci Rusiji” našao je sebe i postao lider ekipe koja, očigledno, ima sasvim ozbiljne ambicije. I opet sjećanje. Na jednu ekipu iz bivšeg SSSR-a. Na Dinamo Kijev Valerija Lobanovskog, za koji se često kaže da je u osamdesetim igrao ponajbolji fudbal na Starom kontinentu.

Ta verzija se zvala “totalni fudbal.” Niko ne zna baš do kraja šta je to ali kad je prije trebalo pohvaliti neku ekipu čiji igrači lete po terenu i svugdje ih ima, onda bi se govorilo da igraju “totalni fudbal.” Misija i vizija su priznate Holanđaninu Rinusu Michelsu, mitološkom biću evropskog fudbala.

Znači, iskusni Rusi u crvenim dresovima, holandska komanda i eto totalnog fudbala.

Više nego dovoljno za početak. Pa da vidimo ko je jači: (Stari) Slaveni ili (stari) Grci.