Samir Krilić: Noga

Tog jula ‘92 baš je bilo guravo na Stupu. Rokalo, razvaljivalo, granate, tenk, haubica, ma svašta nešta. I stalno ginuli ljudi, kokad je to bilo skupljeno bez veze, raja iz ulice, nikakvih profesionalaca, sve bitke po sistemu kako mali Đokica zamišlja rat.

Napadaš, na primjer, kasarnu JNA i onda neki šuster il’ vodoinstalater ka'e "ja mislim da je najbolje drito ulicom, tu nas ne očekuju"... i ne razmišlja o tome da se to spremalo 50 godina za rat.

Što no jednom Tito reče: "Spremajmo se kao da će sutra biti rat, a živimo kao da će sto godina biti mir." Plaho pametan Broz bio. I onda po naređenju vodoinstalatera zajurišaju drito ulicom i čete ih povaljaju k'o mušice, pobiju ih pola. Onda mi, kako smo bili bazirani u kafani Lipa pod Stupskom petljom idemo i vadimo ranjene, tijela ili ponekad dijelove tijela.

Jedan dan neki TO napadao pijacu na Stupu vazdan, mi sjedili u bašti kafane Lipa, pili odvratnu sarajevsku pivu iz kanistera što je neko donio kad je išao u grad vozit' ranjene i čekali naređenja. Nismo učestvovali u jeboludzbunjenog napadu jerbo nam naši komandanti rekli "jok, to sve založeno beze".

Svako malo bi bježali u zaklon jerbo bi čete prebacile pijacu i te bi granate padale nama u komšiluk. Već je bilo dobro popodne kad su se ovi iz TO povukli, barem ovi što su ostali živi.

Donesoše momka, svojih dvacetikoja, bez noge, krvari, jedva živ, odbila mu granata nogu, strpamo ga u golfa i odvedemo u bolnicu.

"Ima par ranjenih ostalo, nismo ih mogli izvuć" reče vodoinstalater teritorijalac.

Vidim ja, nama je ić’ vadit’ njih.

Otišli mi, hajd’ nije bitno, bilo jebeno ali nema veze. Izvukli te ranjene, par tijela, i neko pokupio nogu od onog momka. Čitava noga, sve sa koljenom i crvenom konvers tenom.

Šta sad s nogom? Neš’ nogu nosit’ u hitnu, stoji ona noga na zemlji pred kafanom Lipa, ne znamo šta ćemo sa nje.

"Ima ba, ovo groblje iza Lipe, hajmo nogu sahranit", reče neko. I fakat prifatimo se mi lopate i odemo zakopat’ nogu.

Sad, svi smo mi polijeni, te nismo baš neku duboku rupu iskopali, samo malo zemlje razgrnuli, turili nogu u rupu, neko je nogi Fatihu proučio (na katoličkom groblju na Stupu).

Poslije smo raspravljali o moralnosti i osnovanosti učenja Fatihe nogi jerbo ne znamo da li je momak živ, ako je živ onda ne treba učit’ nogi Fatihu jerbo je vlasnik noge živ.

"Al’ noga je mrtva i more joj se proučit’ fatiha", rek’o je neko. "Nešto ja ne dimvi da će ta noga nešta ikad više hodat’ il’ živit’ život jedne noge". Mi se složismo da je noga donja te je Fatiha bila na mjestu.

Hare je započeo diskusiju o tome da šta ako momak nije musliman, možda smo trebali neku drugu molitvu nogi proučit’, možda je momak bio katolik il’ nešta drugo.

Tu smo izgubili još jedno sahatak na elaborat’ o tome koje je religije noga, došli do zaključka da religija noge nije bitna te da je dobro što je nogi proučena Fatiha i da nemere škodit'.

Budo se bunio i govorio da nije dobro što smo nogi Fatihu proučili i da će se neki zulum desit’. Mi smo govorili da ne baksuza, da ne sere, da šta nam on ima sad ‘nake šuhe vezat, da se jebe i da je blento i da mrš otale ide. Uto je pao mrak pa smo svi, sem straže, otišli spavat’.

Ja sam sanj’o nogu kako se buni što joj je onaj neko Fatihu proučio. Probudim se ujutru i izađem ispred Lipe, ljep ljetni julski dan, ja u šorcu, a gore majica kratkih rukava i pancir. Čete ne pucaju, baš nako miran dan.

Bilo onih džukela na Stupu hejbet, avlijanera, uličara, lutalica, kućni ljubimaca što ih nije imalo hranit’ pa ih pustilo, svakakih. Bio jedan crn, golem, odvratan, Nino ga vazda probav’o snajperom odradit’ ali kako je bio beze pucač nikad da ga pogodi.

Stojim tako, naslonio se na ogradu, zapalio predzadnji Marlboro, sreća imam kutiju plave morave pa će se imat’ šta dimit’ ispod nosa.  Priđe mi Budo.

"Daj mi jedan Marlboro, matere ti", zaiska Budo.
"Nemam", slagah k’o od šale. "Imam Moravu, hoš’ Moravu?"
"Imam i ja moravu, htio sam pluća plaknut’ sa Mališom," reče Budo.

I tako dok mi vodimo nadasve inteligentnu konverzaciju o disajnim organima i uticaju duhana na iste, ispred bašte kafane Lipa protrča ona crna džukela.

"Šta ono pašče nosi u zubima" reče Budo.
"Nena", rekoh ja i zagledah se u džukelu.
"Noga, jebo joj ti mater, iskop’o onu nogu,"’ zaurla Budo i svi istrčaše iz Lipe da vide pašče i nogu. "rek’o sam vam ja da nije trebalo Fatihu učit’ nogi, haram."

I sad svi trke za džukcem da mu otmemo nogu. Puščaj nogu,neko viče. Daj nogu, dere se drugi. Aport! neko se napravi pametan, hvaleći se svojim znanjem kinologije. Jok, ništa pašče, ne pušta, jok.

Letamo mi tako k'o budale Stupom za crnim džukcem što nosi nogu u zubima, na kraju nam dopizdi i osusmo svi rafale na džukca.

Al’ je strašna vojska, niko ne pogodi kera. Al se prep'o i ispustio nogu. Pokupimo onu nogu i jope lopata i jope na groblje i sad iskopamo poštenu rupu. Stavimo nogu i zatrpamo.

"Nemoj slučajno da se neko našali da prouči nogi jope Fatihu", reče Budo.
"A što ne", reče neko drugi i udarimo mi opet trebal’ nogi učit’ fatihu il’ ne treba.

Nakon sat rasprave na koju mi je otišlo pola one Plave morave i zadnji Marlboro kojeg Budo kad je vidio je rek’o "a lažeš, pičko, da nemaš", a ja sam samo šutio k’o kurava jerbo je bio u pravu, došli smo do zaključka da ko šta zna neka prouči, neko Fatihu, neko Zdravo Mariju, i šta ja znam.

Ja, kako nena ništa, ja sam šutio, ja sam k’o predstavlj’o agnostike.

Tu sam veče sanj’o kako ona noga šuta crvenom konverskom onog kera što ju je bio otkop’o. Prošlo jedno tri-četiri dana kad jedno popodne Budo odjednom reče: "ja sam nešto konto o onoj nogi".

"E šta sad, jebo te noga više" rekoh ja.

"Pa možda bi trebalo onog momka naći pa mu reći da smo mu nogu sahranili, i možda bi onda trebalo kakvu tablu stavit’ da se zna đe je noga", "Jest, jebem te blesava, i na tablu napisati : ovdje leži nečija noga sa konvers tenom broj četerestri", rekoh ja i zapalih zadnju plavu moravu što sam je čuv’o, kol’ko me više iznervir’o Budo.