Mirjana Karanović o svom filmu 'Dobra žena'

Tu počinje zaplet filma Dobra žena, autorskog djela čuvene Mirjane Karanović, u kojem je ona redateljica, scenaristica i tumači glavni lik.

Ovaj svojevrsni umjetnički statement filmske dive koja iza sebe skoro četiri decenije karijere, nakon premijere na festivalu Sundance već je doživio brojne festivalske uspjehe i nagrade. Na sarajevskom filmskom festivalu prikazuje se u programu Open Air. Mirjanu Karanović kao redateljicu svjetska kritika svrstava u deset najzanimljivijih autorica nove kinematografije.

Povoda za intervju je mnogo - od njenih sjajnih uloga u bh. predstavama Helverova noć i Mi smo oni na koje su nas upozoravali naši roditelji, do njenog konstantnog društvenog angažmana. Na početku razgovora za Radiosarajevo.ba - o nastanku filma Dobra žena: 

"Nije to došlo s nekim predumišljajem, radila sam na scenariju, ta me priča nosila godinama i to mi se učinilo kao odličan način da izrazim sebe i to kako ja vidim, ne samo društvene okolnosti nego i žensko biće. Iako je ta Milena potpuno drugačija od mene same, to nešto što ona ima je zajednički imenitelj mnogim ženama, ne samo u Srbiji već i svuda. To je ta jedna potčinjenost koja je zapravo racionalizovana u ljubav, odanost ili posvećenost porodici.

Moja junakinja ceo svoj život provela je u lažnoj sigurnosti iza koje je stajao neki život o kome ona nije htela ništa da zna. Zato sam je stavila u poziciju u kojoj se ta fasada njenog života sruši i ona mora da vidi stvarnost onakvu kakva opna jeste i mora da odluči šta će da radi s tim - da li će da ponovo podigne te kulise i da živi u nekoj izmišljenoj stvarnosti ili će pak da nešto učini", kaže Karanović. 

S obzirom na to da se "Milenina fasada" ruši saznanjem o najmračnijoj ratnoj prošlosti njenog supruga, pitamo sugovornicu kako je istraživala za film, da li je razgovarala sa stvarnim ženama koje su imale takvo iskustvo? 

"Jesam, razgovarala sam dosta i s Natašom Kandić pošto sam znala da ona ima komunikaciju i s porodicama i bila u vezi sa snimkom Škorpiona. Kada sam joj prvi put rekla šta želim, ona je rekla da takva žena ne postoji - žena koja bi izdala svog muža Srbiji. Mene je to dosta pokolebalo, ali onda sam se setila Grbavice. Kada me Jasmila vodila da se upoznam sa ženama koje su preživele silovanje, kad sam čula njihove priče, rekla sam da ne mogu da to igram. Ta istina je suviše strašna. Međutim, Jasmila mi je rekla: 'Slušaj, mi ovde ne pričamo priču o tipičnoj ženi, nego o nekoj izuzetnoj, o ženi preko koje ćemo reći nešto iz nas'. Onda sam shvatila da to nije pitanje dokumentarnosti i autentičnosti. Kao što je Jasmila na kraju filma govorila da je moguće živeti s posljedicama mržnje, pogotovo ako su te posljedice nešto što ima budućnost kao to njeno nevino dete i da je budućnost moguća, tako i moja junakinja Milana je deo mene.

Ja sam razgovarala s jednom ženom čiji je muž osuđen za zločine na Kosovu i pitala je: 'Kako ti vidiš to što je on uradio, kakav odnos imaš prema tome', a ona mi je rekla: 'On to nije uradio'. Rekla sam: 'Ali, on je osuđen', a ona: 'Ja sam njega pitala i on je meni rekao da on to nije uradio'.  'Ti njemu veruješ', pitala sam, a ona: 'Da'. 'A kad bi imala nekakav dokaz, u vidu snimka što nedvosmisleno pokazuje da je on učinio taj zločin, šta bi ti uradila', pitala sam, a ona kaže: 'Ja bih njega ostavila'. Ta žena mi je otvorila vrata za priču o Mileni. Nakon toga se više nisam opterećivala tom vrstom autentičnosti, jer, zapravo, nisam pravila film o zločinu, ja sam pravila film o našem odnosu prema zločinu", naglasila je Karanović.

"Zločin se nedvosmisleno dogodio, postoje dokazi. Čak i ako se to u Srbiji poriče, umanjuje broj ubijenih, ovo se nije moglo negirati. Shvatila sam da je naš odnos prema tome odsečen od svake empatije, saosećanja. Mi smo postali pripadnici jednog jedinog plemena, a svi ostali su u nekim drugim plemenima. Sve što neki pripadnik našeg plemena uradi, mi smatramo da to treba opravdati, a kada neko drugi uradi nama, to treba osuditi. Tu se izgubila svaka ljudskost", primjećuje naša sugovornica. 

"Osobe poput Milene su svojim nesuprotstavljanjem, ćutanjem i prihvatanjem svega što se dešavalo devedesetih, ne postavljanjem nikakvih pitanja, ne stavljanjem bilo čega u sumnju, zapravo, omogućile da taj režim i da je to u redu. Njen muž misli da je sve u redu jer je ona dala legitimitet i činila da izgleda kao da je ur edu. Mislim da je ona odgovorna. Htela sam da kažem da postoji odgovornost ljudi koji nisu činili zločine ali su se pretvarali da ih nije bilo."

Vjerujete li da ovaj vaš film i inače umjetnički angažman može išta promijeniti, glasilo je naše sljedeće pitanje. 

"Dovoljno sam stara da znam da nikad ne znam šta će biti na kraju. Ali ono što znam iz iskustva je da uvek postoji efekt, reakcija. Ona može biti odložena ili prikrivena, ali meni se čini da ja radim nešto što radi voda u odnosu na stenu. Pokušava i na kraju uspe, samo treba vremena i da mnogo talasa udari u tu stenu da bi joj promenilo oblik. Ja u to verujem i vidim da nisam sama. Nije to lako, ali to je moj život."

S Mirjanom Karanović razgovarali smo i o teatru i predstojećem festivalu MESS, ali i o društvenim mrežama i njenoj zdravoj navici odlaska u teretanu. 

Pogledajte: