"Svirajte mi 'Jesen stiže dunjo moja', al' polako... "

Toga jutra sam stigao putničkom klasom...
Pa kući sa stanice časom, kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba...
I hroničnu upalu zgloba - suvenir na stražarske dane.

Ušao sam na prstima...
Mati beše već budna i brzo se prekrstila...
Reče: "Prošlo je ko za čas, baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas,
pa će ti svirati, a ti ćeš birati"...

Svadba beše ko svadba, i šta da se priča...
Parada pijanstva i kiča...
I poznata cura u belom.

Već po redu poželeh im zdravlja i sreće...
Iz ruku mi otela cveće...
I sakrila pogled pod velom.

Tad me spaziše Cigani...
Kum je tražio pesmu, al' ja sam stigo, briga njih...
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub...
Nego zapovedi šta ćemo svirati!"...

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja, jesen rana..."
Nek zazvone tambure u transu...
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac...
Al' ja moram čuti tu romansu.

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako...
Da mi ne bi koja reč promakla...
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale...
Da je samo slučajno od stakla, dunjo moja.

Retko odlazim kući a pišem još ređe...
I slike su bleđe i bleđe... Pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene...
Pa stignem u svatove njene...
Sve prave su ljubavi tužne.

Nikom ne pričam o tome...
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem...
Spas mi donose Cigani...
Oni imaju srce za svakog od nas, briga njih...
Oni me pitaju šta da sviraju.

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja, jesen rana..."
Nek zazvone tambure u transu...
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac...
Al' ja moram čuti tu romansu.

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako...
Da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale...
Da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...