Hemon: 'Moj pokretač je želja da pričam priče'

Tekst bez intervencija objavljujemo sa portala Pescanik.net.

Aleksandar Hemon – Saša, kako voli da ga zovu – napustio je rodno Sarajevo i došao u Čikago 1992. u okviru programa kulturne razmene, upravo kad je počela opsada. Rešio je da ostane, učeći engleski dok je kao ulični promoter radio za Greenpeace i gledao na vestima kako mu rodni grad gori. Nekadašnji novinar u Bosni, Hemon je napisao prvu priču ne engleskom 1995. i kroz deset godina dobio stipendiju Guggenheim fondacije i „stipendiju za genije“ MacArthur fondacije za dela koja je napisao na svom novom jeziku.

Njegov roman iz 2008, Projekat Lazarus, počeo je kao istraživanje istinite priče o beguncu od pogroma u istočnoj Evropi, koga je 1908. godine ubio šef čikaške policije. U knjizi koju Hemon naziva „Abu Graib romanom“ objavljene su i fotografije komandira policije koji pozira sa ubijenim beguncem. Narator je Brik, kolumnista i bosanski emigrant u Čikagu, koji dobija grant da otputuje u Moldaviju, pa zatim u Sarajevo, da istraži svet koji su i on i Lazarus ostavili iza sebe.

Neopterećen granicama između beletristike i publicistike – „ne postoji takva razlika u Bosni“, kaže on – Hemon u svojim delima ispituje mnoge upotrebe narativa, od viceva i glasina do načina na koji države stvaraju nacionalne identitete, a pojedinci se bore da zadrže koherentnost. „Na neki način, ne postoji stvarni život“, kaže on, „Uvek je to priča o životu koji živiš“. Među najintimnijima od ovih istraživanja je esej „Akvarijum“ iz njegove nove, debitantske publicističke knjige The Book of My Lives, koji opisuje smrt njegove jednogodišnje ćerke, dok njegova trogodišnja ćerka uči da govori i izmišlja nepostojećeg brata. Knjiga nosi posvetu „Za Izabel, koja večno diše na mojim grudima.“

Sastao sam se sa Hemonom u stanu njegove agentkinje Nikol Aragi u Čelsiju. Kada sam stigao, zatekao sam ga ispred velikog televizora kako raspravlja o fudbalskoj strategiji sa somalijskim piscem Nurudinom Farahom. Hemon me je odveo do dugačkog, masivnog drvenog stola i seli smo direktno jedan naspram drugog. Nervozno se igrao sa plastičnim zatvaračem, kotrljajući ga po stolu dok smo razgovarali. Radi se o krupnom čoveku, a u njegovom držanju ima kontrolisane agresije. Ozbiljan je, ali lako se nasmeje, čvrst ali povremeno samoironičan. „Postoji jedno vrlo prosto pravilo u pisanju“, rekao mi je, „Sve je grozno, do trenutka kada to prestane da bude.“

Kako ti se čini priča da je Saša Hemon došao u Ameriku, nije znao engleski, a onda je dve godine kasnije seo da napiše Pitanje Bruna?

To je poznata američka priča [smeh]. Uklapa se u priču o useljenicima koji su prošli kroz Elis Ajlend: to su bile nule – nekakvi poluljudi. Imali su potencijala, ali naravno da s njim ništa nisu mogli da urade tamo odakle su došli, jer to nije bila Amerika, pa kad su došli ovde iznenada su procvetali.

Ne znam tačne brojke, ali otprilike polovina ljudi koji su prošli kroz Elis Ajlend vratila se kući. Došli su da zarade, a ne da stvaraju istoriju.

Ali ti se nisi vratio kući?

Mogao sam u jednom trenutku, ali nisam. Život je počeo ovde. Čikago nije loše mesto za život. Ali uobičajena priča o imigraciji – srećno ispunjavanje ljudskog potencijala u Americi koje nije moguće nigde drugde – to je zaista obična propaganda. Stvar je mnogo komplikovanija.

Da li si uprostio svoju sopstvenu priču kako bi je i sam lakše razumeo?

Ako jesam, nisam to uradio namerno. Nadam se da nisam. Jednom sam otišao kod lekara, a on mi je postavljao rutinska pitanja da mi popuni karton. Svako pitanje je bilo „da ili ne“ pitanje. Pitao bi me, „Da li jedete meso?“ a ja bih odgovorio „Znate, ne jedem neke vrste mesa, ali jedem neke druge, ali ni to ne radim često, zavisi kakav je dan“. Gledao me je kao potpunog ludaka. Shvatio sam da ne umem da dam jednostavan odgovor. Sve je bilo komplikovano. To sam shvatio jer uvek, na bilo čije i bilo kakvo pitanje, pomislim, „Malo je komplikovanije nego što misliš“. U tom smislu sam psihološki nespreman da pojednostavljujem bilo šta, o sebi ili nekom drugom. Moja bivša žena mi je jednom prilikom rekla – kritikovala me je – „Ti voliš samo komplikovane ljude“. A ja sam joj odgovorio da su svi komplikovani, ali iz nekog razloga – jer im je tako lakše ili pošto su lenji, zbog političkog, ideološkog, identitetskog pritiska – ljudi radije sebe pojednostavljuju.

Da li pišeš samo kad imaš inspiraciju?

Ne verujem u inspiraciju. Pišem onda kad više ne mogu da izbegavam pisanje. Danilo Kiš je rekao: „Ja počinjem da pišem tek kad prevaziđem odvratnost prema književnosti“. Ja na kraju napišem nešto svakog dana, pošto radim na šest-sedam stvari istovremeno – fudbalske kolumne, jedno, drugo. Konstantno mi fali vremena za čitanje, pa ponekad preskočim pisanje u korist čitanja. Ponekad mi ističe rok za predaju teksta, a ja kažem, „Ko ga jebe, čitaću memoare ovog mutavog fudbalera“. Ponekad uopšte ne pišem. Jednom me je neko pitao šta radim kad ne pišem. Rekao sam: „Gluvarim.“

Šta misliš o svom poslu predavača na fakultetu?

Ne sviđa mi se kao stalno zanimanje – radno vreme, skupovi i komisije i šefovi i te stvari – ali obično uživam u samom procesu i osmislim kurs tako da bude ugodan. Nikad u životu nisam imao glupog studenta. Nikad ne gledam studente s visine. Nikad nisam pomislio, „Pogledaj kakvi su ovi“. Možda se s njima raspravljam i možda mislim da neki od njih imaju zablude – da su inficirani intelektualnom lenjošću na kojoj se temelji američka popularna kultura, i kapitalizam ako hoćete. Ali deo mog zadatka kao predavača jeste da radim sa tim – protiv toga.

Ali govorim svojim studentima: „Ne morate da pišete“. Neke stvari u životu morate da prođete. Pisanje mora da bude povezano sa unutrašnjim nagonom. Na kursu pisanja lako je upasti u zamku da kažete, „Evo, ova verzija je malo bolja od prethodne. Sve može postepeno da se poboljša“. Ali postoji jedno vrlo jednostavno pravilo u pisanju: sve je grozno, do trenutka kada to prestane da bude. Ravnomerno, postepeno poboljšanje ne uspeva u umetnosti. Neki ljudi jednog jutra ustanu i napišu odličnu knjigu. Ili pišu gluposti dvadeset godina i nekako, nekim čudom, jednog dana, pošto su napravili svaku moguću grešku pišući gluposti, napišu nešto u čemu uopšte nema grešaka. Savršeno je. Ja sam pisao gluposti mnogo godina. Onda sam došao ovde i gledajući šta sam napisao u Bosni, slučajno sam pronašao pasus koji nije bio glup i pomislio sam: „Ovako hoću da pišem.“

Tvoja nova zbirka koja treba da izađe sledeće nedelje nosi naslov Knjiga mojih života (The Book of My Lives). Je li to neka vrsta memoara?

Ne. Memoari podrazumevaju da želiš nešto da otkriješ o sebi – da se prisetiš svog života u obrazovne svrhe. Nekad davno memoare su pisali Čerčil i slični ljudi, jer su imali fantastična iskustva i smatrali su da će ona koristiti narednim generacijama. Ali onda je taj žanr postao ono što je postao – javno ispovedanje, gde drugi imaju priliku da o tebi sude i da ti zatim oproste, možda naučivši nešto iz tvog jadnog primera. To meni nije bio pokretač. Moj pokretač je želja da pričam priče.

Zanimljivo je da u Bosni ne postoje odgovarajući ekvivalenti za reči fiction i nonfiction. Sa pripovedačkog stanovišta ova razlika je veštačka. Koji je sveobuhvatni termin za sve što predstavlja priču? Ja verujem da mi kao ljudska bića imamo potrebu da pričamo priče – mislim da je ona evoluciona. Tako možete razmišljati o pripovetci kao književnoj formi, ili možete misliti o pričama. Na primer, za mene ovo zadovoljava definiciju priče: Izašao sam da kupim flašu vode i onda sam se izgubio. Tu priču možete ispričati prijatelju, ona može da traje četiri rečenice i da ne sadrži nikakvu veliku dramu niti pouku, ali ipak je priča o tome šta se dogodilo. Pretpostavljam da su nekad davno kanibali umeli da dođu kući i kažu: „Videli smo finu grupu debelih u šumi. Pođite s nama i ponesite ražnjeve“. Pričali bi drugima šta su videli. Sada razmišljamo o informacijama – ako imaš informacije, znači da si uhvatio protivnika za muda. Ali moramo da pretočimo informacije u znanje, ako mislimo da nam one budu od koristi.

Početkom devedesetih u bivšoj Jugoslaviji gledao si kako neki ljudi, za koje nisi ni pretpostavljao da to mogu biti, postaju nacionalisti. Pitam se da li je bilo slično u SAD posle 11. septembra?

Bilo je nekih sličnosti koje su bile jezive, ali bilo je i nekih nepodudarnosti. Iz ove perspektive shvatam da sam bio u zabludi početkom devedesetih u Sarajevu. Bio sam mlad i oslanjao sam se na mnoga pogrešna uverenja. Pre svega verovao sam u nekakvu gradsku solidarnost – u liniju razgraničenja između urbanog i ruralnog. Imao sam ideju da ako slušaš rokenrol imaš neki vezu sa drugima koja je neraskidiva. Ljudi koji slušaju rokenrol, mislio sam, međusobno su povezani protiv ljudi koji ne slušaju rokenrol.

To naravno uopšte nije bilo tako. Ukus za rokenrol ne govori ništa o čoveku, ni u moralnom niti u bilo kom drugom smislu. Moja zabluda bila je bliska zabludi da umetnost oplemenjuje čoveka. To jest čovek se izloži umetnosti, čita knjige i čita Šekspira i gleda prave filmove, a onda kucne zao čas i on napravi ispravan izbor jer ga je umetnost oplemenila.

To nema utemeljenja u stvarnosti. Ne postoji nikakva veza između konzumacije umetnosti i moralne čvrstine. Tako da sam ja, kao mnogi ljudi iz Sarajeva, bio iznenađen kad su naši prijatelji i drugi ljudi izdali ovu gradsku solidarnost. Ne samo da su odabrali etničku stranu – odabrali su ideologiju nacionalizma svoje etničke strane. A ta ideologija više nije bila teoretska: morao si da se pridružiš oružanim snagama svog naroda i da direktno učestvuješ u zločinima koje ta vojska možda čini.

To je drugačija linija od čisto teoretskog šovinizma koji se ovde dogodio: „Hajde da napadnemo Irak“. Irak je još uvek apstraktan koncept. Arapi su potpuna apstrakcija u svetu propagande i to silno ubijanje i uništenje je potpuno nestvarno za Amerikance, pogotovo sada kada smo se povukli odande. To je samo na televiziji. Nije da je bolje biti besni nacionalista spreman da uzme oružje, ali ako nisi takav u tome ima nečeg detinjastog.

Kad je Buš prvi put došao na Nultu tačku – sa svojim megafonom okružen ljudima koji su skandirali „U.S.A! U.S.A!“ – to je moralo da te podseti na prve Miloševićeve mitinge.

Mislim da je prva rečenica koju je Buš izgovorio posle rušenja kula – sigurno je bila u prvom njegovom govoru – glasila „Napadnuta je sama sloboda.“ Pomislio sam, „Sloboda? Zajebavaš!“ Ako on može to da izvede – ako može od ovoga da napravi kliše za 45 minuta – onda smo najebali. Jer ako sada može potpuno da ignoriše stvarnost onda tome stvarno nema granica.

Možda je ovo propagandno apstrahovanje u Americi razlog zašto su Bušove godine mogle tako brzo da se zaborave. Laži, zločini, Abu Graib – sve je to zaboravljeno. Bilo je to kao dugo leto hipika gde su svi poludeli, ali se leto završilo i ponovo smo krenuli u školu. Svi su zaboravili šta su mislili ili radili, zaboravili su pijanke i patriotske zabave. Napali smo dve zemlje, imali smo onu besramnu laž i imali smo mučilišta i tajne lokacije. Država je sprovodila nezakonite programe i Abu Graib i Gvantanamo. Ali čim je Obama izabran počela je škola i nema veze. Imali smo tampon između moralnog opredeljivanja za patriotizam početkom dvehiljaditih i posledica.

U Bosni nije bilo tampona. Ljudi koji su se opredeljivali – naročito oni koji su izabrali srpsku ili hrvatsku stranu – aktivno su učestvovali u velikom zločinu, bez obzira na to koliko su bili daleko od fronta. Teško mi je da shvatim kako je moguće živeti u Bušovom režimu osam godina, a onda se jednostavno predomisliti i raditi nešto drugo.

U vreme desetogodišnjice 11. septembra, bilo je mnogo svečanog odavanja počasti američkoj hrabrosti i istrajnosti, ali malo podsećanja na podršku javnosti invazijama i zloupotrebama koje su pravdane napadom.

Mislim da je zanimljivo sa kreativnog stanovišta posmatrati gubljenje savesti na nacionalnom i kulturnom nivou – Buša je podržavalo 91% građana u anketama nakon 11. septembra. Sad ćemo nekog da prebijemo! I samo tražimo razlog. Postojalo je to svesno samoobmanjivanje na nacionalnom nivou. Slagali su nas, ali smo želeli da nas lažu – dopadalo nam se da nas lažu. Time su nam ukazivali neko poštovanje. Buš i ekipa su vešto koristili tu potrebu. I spremnost ljudi da veruju u utešne fatamorgane, da prihvate zabludu o moći, želju da imaju najdužu patku na svetu – mislim da nije zadatak književnosti da ispravlja ovaj etički kolaps i da menja stavove svih, ali to je zanimljiva tema za pripovedača. Kako se to dogodilo? Neko bi trebalo da o tome napiše roman.

Da li te je sramota što živiš u Americi?

Ne, zato što živim s ljudima. Ne mogu da zamislim zemlju gde bih bio zadovoljan vladom i dominantnom ideologijom i preovlađujućom propagandom. Možeš da razmišljaš o Americi kao o zastavama i lažima i izgovorima za invaziju, ili možeš da razmišljaš o Americi, pa [pokazuje na nas]: evo je.

Da objasnim. Ono što mi se ne sviđa u Americi nije nužno američka stvar; to je kapitalistička stvar. Ovo je Vatikan kapitalizma. Gde god postoji kapitalizam postoji i ta inklinacija ka jednostavnosti. Postoji i neka ljudska potreba da se komplikovane stvari obrađuju tako što se pretvaraju u nešto drugo. Ne verujem da svako treba da ima filozofski odgovor na svako pitanje. Ima stvari koje moraju da se urade. Niko ne želi da njegov neurohirurg razmišlja o smislu života dok mu operiše mozak. Ono što je žalosno u ovoj zemlji u vezi sa književnošću i pisanjem jeste da se ona u tolikoj meri pokorava zakonima tržišta. Bilo šta što spada u domen umetnosti ne bi trebalo da je podložno hirovima idiotskog tržišta, jer je tržište glupo i gravitira ka jednostavnosti – ka esencijalizaciji stvari kako bi one mogle da se prodaju.

Šta te je najviše iznenadilo u životu pisca?

Ne znam da li je iznenađenje prava reč, ali savladao sam tešku lekciju u Bosni o umetnosti i njenoj oplemenjujućoj ulozi, ili nepostojanju te uloge. Ali uprkos svemu što racionalno znam i svemu što mogu da izrazim rečima, mogu da kažem da mi je teško da odustanem od ideje o plemenitosti umetnosti. Ja zarađujem od ovoga što radim i hoću da zaradim i voleo bih da imam puno para, ali ipak verujem da je jedini razlog za pisanje to što će ono nekog ili nešto da popravi. Zaista verujem – a znam da ne bi trebalo – da umetnost prevazilazi novac i uspeh i slične stvari. Ovo može da se radi i ako se ne držiš ideje plemenitosti. Ali ja je se držim, držim se za nju noktima. Stvarno ne mogu to da opravdam intelektualno. Racionalno bih tvrdio da to nije tačno. Međutim, da nije toga – čemu bi služio ovaj život? Kakav bi bio ovaj svet? Šta bismo mi kog đavola radili? Potpuno sam svestan da to nije nešto što mogu da postignem ja ili bilo ko drugi, ali to je nešto čemu treba težiti, i ne uspevati, svakodnevno.