Boban Stojanović: Mržnja je karakteristika ranjivih ljudi

Boban Stojanović je gay aktivista iz Beograda, angažovan je u organizaciji Queeria centar i jedan je od organizatora beogradske parade ponosa. Sarajevski otvoreni centar je organizirao trening za novinare u Sarajevu, gdje je jedan od gostiju bio i Boban Stojanović. Govorio je o paradama ponosa organizovanim u Beogradu. Iskoristili smo gostovanje ovog gay aktiviste, te s njim razgovarali o temama koje se tiču LGBT populacije. 

Razgovarala: Ermina Skorupan-Husejnović, Radiosarajevo.ba 

Radiosarajevo.ba: Postoje mnoge organizacije koje se bave pitanjima i pravima LGBT populacije i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini. Tokom predavanja ste govorili o paradama ponosa koje su organizovane više puta u Beogradu, što se nikad nije desilo u Sarajevu. Možemo li reći da je aktivizam veći u Srbiji, da povučemo paralelu između aktivizma u Srbiji i BiH?

Stojanović: Uslovno možemo reći da se više aktivizma provodi u Srbiji jer je LGBT ili gay aktivizam startovao malo ranije u Beogradu u odnosu na Sarajevo, i namjerno pominjem imena gradova jer je taj aktivizam uvijek vezan za veće gradove. Urbane sredine su uvijek nužno tolerantnije. Teško je povući paralelu koja bi bila sto posto tačna ali mislim da kada govorimo o ljudskim pravima, mi smo tu negdje. Mislim da je taj proces počeo negdje u isto vrijeme, s tim što je Bosna pretrpela mnogo toga u ratovima 90-ih godina i činjenica da ovdje prije toga nije bilo gay pokreta malo usporava taj proces. U BiH mogu da prepoznam da se dešavaju neke stvari koje su se u Srbiji događale pre pet godina. Super je da sve stvari idu prema napred i raduje me što sve više i više aktivnosti i dešavanja ima i u Bosni.

Uvijek rado dođem ovdje. Tokom '90-ih i 2000-ih, najviše vremena sam posvetio mirovnom aktivizmu i kada kažemo mir, to nije samo odsustvo rata, nego postojanje šireg konteksta ljubavi među ljudima, i svi trebaju da se osećaju dovoljno dobro i sigurno, bez obzira na različitosti. 

Onog trenutka kada govorimo o gay pravima, to znači  da smo tolerantiji prema nekim prihvatljivijim manjinama kao što su nacionalne i verske. Verujem da će za neko vreme i Sarajevo imati svoj gay pride i da ćemo se zajedno radovati ovdašnjim ulicama.

Radiosarajevo.ba: Prva parada ponosa održana je 2001. Godine u Beogradu. Možete li napraviti restrospektivu dešavanja od prve parade ponosa, pa do ove koja se treba održati ove godine? Koja dešavanja karakterišu svaku od parada? 

Stojanović: Ono što je karakteristično za beogradske parade ponosa koje su se dešavale 2001. godine, pa jedna koja je bila najavljena za 2004., 2009., 2010., 2011. i 2012.godine, jeste da se one nikada nisu desile onako kako smo mi planirali. 2001. i 2010. godine parade su se desile samo tehnički, jer su bile okružene sa puno nasilja, ali ono što one pokazuju iz godine u godinu jeste da se ljudskim praivma u Srbiji manipuliše, da ona služe kao jedan politički instrument, da se podilazi glasačkom telu ili nekim opšte prihvaćenim pravilima. U Srbiji se poziva na to da smo mi jedno tradicionalno društvo, da mi nismo dozreli. Oni koji su malo radikalniji kažu da to vređa naciju i veru, narušava neki porodični temelj što je naravno sve duboko netačno, ali društveno prihvatljivo. Ono što je u vezi svih tih parada dobro je da se na njima insistir,a a to uporno insistiranje od aktivista otvara debate u javnosti i kada najavimo pride, u naredna dva tri meseca se samo o tome govori. Mislim da ta priča služi jednom upoznavanju i ako ljudi koji imaju predrasude imaju potrebu da sebi nešto razjasne, to je jako dobro. U Beogradu je sve više gay klubova tako da ništa nije skriveno. Izvještaji pokazuju da ima i manje nasilja u odnosu na ranije godine i sve su to pozitivni koraci koji vode ka nekom trajnijem rješavanju pitanja homofobije. 

Radiosarajevo.ba: Spominjali ste vjeru i tradiciju, i to da smo društva sklona predrasudama i stereotipima. Kada će se preći taj prag netolerancije i kada će društvo početi prihvatati drugačije?

Stojanović: To nije pitanje datuma, to je pitanje procesa. To se postiže neprestanom pričom i insistiranjem da se o nečemu priča, ali ima još jedan paralelni proces, a to je vreme i shvatanja stvari. Često nismo toga svesni, ali svaki put kad se pojavimo u medijima, mi zapravo na jednom malom planu otvaramu tu priču. Ženska prava najbolje pokazuju da se ljudska prava neprestano osvajaju. Taman kada dođemo do stepena emancipacije i onda se pojavi neka retrogradna struja u društvu koja to vraća nazad. Ljudska prava koja ja imenujem kao sloboda svakog pojedicna je nešto što se osvaja iz dana u dan. Mislim da ne postoji dan kada se zvanično desi nego se stalno insistira na tome i ja to radim kao neko ko je osvešćen i ko u društvu zna šta je i ko je. Svako jutro prvo moraš da se sretneš  sa sobom, popiješ kafu i tek onda razgovaraš sa drugima. Mi na Balkanu znamo šta je standard u odnosu na pozicije nekih ljudi u zapadnim zemljama koji uopšte nisu znali šta da rade. Mi znamo šta nam treba ali mi je i razumljivo zašto ovdje i sve ide tako sporo jer smo mi ovdje imali jedan rasadnik mržnje prema raznim drugim ljudima koji su drugačiji od nas i sve ono što se dešavalo 90-ih je duboko ponizilo ljude. Kad na svakodnevnom planu kao obični građani doživljavamo poniženja, onda nam sve što je drugačije izgleda kao luksuz. I zato se često veže stereotip da je biti gay luksuz što je naravno potpuno netačno, ali je meni važna ta promena koja se dešava unutar društva. Često potenciram da je meni mnogo važno da ja lepo razgovaram sa mojom kasirkom, taksistom, službenicama u banci koje znaju ko sam, šta sam i šta radim, nego sa nekim ministrom koji će me primiti samo protokolarnoi biti ljubazan jer zna da ga mogu prijaviti nekoj međunarodnoj organizaciji da je homofob. Ovi ljudi su iskreni, ostave mi neko sveže povrće i bolji komad mesa u mesnici. To su neka mala mesta koja pokazuju da te ljudi prihvataju i vole i to je poenta da me gledaju kao čoveka i meni je simpatično kad mi kažu „Jako si gay“. To ustvari znači da me gledaju kao nekoga ko je jako pristojan tako da mislim da je to najvažnije. Svi mi imamo iskustva sa strahom. Mislim da kada mi koji smo u aktivizmu ili želimo da živimo slobodnim životom i druge ljude inspirišemo da nas vole, to zapravo postižemo samo tako što i mi njih volimo. I to je najvažnija promena.

Radiosarajevo.ba: U Sarajevu je obilježen 17. maj, Dan borbe protiv homofobije i transfobije, medijskom kampanjom pod nazivom Neka ljubi ko god koga hoće. Na koji način je ovaj Dan obilježen u Srbiji?

Stojanović: U Srbiji smo ove godine prvi put imali obeležen taj dan nizom manifestacija koje su trajale celi dan. Jedna organizacija je predstavila svoj godišnji izveštaj kojim se pokazalo da stvari idu na bolje i najviše me raduje činjenica da ima manje nasilja. Pravili smo javne akcije, debate koje su se bavile LGBT pravima. Uveče je jedna od kulturnih ustvanova u gradu žurku posvetila IDAHO danu. Drago mi je da je na tom događaju bio i Andrej Pejić, transrodna osoba. On je velika svetska zvezda, i to baš transosoba.Ono što mi podvlačimo je da je sve prošlo bez incidenata.To se uvek naglašava jer u javnosti postoji to mišljenje da će se uvek nešto desiti na tim događajima. Prvi put smo taj dan organizovali i prvi put se desilo da osim organizacija neki drugi ljudi iniciraju taj događaj. To su ustanove koje se bave kulturom. Ljubav se širi i optimistična nota raste iz dana u dan.

Radiosarajevo.ba: Obrazovanje je jako važno. Koliko škola i obrazovne institucije mogu utjecati na neširenje govora mržnje prema osobama koje su po bilo čemu drugačije od nas samih?

Stojanović: To je obaveza čitavog društva. Nedavno mi se desilo da mi je pisala jedna učiteljica nakon mog gostovanja u kući Velikog brata. Napisala mi je ćirilicom, a u Srbiji pišu ćirilicom samo ljudi kojima je jako bitan nacionalni identitet. Napisala mi je jednu važnu stvar, da je učiteljica koji vodi decu od sedam do 11 godina, ali da je jako homofobična. Kaže da je razmišljala o tome kako bi se ponela da je neki učenik u njenom odelenju  gay. Ne bi smela dozvoliti maltretiranje, ali nikada o tome nije razmišljala. Pomislio sam da je to super jer dosta toga leži u osećaju lične odgovornosti.  Ako bi svaka učiteljica, nastavnik ili profesor postupali sa tim ličnim motivom da će zapravo biti loš čovek ako dozovli da nekog drugog mrze, maltretiraju i tuku ako govorimo o obrazovanju, važno je da ništa ne može da utiče na to ako ne postoji jedna unutrašnja motivacija tih ljudi, a to je sve jedan društveni kontekst da li smo mi kao ljudi koji rade u obrazovanju dobro ili loše plaćeni, da li moramo da preživljavamo, da li se osećamo ponosni kao neko ko vaspitava neke druge generacije ili se jednako osećamo loše zbog toga što nemamo da kupimo hleb. To je mnogo kompleksnije pitanje, ali se slažem da je obrazovanje veoma važno i da u njemu leži moć. U domenu obrazovanja su jako važni i mediji i ustanove kulture, i javne ličnosti pa taj prostor treba izgraditi i super je što su ove godine javne ličnosti podržale Dan borbe protiv homofobije i transfobije jer su to osobe koje mogu da dopru do velikog broja ljudi. 

Radiosarajevo.ba: Mediji imaju jako puno uticaja na svijest ljudi. Koliko je važno pravilno izvještavanje o pravima i položaju LGBT osoba?

Stojanović: Jako je važno. Jednako je važno da mi kojima je najvažnija ta tema nudimo zanimljive sadržaje. Važno je imati ljude koji će medijima prenositi tople ljudske priče. Ja sam aktivista i meni je veoma važan zakonski okvir, ali ne mogu da kažem da osetim veliku radost kada se usvoji neki zakon u odnosu na to kada neki momak koji ima 16 godina kaže svojim roditeljima da je gay, a oni mu kažu da ga i dalje vole. Meni je to veća sreća nego neki zakon. Mislim da su na tom planu mediji jako važni, jer ono što nije u medijima, to se i ne desi. Mislim da uz malo dobre volje s aspekta ljudskih prava i s aspekta zakona kaže na jedan zanimljiv način  kroz koji će šira javnost razumeti da se zapravo radi o normalnim običnim ljudima koji imaju pravo da žive kao i svi drugi.

Radiosarajevo.ba:  Koje su aktivnosti Queeria Centra  radi i hoće li parada ponosa biti održana ove godine?

Stojanović: Mi insistiramo na održavanju parade ponosa zato što je to pravo na slobodu okupljanja, to je nešto što je garanotvano svim građanima srbije Ustavom. Kada se zabrani jedan skup koji je sasvim u skladu sa svim propisima Ustava jedne zemlje, to je potencijalno opasno za bilo koga drugog i to je priča koju mi uporno ponavljamo, a to je priča koja je historijski dokazana.

Uvek postoji neka druga grupa i ako se danas zabrani pride gay-evima i lezbejkama, sutra će biti zabranjen protest nekim nezadovoljnim radnicima, samohranim majkama, osobama sa invaliditetom i to tako ide u nedogled. Insistiram na tom događaju i to nije nikakav hir nego naše pravo. Za sve ove godine uspeli smo da razradimo jedan festival koji traje sve duže i duže. Ove godine će trajati 10 dana, to je tzv. Nedjelja ponosa u kojoj organizujemo različite stvari, seminare, tribine, izložbe, koncerte i pokušavamo da čitavu produkciju LGBT zajednice predstavimo ljudima. I  to je neki izazov jer pored te ulice osvajamo sve više prostora u gradu. Korak po korak nešto radimo i menjamo, mislim da je to važno jer sve što je argument protiv pride-a koji su argumenti puni predrasuda ruše iz godine u godinu. Ljudi vide da zapravo nije ništa problematično. To je kao što se desilo 2011. godine kada je najavljeno policiji da će biti zapaljen ceo Beograd. Iako za godinu dana niko ne dobije nikakve informacije o tome ko je to hteo da radi, na koji način i ljudi počnu da sumnjaju u takvu argumentaciju, što relaksira atmosferu . Mislim da je insistiranje na takvim stvarima samo zapravo prazni kontigent netrepeljivosti. Moja poruka za kraj je: „Ljudi volite se, sva mržnja je prouzrokovana nedostatkom ljubavi i to nije romantična ideja od psihološkog do ne znam kog aspekta. Svako bi došao na to. Svako ko mrzi s nekom kvazi argumentacijom uvek treba da sednu, sretnu se sa sobom. Mržnja je karakteristika ranjivih ljudi i zaista uvek imam razumevanja prema njima ali ne mogu da ih promenim ali barem mogu da ih ne mrzim i smanjim broj mrzitelja pa makar to bila i mržnja prema homofobima. Mislim da je rešenje da razumemo jedni druge i dajemo ljudsku ljubav jednim drugima.

Radiosarajevo.ba: Hvala Vam na izdvojenom vremenu za razgovor.