Intervju Davorina Popovića iz 1976: Za svaku pjesmu posebno živim

Jedno vreme i jednu dugo nepriznatu muziku, neke davne godine i neke, verovatno umnogome prevaziđene generacije - Davor, narodniji pod imenom Pimpek, nenadmašni šampion

najnezaboravnijih sarajevskih noći i pevač začuđujuće dragog i izuzetno prijatnog glasa, i njegoviIndexi večno su zadužili.

Razgovarao:Petar Popović, obrada: Yugopapir (Džuboks, 23. februar 1976.); tekst objavljujemo bez intervencija

U ime te "prevaziđene" generacije ne stidim se da priznam: ploče sa njegovim glasom kupovao

sam i u onim danima kada sam maštao o svom prvom gramofonu.

Davorin Popović, rođen je 23. septembra 1946. godine u porodici Stjepana, službenika, i Tereze, stomatologa. Po ocu vodi poreklo sa ostrva Hvara. Školovao se u rodnom Sarajevu. Studira na Fakultetu političkih nauka. Svojevremeno igrao košarku i važi za jednog od najtalentovanijih bekova koje je Sarajevo ikada imalo. Bio je kapiten "Željezničara" i "Mlade Bosne" za koje je odigrao preko 500 utakmica.

Za muziku se zainteresovao kao srednjoškolac. Njegova prva grupa zvala se Pauci. UIndexima je skoro od samog početka, od 1962. godine. U današnjoj postavi slavne grupe on ima najduži staž. Za sve proteklo vreme nije se oglašavao kao autor muzike, ali su poznati njegovi tekstovi za kompozicije Dječak iz obične ulice (prvi studijski snimak grupe) i Plima.

Kao pevač "lndexa" osvojio više značajnih priznanja. Pripala su mu mnoga priznanja žirija i publike na skoro svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike i prva nagrada na festivalu pop muzike u Zagrebu 1971. godine. Vlasnik je jedne zlatne (Predaj se srce) i više srebrnih ploča (Sanjam, Svijet u kojem živim, Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj...) Snimao je za skoro sve domaće disko kuće a sada je ekskluzivac sarajevskog Diskotona.

Septembra 1975. započeo je pripremanje solo albuma. Ploča Svaka je ljubav ista (osim one prave)

pojavila se februara 1976. godine.

I dalje je lider Indexa koji sada nastupaju u sastavu: Slobodan A. Kovačević, Fadil Redžić, Milić Vukašinović i Nenad Jurin. Stanuje sa majkom, ocem i sestrom u Sarajevu, Ulica Mis Irbina 5/11. Ovaj intervju ima svoju priču.

Nastao je 23. februara 1976.

Dva dana pošto je Davor napunio ogromnu dvoranu Skenderije da bi promovisao svoj prvi solo album:Svaka je ljubav ista (osim one prave).

Našli smo se u skenderijskoj "Piceriji". Odatle nas je put vodio kroz noć i "Park" kafanu, "Kod Naila", "Evergreen". Na kraju smo se smirili u "Haman baru". Rastali smo se u praskozorje. Na povratku u hotel shvatio sam da sam izgubio tašnu i polomio sat...

Ali, tako nastaju intervjui s mojim dragim drugom Davorom. I posle neka neko kaže da je ovaj naš posao lak. Koristim priliku da se zahvalim: Zvezdani Miljković, Stjepanu Popoviću, Rikardu Larmi, Ognjenu, Raki i svim prijateljima iz Diskotona. Bez svih njih moj bi posao bio mnogo teži.

P. POPOVIĆ: Ovim koncertom, koji je u stvari bio promocija tvoje prve solo ploče "Svaka je ljubav ista" (osim one prave), opet si trijumfovao u Sarajevu. Čujem da je bilo divno, veliki muzički doživljaj...

D. POPOVIĆ: Sada, posle svega, mnogo mi je lakše... Ali... čuj nešto ću ti vrlo iskreno reći: ovo je bio najvažniji nastup u mom životu. Posle svega, posle tolikih godina, počelo je nešto da me kopka, sumnja: gde sam ja? Gde je moje mesto danas, gde su INDEXI? Da li smo mi još potrebni Sarajevu?

Znaš, imao sam utisak da se u nas sumnja...Zato smo morali da sve ovo baš sada uradimo. Morali smo da napravimo promociju u Sarajevu i da se proverimo u najnezgodnije vreme. Ovih dana je u našem gradu bilo najviše priredbi. Datum nije idealan, prošlo je mnogo dana od plate. Televizija je prenosila finale iz Opatije. Znači, ništa nam nije išlo na ruku...

Pravi prijatelji, moji dugogodišnji najverniji prijatelji savetovali su mi da odustanemo. Ni ja ni neko drugi iz sastava nije pristao. Morali smo da se preispitamo u najgore vreme. Veruj, danima sam lutao kroz grad u nekoj groznici. Kao sulud. Nisam znao šta sa sobom. Ne bih voleo ponovo taj osećaj... Ali koncert je bio divan. Sve rasprodato: znači 10 000 ulaznica plus 2 000 onih koji udu na majstorstvo ... U takvoj situaciji sve je događaj. Sve se na lakvim koncertima upija a kasnije se ponovo oživljava. Kao akter svega jako sam zadovoljan. Ispalo je dobro i svečano. Događaj!

P. POPOVIĆ: Čuo sam da je scena bila izvanredno aranžirana sa puno cveća. Cveće i rock? Ne zvuči baš skladno u ovim danima...

D. POPOVIĆ: Hteo sam namerno cveće! Pravili smo promociju moje ploče na kojoj su uglavnom ljubavne pesme. I šta onda ide ako ne cveće? Da sve bude lepše, svečanije, prirodnije... istinskije! Jer: efekti su samo efekti. Nisam imao nameru da nekog zasenim već stvarno napravim pravi događaj na kojem će svi ti ljudi videti da nisu došli da im neko otme novac već ponudi nešto što se ne zaboravlja... Pevao sam o ljubavi, a zar cvet nije simbol tog čovekovog bogatstva. Da, ljubav je bogatstvo...

P. POPOVIĆ: Znači, zadovoljan si ishodom koncerta?

D. POPOVIĆ: Jako sam zadovoljan, srećan. Kažem, ovakav koncert morao sam da otpevam. Tih 12 000 posetilaca potvrdilo mi je da sve ovo nije neka, šta znam, besmislena stvar. Borbu moramo nastaviti... Jer, sve je ovo jedna velika borba. Moramo dalje!

Planova imamo, snage i volje takođe. Nismo sve ovo počeli juče da bismo se bojali. Indexi su kroz sve prošli. Baš sve. Odozdo do vrha! Imali smo sve. Sve smo to možda i nesvesno stavljali na kocku ali smo uvek u našoj publici pronalazili razumevanje i nove snage. I toj našoj publici uvek smo se vraćali. Razume se, ti naši prijatelji, naša generacija ima sada sasvim druge brige u životu. Posao ... deca ... plata... Ali, znam, kada im je do muzike oni pomisle na nas... Kada bismo mi u nekom trenu slabosti sve ostavili, kada bismo otišli na sve strane - šta bi oni pomislili? Zar ne bismo za njih bili lažovi? Kukavice? ...

Naši muzički višnjaci sada rade desete stvari. Mi smo jedini od svega toga ostali. U međuvremenumladi su stasali. Mode se menjaju. Stigla je generacija snažnih i ornih. Popularni su, jasno ... ali: mi se ne brinemo. Mi smo uvek bili izvan mode. Imali smo i imamo svoje mesto i svoju muziku.

P. POPOVIĆ: Ne čini li ti se, sa današnjeg aspekta da ste se tim mestom pomalo igrali? U svojoj neambicioznosti niste uradili i ono što su mnogo nesposobniji od vas daleko pre postigli.

D. POPOVIĆ: Da i ne! Ali, kada o tome pričamo moramo da dobro razmislimo i pogledamo problem naše "neambicioznosti" sa svih strana. Tačno je da su INDEXI mnogo toga olako propustili ali to nije samo naša krivica. Poznato je da smo dugo snimali za RTB i JUGOTON. Dugo je vladalo mišljenje da smo "nekomercijalni" a niko nije ni pokušao da nas plasira kako je trebalo da se uradi.

Jasno je da smo bili komercijalni ali smo bili bez diskografske šanse! Sada smo u DISKOTONU i mogu reći da smo zadovoljni. Imamo status o kakvom smo uvek razmišljali. Nailazimo na razumevanje, brigu. Velika je stvar za jednog muzičara da sve zna: kada mu izlazi ploča i kako se radi reklama. Nisi prepušten stihiji. Ta sigurnost, to je lep osećaj.

P. POPOVIĆ: Zanima me kakav osećaj imaš danas kada o svemu razmišljaš? Gde su INDEXI sada u februaru 1976?

D. POPOVIĆ: INDEXI su velika jugoslovenska grupa sa poštovanjem u jako šarenom profilu publike.Danas mi se čini da nam se nešto od stare publike ponovo vraća. Šta hoću time da kažem? Svojevremeno je neko otkrio novu muzičku ljubav. Ali - na kratko! Onda nam se vraćaju ... mi smo ipak odviše prisutnu.

Što se tiče mene, ja nikad nisam siguran jer je nezahvalno u svemu ovome ikada biti siguran. I... što više o svemu razmišljaš sve si više u nekim novim nedoumicama. Jedino sam siguran da prijateljstvo koje se u ovim godinama INDEXA stvorilo između Fadila, Bode i mene ima vrednost i svoje bogatstvo. Ako jednog dana sve prestane znaću da nisam materijalno bogat ali znaću da sam bogat jer imam od svega puno poznanstava, uspomena i dva druga.

P. POPOVIĆ: Čitajući o INDEXIMA negde sam pronašao rečenicu "Dok bude Pimpeka, Fadila

i Bode biće INDEXA". Ti spominješ takođe to prijateljstvo. Stvarno, kakva vas veza veže?

D. POPOVIĆ: Iiihhh ... Fadil i Boda!Šta bi se sve moglo na tu temu pričati. Sve smo zajednički pregurali. Od malih pojačala, "Sloge" pa do Skenderije. Uvek zajedno. Znaš, umemo mi i danas da se posvađamo oko neke sitnice tako žestoko da očekuješ da se više nikada nećemo ni na ulici pozdraviti. Ali, ne ... mi smo nekako srasli. Ja bih bez njih jako teško, jako teško. Zajedničke godine stvorile su tako prijateljstvo da bilo kakva tajna i ne može da postoji među nama. Kod nas je sve jasno... A nešto je apsurdno a smešno. Mi smo INDEXI! Mi smo firma! Mi smo ti neka velika grupa... Mi smo uvek u blizini blagostanja. Ko god da je bio u našim redovima imao je kasnije puno sreće a sva trojica smo sigurni da se tako nešto nama ne bi desilo.

Recimo: ko ode iz INDEXA, ili postane još veća zvezda ili uleti u lovu u koju mi, ipak, nikada nismo: Alija Hafizović (poznati novinar, voditelj kviza), Kornelije Kovač, Đorđe Novković, Ranko Rihtman, Vlado Pravdić, Šaranović ... Iz naše kuće svaka mlada se bogato udala A kada bi neko od nas pošao...pitanje...

P. POPOVIĆ: Ako bismo počeli detaljno o INDEXIMA jasno je da priči ne bi uskoro bilo kraja. O tome ćemo drugi put opširnije. Ali ima nešto što me baš o tvojoj grupi interesuje. Reci mi šta ti misliš: koliko su INDEXI jedna institucija?

D. POPOVIĆ: Da, baš institucija! Za naš uspon vezano je toliko: sarajevska pop škola, na primer. Godinama smo imali obavezu: moramo nešto da uradimo. Mi smo stvarno dosta i uradili. A ako nešto nismo onda ne brinemo: dali smo kadrove koji su nastavili na drugim mestima Naša "firma" je bila pokriće: kvaliteta i sjaja.

P. POPOVIĆ: Dolazimo na tebe. U svemu ti si imao nepobitnu ulogu i značaj.

D. POPOVIĆ: Veruj, nikada sebe u celoj stvari nisam gledao ni favorizovao. Uistinu ja sam deo grupe koja je radila i koja radi, koja je imala i ima svoje razloge, svoje početke, svoje prave pesme. Deo sam grupe koja svira i peva jer to nekako najbolje zna, mada je za ove sve godine mogla da nauči i odradi ko zna šta sve drugo. Meni je značajno da smo uspeli da kroz ovo prođemo nekako neokrnjeni mada je jasno i da nismo baš isti kao nekad ... Ovaj posao na neki način transformiše. No, mislim da smo one naše ljudske vrednosti u potpunosti sačuvali. Zapravo, mi smo takvi...

A kada bih sada pričao o sebi a ne pričao o svima koji su nekada bili deo INDEXA - ne bih se osećao u potpunosti pošteno. Kažem, deo sam velike, značajne grnpe.

P. POPOVIĆ: Pomalo mi se čini da ti ne odgovara da daješ neke zvanične izjave...

D. POPOVIĆ: Zašto pitaš?! Zbog ovoga, tebe?

P. POPOVIĆ: Ne, sećam se nedavnog razgovora između tebe i Nikole Karaklajića u Radio Beogradu, delovao si malo zbunjeno pred mikrofonom a odgovori su ti bili prožeti pesimizmom. Zvučao si tužno ... Ili, nisam navikao da te slušam kako pričaš o starosti, poslovima koji su izvan muzike ...

D. POPOVIĆ: Ovaj... nisam ti ja baš pogodan sagovornik za lepe priče. Znaš onako: sve divno, po svaku cenu sve najlepše, da zvuči gala i značajno. Nisam ti ja rođen da pred mikrofonom u nekom razgovoru teatrališem ili obmanjujem, dajem, šta znam, neke revolucionarne izjave... Istina da u poslednje vreme pričam, kako kažeš, pesimistički. Ali ne u punom smislu tog pojma... Došlo je vreme kada moram misliti i o životu van scene jer neću večno pevati...

P. POPOVIĆ: Znači tačno je da ideš u ugostitelje?

D. POPOVIĆ: Pa, ne baš tako - ugostitelj! Otvoriću jedan, onako, fini bife, kafe u centru, na Marin Dvoru. Mislim da je došlo vreme da se moja generacija na izvestan način skrasi. U svemu vidim i sebe i normalno je da planiram šta ću jednog dana kada sa pesmom prestanem. I sada kada trčim oko tog mog kafea shvatam koliko su ljudi u gradu spremni da mi izađu u susret. Divan osećaj.

P. POPOVIĆ: Da ... neverovatno koliko te svi u Sarajevu vole. Još nisam upoznao nekog ko je ovde pričao ili samo izustio nešto protiv tebe... Otkuda to baš tako?

D. POPOVIĆ: Pa, šta znam ...tako je odavno. Ljudima se nisam zamerao. Oni su me prihvatili ovakvog kakav sam i tako je ostalo. Meni Sarajevo i svi ljudi odavde puno znače. Sarajevo je smisao INDEXA! Naša snaga! Zato sam ti rekao na početku ovog razgovora da smo morali baš u našem gradu da se preispitamo ... pred ovim gradom i ovim ljudima.

P. POPOVIĆ: Meni se čini da te svuda vole...

D. POPOVIĆ: Kako uzmeš. Prijatelja imam svuda. Prednost ovog mog posla je u tome što se mnogo putuje i što se upoznaješ sa puno novih ljudi. Mi, ja, nismo nepristupačni i onda je normalno što svuda imamo prijateljstva. Uostalom ovo radimo već 14 godina. Za sve to vreme valjda smo nekoga i zadužili! U takvoj situaciji sve se zna: meni ni mojim prijateljima iz grupe nije važno ni neophodno da nekome sada moramo da izmišljamo lepe priče, senzacije...A baš zato mi je žao što jedan deo zagrebačke štampe piše vrlo zlonamerno i tendenciozno protiv nas. Tamo smo u nemilosti. Simptomatično je da to osećamo od momenta kada smo otišli iz Jugotona. Pre toga mnogo su nas podržavali a kasnije, naročito u vreme naše prošlogodišnje turneje, neki su ljudi pisali otvoreno i neistinito protiv nas. Nisu na "objektivne" top liste stavljali ni našu ploču koja je dostigla srebrni tiraž... To nešto govori.

P. POPOVIĆ: Nisu li možda razlozi u tome što su se INDEXI vremenom preorijentisali na drugu muziku, postali bliži zabavnoj nego pop muzici, čiji su začetnici davno bili?

D. POPOVIĆ: Pa nije baš tako. Treba gledati drugačije... Kada smo mi počinjali ničega nije bilo.

Baš ničega u domaćoj pop muzici. I kako se jedna grupa mogla probiti, doći do javnosti ako ne preko festivala. Kako drugačije?! Godinama smo tamo odlazili i godinama nudili sasvim novo ("Jutro će promeniti sve", "Da sam ja netko", "Sanjam", "Obala pusta, obala vrela") i nismo imali nekog pravog uspeha, a znali smo da je vredno, da ja novo i da ja to način da dospemo do širokog kruga slušalaca.

Ponekad smo imali puno uspeha sa tipičnim hitovima, koji su ipak imali jednu notu Indexovsku ... ali se to nije nekome svidelo i onda su počeli da nas napadaju. A naša muzika prenosila se godinama sa generacije na generaciju. Jasno je da današnjoj generaciji "Plima", "Daleko u zatišju", "Izvor" i druge pesme ne mogu da znače isto što i meni ili tebi...Moramo raditi i misliti za ovu publiku ... Jasno ja da na idemo na trikove već na pesme koje se slušaju, vole. Nama više nisu neophodni oni koji će nas juriti po ulici ili zbog nas praviti demonstracije...Dosta nam ja kada nas saslušaju. Da čuju šta im kroz pesmu želimo reći...

P. POPOVIĆ: Davore, vratimo se tebi... Ti lično ipak nisi uradio sve. Mislim, sve ono što si već godinama mogao.

D. POPOVIĆ: Zavisi kako se na sve ovo gleda. Ja nikada nisam bio samo takmičar u trci radi trka.

Svojevremeno sam ostavio košarku jer sam voleo pesmu a možda sam mogao da budem i veliki igrač u jugoslovenskim okvirima. Mene je muzika okupirala u vreme kada sve nije bilo samo biznis. Vremenom je sve izraslo u industriju. U novoj situaciji ljudi su se snalazili... Ja im ne zavidim jer nisam nastupao sa te osnove. U ovome svemu zadovoljan sam saznanjem da se ne takmičim iz istih već različitih motiva. Nisam uradio sve? Pa, još je rano da uradim sve... zapravo šta je to "sve"? Sada sam napravio solo album i mislim da je to dobro što imam ovakvu ploču. To je moj dug svim prijateljima. Za sada je dovoljno.

P. POPOVIĆ: Da pričamo o tvom albumu koji se upravo pojavio. Vidim da je Sarajevo taj događaj obeležilo ne samo promocijom već i nekom atmosferom. Gde god se okrenem svuda tvoji posteri. Ali ne okačeni po ulicama već na drugim mestima: hodnicima zgrada, robnim kućama, svim ovim kafanama. To ne izgleda na reklamu... ostavlja drugi utisak. Lepo je.

D. POPOVIĆ: Znaš već, prijateljska pažnja. Recimo svi su me proganjali za ove postere, ploču ili fotografije. To nisu radili iz neke poze... Ne! Jer ovo nije moja već i njihova ploča. Ona njima znači kao i meni... Ej, pa to je prva prava ploča u 14 godina čekanja, maštanja i zato je to tako. Svi se interesuju, svuda po sarajevskim disko-kafeima je sada puštaju. I njima je to praznik kao i meni...

P. POPOVIĆ: Kada gledam ploču dolazim do prirodnog pitanja: otkuda baš taj naziv "Svaka je ljubav ista" (osim one prave)?

D. POPOVIĆ: Ideja je potekla od mene i mojih bliskih prijatelja. Razlog naravno postoji što se ploča baš tako zove ali bih ga zadržao za sebe. To je neka moja mala tajna... Što se tiče same ploče, mogu reći da je nastajala tokom prošle jeseni. Snimali smo je zimus u sarajevskom studiju i rezultatom sam, sa svoje strane, zadovoljan ... Ona je u ovom momentu na tržištu i tu sada prestaje moja moć. O svemu će se izjasniti oni kojima je namenjena i zbog kojih je pravljena: dakle poznati i nepoznati prijatelji...

O samoj ploči i pesmama ne znam šta je potrebno kazati. Obično se tvrdi: "Ovo je noseća pesma", "meni je najdraža ova ili ona pesma"... ne! Da sam hteo najdražu ili najlepšu onda bih snimio singl ploču. Meni je svaka pesma sa albuma draga, za svaku sam emotivno vezan.

Još je nešto zanimljivo u svemu. Želeo sam mišljenje publike jer je ona najvažnija. Na promociji sam otvoreno rekao: "Meni je važno šta mislite, molim vas tako se i ponašajte. Ako vam se sviđa tapšite, ako ne, zviždite". Posle svake nove pesme aplaudirali su. Zato u ovu ploču verujem!

P. POPOVIĆ: Da li izlaskom ovog albuma planiraš neko usredsređivanje na solo karijeru?

D. POPOVIĆ: Ne! Kažem, hteo sam da se odužim svim prijateljima jednom pločom. Godinama kao INDEXI planiramo snimanje albuma, imamo pesme, tačan plan i na kraju od svega ne ispada ništa. Ili odemo iz jedne u drugu disko kuću ili vojska ili neki nesporazum ... A u svemu sam ostajao dužan jer sam tu ploču najavljivao. Bio sam dužan i odužio sam se. Stvarno sam želeo baš ovakvu ploču! Što se tiče INDEXA oni postoje, rade punom parom. Eto, ulazimo u 15. godinu postojanja. Novost je u tome što imamo novog klavijaturistu. Enco je otišao a umesto njega sa nama je Nenad Jurin, doskorašnji član grupe COD.

Imamo puno planova a mislim da je najinteresantniji onaj koji je vezan za izlazak naše prve prave LP ploče. Spremili smo muziku na tekstove Maka Dizdara i sve ćemo snimiti tokom aprila i maja... Znači, INDEXI planiraju album za kraj proleća.

P. POPOVIĆ: Još nešto u vezi tvog albuma. Šta od njega ti očekuješ u ovom trenutku?

D. POPOVIĆ: Nisam pravio ploču i uložio toliko vremena da bih sve što od nje očekujem objasnio u par reči. Ne očekujem da se neko u nju kune i tvrdi da je ona vanserijska ili šta ja znam šta... Ploču sam pravio iz mojih razloga i za moje prijatelje. Pravio sam je da se nekome svidi i da je rado sluša ne samo danas već i za dve-tri, pet, deset godina kada sve ovo bude prošlost. Kao što je i "Sloga", "Pauci", "Željo"... jedna draga prošlost.

P. POPOVIĆ: Koliko znam prvo ćemo te videti na "Šlageru sezone '76"?

D. POPOVIĆ: Da, to je prva obaveza. Godinama smo osvajali nagrade publike i nagrade za interpretaciju. Nešto smo ipak ostali dužni... hoćemo da taj zvanični žiri jedanput čuje pravu, nefestivalsku stvar. Fadil je napravio izuzetnu pesmu ("Hana") koja nije takmičarska u smislu da će je neko na izlasku iz Skenderije odmah pevati ali koja je "prava" sa aspekta muzike. Od nje stvarno dosta očekujemo...

P. POPOVIĆ: Ti se svima sviđaš kao pevač. Retko si promašio u svim ovim godinama. Šta misliš o sebi, interpretatoru?

D. POPOVIĆ: Hvala na komplimentu ... Znaš ja nisam neki programirani pevač tuđih pesama. Ja ih pevam onako kako ih osećam. Za svaku pesmu posebno živim. Ne mogu da pevam nešto što mi je strano! Sve je to moje i trudim se da im pridodam što je moguće više svog, ličnog. Ako uspem – mnogo sam radostan... inače, ne mislim da imam neki moćan glas. Recimo kada bih ja bio Dado Topić otišao bih u Pariz i zakupio "Olimpiju" i niko me živi ne bi isterao jedno mesec dana... Ovako, znam gde mi je mesto, šta mogu i to radim. Znam da dolaze mladi i to me raduje... Ali sve dugove koje nosim u sebi prema Sarajevu, moram da pesmom odužim. Ko zna još koliko ...

Grupa INDEXI će postojati i raditi dugo. Ne samo zbog svega onog iza, zbog onih malih i velikih stvari, zbog 10 000 ljudi na našoj desetogodišnjici, 15 600 posetilaca na priredbi "Hit '75", 12 000 na promociji moje ploče, ne samo da bi opet to uradili... Sa nama je sve počelo, a to je obaveza. Kao jedini koji smo sve to progurali imamo dužnost da obavimo celu misiju dok smo puni snage. Imamo još puno pesama koje kao INDEXI moramo da otpevamo našoj generaciji,

P. POPOVIĆ: Na kraju reci još nešto. Uradio si puno, junački se držiš na poziciji prvog šampiona sarajevskih noći i najvećeg boema domaće muzike. Još malo pa ćeš napuniti tridesetu ... nije li vreme da se smiriš?

D. POPOVIĆ: Da... vidiš pričali smo o tom mom kafeu koji planiram. A to što su se svi moji drugari, manje-više, poženili, skrasili... to je druga priča. Ja sam i dalje kandidat! Kada ću preći u tabor porodičnih ljudi ne mogu određeno reći ali, izgleda, biće nešto. Biće i to uskoro! Jer, svaka je ljubav ista osim one prave.