Milan Mladenović, intervju iz 1989: Žao mi je što se raspadaju dečački snovi!

Milan Mladenović (21. septembar 1958. – 5. novembar 1994.) bio je poznati ex-yu rock muzičar, pjesnik, pjevač i gitarista kultne beogradske grupe EKV.

Zagreb, april 1989.

Završen je prvi koncert Ekatarine Velike u okviru njihove zadnje velike YU turneje. U jednoj od praznih svlačionica male dvorane zagrebačkih Doma sportova, Milan Mladenović, iscrpljen, ali vidno zadovoljan proteklim koncertom, dao je intervju novinaru Studija...

Prokomentirajte koncert...

Dobro je bilo! Ovo je prvi koncert na turneji i bio je malo haotičan. Još se uštimavamo, ali bilo je dobro,  osećala se energija.  

Jeste li očekivali toliko ljudi?

Pa, bilo je manje publike nego prošli put. To je žalosno, ali pretpostavljam da je u pitanju ekonomija, ljudi nemaju novca. Kažu da je Bijelo dugme imalo toliko ljudi, da je Čorba imala manje, a da je  jedino Bajaga imao punu dvoranu . No to je i normalno, tako i treba biti.

Ne čini mi se da ste novom pločom ostvarili neki izrazitiji pomak...

Rekao bih da smo ipak ostvarili neki pomak. Mi se stalno menjamo, ali polako, pa smo prošlih godina, ukupno uzevši, napravili velik pomak. Recimo, od ploče  S vetrom uz lice . Nova ploča rađena je u specifičnim uslovima, pod uticajem svega što se događa u zemlji. To je uticalo na nas, a imali smo i nezgodne studijske uslove.  

Radili smo, naime, u državnom studiju, a to donosi gomilu nevolja od administrativnih, pa do toga da nas teraju iz studija, recimo, u deset sati, a nama se još svira. To sve nije nikakvo opravdavanje, ali sve je ipak uticalo na nas i ne možemo reći da smo radili u dobrim uslovima.  

Odakle vam svima, a pogotovo bubnjaru, toliko energije bez oscilacije?

Pa, ne znam, večeras smo dugo svirali, ali naša se svirka ne meri istim merilom kao nečija druga.  Mi smo rock'n'roll band, jedan od retkih u Jugoslaviji, nismo pop-grupa! Svaka pesma koju smo odsvirali traži maksimum snage, energije i doživljaja. Teško je ostati naštiman i neoznojen, tako da tu zaista ima i krvi i znoja i suza. Koliko je to tehnički ispravno, nas ne zanima, ali mi damo ono što treba da damo.

Možete li se saživjeti sa svim tim pjesmama, nakon neprekidnog ponavljanja na koncertima, pogotovo s pjesmama sa starijih albuma?
Možemo, kako da ne! Mi smo ih prilično izmenili, baš zato jer smo ih morali odsvirati mnogo puta.  Sve ostavimo otvoreno, krene ko god hoće, bubanj, bas, gitara, sintisajzer ili glas, i onda se nađemo u jednom trenutku i sklopimo zajedno  to je ono što te pesme uvek čini interesantnim.

Vratimo se malo u prošlost, grupi Šarlo akrobata. Kako danas vidite razdoblje djelovanja u toj grupi?

Meni je to drago razdoblje, samo su mi sećanja izbledela.

Neki Šarlo smatraju kult-bandom.

To je mit koji se održava zato što je band uvek bio pomalo nejasan.  Ono što ne pokažeš, što držiš negde skriveno, mnogo je interesantnije nego ono što ti je stalno pred očima.  Šarlo je svirao vrlo malo koncerata i kratko je trajao, tako da oni koji ga nikad nisu slušali zapravo nemaju pojma šta je to bilo.

Kako ste se vi i  Koja, kao dvije autorske ličnosti, međusobno slagali i nadopunjavali?

Da pravo kažem, ne znam. Radili smo zajedno i slagali smo se na neku foru. (Smijeh)

Aktivno ste sudjelovali u tom famoznom novom valu početkom osamdesetih. Može li se nešto slično ponoviti?

Mislim da ne može. Ovde, u Zagrebu sigurno ne može! Možda u Beogradu, na neki način, ali u Zagrebu  nikada! Zagreb je otišao dođavola!  

Kako danas gledate na nekadašnje  Pozdrave Zagrebu iz Beograda  i obrnuto, uopće  kako gledate na to da su  beogradski bandovi uvijek dobro prolazili u Zagrebu, a zagrebački u Beogradu ?

Meni ti  Pozdravi  nikad nisu bili nešto posebno. A sada, bogami, jedino  Haustor  prolazi dobro u Beogradu, jer imaju šta reći, zato jer sviraju sopstvenu muziku. Ovi ostali otišli su u onu stvar!

Vjerujete li da publika koja vas dolazi slušati razmišlja o onome o čemu pjevate ili dolazi po inerciji? Kao,  Ekatarina je dobar band, moram ih vidjeti, a i ja moram biti viđen!

Mislim da većina zna o čemu pevamo. Ja vidim face s pozornice. Mislim da im to znači nešto, da su to kod kuće preslušali, da ih je pogodilo na neku foru, da su ih pogodile tri reči koje im nešto znače. Pa, to je princip na kojem cela rock muzika funkcioniše: tri reči i pet taktova koji nešto znače u nekom životu, koje su zajedničke za neke ljude i oni se u njima prepoznaju.

Shvaćate li glazbu kao posao ili kao medij za izražavanje?
Kao determinaciju, nešto što je predodređeno!  

Pričali ste o teškoćama koje ste imali u toku snimanja. Pretpostavljam da je za to odgovorna diskografska kuća. Kako vas tretiraju?

Pa, tretiraju nas kao nešto što je onako, usput. Nešto što se može malo isplatiti, ali ništa više od toga.  Naši su tiraži oko četrdeset do pedeset hiljada primeraka, i to nam je, izgleda, sudbina.  

Jeste li razmišljali o većoj komercijalizaciji?

Ne, mi radimo ono što radimo. Ne interesuje nas ništa drugo.  To je isto kao da te zove, recimo, Bregović da mu pevaš, a ti ne voliš Bijelo dugme. On obećava kule i gradove, ali ti Dugme ne voliš i  gotovo!  Tako ne bismo ni mi mogli snimiti ploču sastavljenu od nekih bljuzgavih pesmica.

Kada biste mogli birati na čijoj biste ploči svirali, koga biste izabrali?

Deep Purple, Led Zeppelin, Jimi Hendrix. .. (Smijeh) Ne, stvarno!  Echo and the Bunnymen ili XTC!   Da, XTC, njih obožavam, to mi je najbolji band!  Nisu oni nešto da se otkačiš, ali ja ih veoma volim. To je kao s  Ramonesima,  šta god naprave, dobro je slušati, iako ja nisam neki poklonik Ramonesa.

Na koju vašu pjesmu publika najžešće reagira?

Na  Zemlju , jer to je pesma koja pogađa ravno u glavu,  pogotovo sada, kad nam svima zemlja izmiče ispod nogu, kad smo svi u gadnoj situaciji.  Nikad mi se nije sviđalo šta se događa, a naročito mi se ne sviđa to što se sada događa.   

Ne bih želeo da, na primer, idemo svirati u Vinkovce i da na ulazu moramo pokazivati pasoše. Moja je majka iz Makarske, a otac iz Kruševca. Šta ja da radim u takvoj situaciji!? Ni tamo, ni ovamo! Žao mi je što se raspadaju neki dečački snovi. Nas su sve do petnaeste godine učili nešto što nije istina. I tebe su sigurno! Znaš već, najčišće more, najrazvedenija obala, najbolji sistem i to.   

Mislim da je kod nas sada pravo vreme za punk. Sada treba svirati punk i pevati  No future , ali to se, naravno, neće dogoditi, jer ima previše prepreka i previše problema i previše pogrešnih ljudi na pogrešnim mestima, previše gluposti... Daj, pitaj me nešto drugo, nemojmo o tome!

Dobro, vratimo se glazbi! Smatrate li zaista da je zagrebačka scena mrtva?

Jeste!  

A beogradska?

Beogradska je malo bolja, zapravo   mnogo je bolja!

Slovenska?  

Imaju  Miladojku Youneed. Oni su vrlo dobri, samo su malo previše uredni i skockani.  Laibach?  Ja ne volim Laibach, zato što ništa originalno nisu napravili. Nimalo! Sve su prekopirali. Imaju neki koncept koji vredi poštovati, ali oni se zapravo zafrkavaju.  I od toga su napravili muziku, a ta muzika nije muzika, nego zafrkancija, iako ljudi misle da je to muzika.   

To je možda OK, ali ja tu ne vidim ništa vredno.  Na svaku njihovu verziju tuđih pesama ja mogu naći mnogo bolju.  (Smijeh) Njihovo viđenje stvarnosti zapravo je manipulacija, a  manipulacija je nešto što je meni strano, kao nekoj osobi koja ima više srca nego mozga.  

Napisao: Boro Šantić
Izvor: Yugopapir.com