U sjećanje na Đoleta, Panonskog mornara: "Kad jednom odem, a poći ću"

Kad odem
Kad me đavo isprati, glavnim sokakom
I kad mesečina zaveje moj trag
Nemoj tugovati, jer jednom svakom
Mali nemi slavuj doleti na prag

Kad odem
Kad zamumla vetar zimske očenaše
I kad mrtvo lišče potera u kas
Za kaznu prognače i tamburaše
Zbog pogrešne pesme, u pogrešan čas

Hej, budi jaka ti
Najlakše je plakati
To nam samo Gospod svira
Jesenju sonatu
Snio sam vrata u tom suvom zlatu
Strah me da prođem, al' proći ću

Znam, laf si stari ti
Nemoj sve pokvariti
Kresni samo jednu sveću
Na svetog Jovana
Ne čuvaj, dugo pepeo tih dana
Kad jednom odem, a poći ću

Kad odem
Kad u prozor staviš prvu hrizantemu
I kad popucaju divlji kesteni
Ne pali uzalud, fenjer na tremu
Kad me otmu magle jedne jeseni

Hej, budi jaka ti
Najlakše je plakati
To nam samo Gospod svira
Jesenju sonatu
Snio sam vrata u tom suvom zlatu
Strah me da prođem al' proći ću
Znam, laf si stari ti
Nemoj sve pokvariti
Kresni samo jednu sveću
Na svetog Jovana
Ne čuvaj, dugo pepeo tih dana
Kad jednom odem, a poći ću
Kad jednom odem

Nažalost, došao je i taj dan...

Otišao je Đole.

Nepopravljivi romantik, pjesnik...čovjek uz čije pjesme su odrastale generacije.

Stihovi čije smo riječi, svaki udzah, znali napamet. Večni Dečak zbog kojeg smo se smijali, plakali, mnogi naučili ko je Bilbo Baggins, a šta intarzija... Otišao je, ali otići neće.

O tome ko je bio Panonski Mornar, neka najbolje kaže njegova biografija koju je napisao na svojoj stranici.

Počivao u miru, Đole. 

“Prijatelji me uglavnom zovu Đole…Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži…

Rođen sam 1953. godine (Bik) u Novom Sadu, u gradu kroz koji protiče Dunav. U Evropi formalno.

Išao sam u gimnaziju, ali nisam maturirao. Studirao sam geografiju, ali nisam diplomirao. Sve u svemu nije baš sjajno, ali je ipak korisnije nego da sam u međuvremenu doktorirao marksizam, kao neki moji ambiciozniji vršnjaci. Vojnu obavezu sam regulisao, u celosti, nisam osuđivan, ni krivično gonjen, i nisam bio član Saveza komunista.

Nosilac sam najvećih društvenih priznanja, od kojih nemam ni najmanje lične koristi.
Ubrajaju me u prvih pet kantautora u našim zemljama, ali u našim zemljama ima taman toliko kantautora da, kako god okreneš, moraš biti među prvih, i jedinih pet.

Snimio sam deset singl i devet LP-ploča. Pozlatile se, dao Bog…Profesionalnih uspeha imao sam, hvala na pitanju, a jedan od tih, na samom domaku istorije, je i Poslednja jugoslovenska turneja u maju 1990. Poslednja jugoslovenska, ne moja…

Jedva čekam da vidim ko će sledeći “napuniti” Skoplje, Niš, Beograd, Sarajevo, Zagreb i Split, o istom trošku.

Trenutno propuštam visinu. Pred narodnjačkom najezdom, povukao sam se u utvrđene gradove. Živim, još uvek, u Novom Sadu, gde sam za sebe plaćam socijalno i penzijsko osiguranje. O porezu da i ne govorimo…

Oženjen sam, sretno, devojkom po imenu Olivera, ponosan sam otac dve lepe djevojčice*
I gotovo…
Oni koji su me zavoleli po muzičkoj liniji, znaju štošta o meni.
Oni koji me do sad nisu zavoleli, i neće, bojim se…
Ni zbog ovog romana.
Mog prvog, inače…
Pardon…
Prvog koji je duži od šest minuta…

Tri posleratna druga

*Đole je u međuvremenu postao otac jednog (ne više malog) dečaka, Alekse. (prim.ur.)
P.S. Sa istom ženom