Ko će da nasmeje onog koji sve zasmejava?

Dobro, umro je Robin Vilijams. Pored brojnih užasnih komentara u kojima plebs po društvenim mrežema umanjuje tegobu dotičnog zabavljača i svih njegovih najdražih tako što mu bez ikakvnog investiranja sive mase dodaje brojne sramotne epitete, prozivajući ga kao još jednog OBIČNOG narkomana i alkoholičara, izronila je i jedna priča koja je ostavila prilično snažan utisak na mene:

Tekst u rubrici Šta drugi pišu preuzimamo s portala Tarzanija.com.

Negde nakon Prvog svetskog rata u pripizdini u Austriji, tamo gde ljudi koji nose lederhozen ne dobijaju odmah batine, dolazi jedan umetnik u grad.  Ovaj evidentno sjebani batica, upućuje se ka vratima “Liječnika-psihijatra” i govori:

“Dragi doktore, sa mnom je gotovo, ja ću se ubiti, neću preživeti sutrašnji dan”.

Doktor ga gleda i izgovara:

“Slušajte, vidim da s vama stvari stoje teško, ali večeras gostuje u našem gradu jedna grupa žonglera, glumaca i klovnova. Idite na tu predstavu i ako vas ne nasmeje klovn koji ih vodi, onda vama nema spasa, onda se ubijte”.

Doktor promrmlja da se taj svetski poznati klovn zove Paolo Grimaldi, na šta će mučenik: “Da, ali ja sam Paolo Grimaldi”.

Samoubistvo Robina Vilijamsa, čoveka koji nas je svojim nesvakidašnjim klikerom decenijama terao da od smeha  obrćemo gaće naopako, pokrenulo je po ko zna koji već put pitanje: “Zašto su duhoviti ljudi skloni depresiji?”

Iako komedija i depresija deluju spojivo koliko Nik Vujičić i folklor, istina je da ova dva termina idu prečesto u paketu. Humor je odavno prepoznat kao defanzivni mehanizam, te nije nikakva tajna da velika većina duhovitih ljudi koristi isti kao alat pomoću kojeg umanjuje vrednost određenog problema ili traumatične situacije. Ovaj mehanizam koji za cilj ima da kroz ironičnu, sarkastičnu i ponekad ciničnu prizmu izokrene određenu situaciju i kroz smešak je učini prihvatljivijom, ne uspeva da sanira problem, već samo da ga na određeno vreme udalji.

Istina je da često pravimo idiote od sebe kako bi se drugima više dopali i privukli veću pažnju na sebe. Ovakav model ponašanja govori da dotični idiot 1) teži da služi drugima tj. da se dopadne i 2) zapravo krije ogormnu nesigurnost u sebi kojoj je neophodna konstantna validacija isto koliko i Vladi Srbije tuširanje tečnim azotom.

Vodeći se rečima Sokrata koji je, još u vremenu kada je dečačka bulja bila jača od bilo koje valute, govorio da su komedija i tragedija entiteti nerazdvojni koliko i svetlost i senka, više je nego očigledno da njih dve jedna drugu privlače. Prepoznati sebe kao tragičnu figuru je u isto vreme romanično i pogubno po unutrašnji mir individue.

Veliki broj komičara pati od depresije. Poznate lobanje kao što su Džim Keri, Stiven Fraj, Hju Lori i Edi Izard odavno imaju svoju dijagnozu i njihove emotivne oscilacije i pogledi na svet su više puta bili tema mnogobrojnih rasprava i pisanja, od govnjivih tabloida, do smislenih magazina koji dele informacije koje možeš da primiš, a da ne osetiš da ti se lobanja raspada poput karijere Vala Kilmera. 

Dok gore navedeni nekako još uvek izlaze na kraj s svojim demonima, likovi puput Lenija Brusa, Ričarda Prajora, Filipa Sejmura Hofmana i sada Robina Vilijamsa nisu pronašli odgovarajući balans, te su se u poslednjim trzajima okrenuli starim dobrim opijatima da bi se još dalje udaljili od sebe i situacije koja ih stiska.

Znajući ovo, često sam se pitao zašto tragične figure toliko privlači komedija? Da nije možda zato što smeh predstavlja suštu suprotnost sjebanom stanju? Iako nije uvek slučaj, humor uglavnom kreće iz nezadovoljstva prema određenim stvarima i situacijama. Njegov pokretač je često negativne prirode. Kada samo kao uzorak uzmemo stendap komičare, primetićemo da 99% njihovog materijala potiče iz nezadovoljstva prema sebi, trenutnoj situaciji i sredini. Znate li i jednog komičara koji je u fazonu da je sve do jaja? Dobro, Bil Kozbi se ne računa, on je teletabis.

Robin Vilijams je u živote mnogih od nas ušao kao krosdreser koji je jedino želeo da zadrži svoju porodicu na okupu. Tokom godina, njegov neurotični eksterijer i oštar um su nam lepili osmehe na lica, ali nas je i njegova unutrašnja ranjivost u filmovima kao što su Fisher King, Good Will Hunting, Moscow on the Hudson, Dead Poets Society i What Dreams May Come terala da osetimo i kompleksnije emocije.

Iako su humor i  emocionalni egzibicionizam (kako bi se mogla nazvati i gluma uopšte) određeni oblik duševne terapije, istina je da aplauz i osmeh ipak ne mogu da zaleče sve rane. Depresija i zavisnost su ozbiljne bolesti kojih se ne treba sramiti, već ih treba lečiti. Vilijams to nije uspeo, a prozivanje pokojnika na tu temu stvarno ne doprinosi ničemu osim utisku da je onaj ko tako proziva ljudska fekalija.