Zašto sam se jutros probudila sretna

E, jutros sam se, vala, probudila sretna, sretnija ne mogu biti. Vidim, sinoć nije nestajalo vode: svako jutro kad otvorim česmu, sukne kao iz vatrogasnog šmrka, i okupa me, bez da sam bila pod tušem.

Izađem na balkon, a ulica čista, sjaji se. Ispred zgrade nijedne kese za smeće. Niti su cuke sinoć razderale kese, niti je onaj komšija, što je dojuče za svake izbore vješ’o zastavu SDA, a sad pred haustorom lijepi plakate SBB-a po haustoru ostavio jutros ispred vrata redovnu porciju smeća, što do naveče smrdi u haustoru.

Krenem niz ulicu, i kažem sebi, e ako je dan ovako počeo, vala ću svratit’ na frizuru. Jesu one dvije iz frizeraja vazda nešto zlobne, k’o Pepeljugine sestre, jedva se pozdrave, ali kad je bal nek’ je maskenbal, ako bude slobodna hauba – uskačem, pa nek’ malo i zaje….. A i nek’ crknu od jada.

“Au komšinice, čestitamo na spektaklu, danas izgledamo k’o million maraka”, zadovoljno dovikuje onaj terso što drži trafiku na ćošku. Meni opet drago, šta ću, ali mislim se, šta li mu je danas. Dosad je bilo tako da kad mu daš 10 maraka ukrupn’o, a račun je, recimo 2, 70 gleda me k’o da sam došla da ga vodim na strijeljanje. Šta li je ovo danas, pitam se dok ulazim u frizeraj, a one dvije Pepeljugine sestre skoro uglas:

“Dobro jutro, izvolite?” Šta je ovo, zar je ovo sunce toliko izmijenilo ljude, jesam čitala u Graciji da oko 60 posto ljudi spada u meteropate, ali da baš ovako grije i najhladnija srca nisam znala. Kosa oprana za minut, voda ni pretopla ni prehladna, sve da bolje ne može biti. Pod haubom uzimam novine, čitam naslove:

“Nova hapšenja: krivične prijave za neodgovorne političare!”,  “Provedena presuda Sejdić – Finci”, “Autoput skoro gotov”,  “Dogovor parlamentarnih stranaka: izvesti zemlju iz krize, pa se boriti za vlast!, “ Nakon sterilizacije: više od 100 pasa našlo novi dom”, “Željezničar prevazišao krizu: novi stadion pitanje dana”, “Angelina Jolie kupila kuću u Sarajevu: još malo pa sama na Trebević”. Sva sretna platim, i žurim u kancelariju.

Kad tamo, imam šta vidjeti: inače radim u jednoj  državnoj agenciji. Nama je tamo dozvoljeno pušenje, i pred strankama. Doduše, stranke nam i ne dolaze često, tako da im duhan i ne smeta, a kod nas je običaj da kad se razmotaju pita i ćevapi, nešto prije jutarnje pauze, popijemo kafu na miru. Takav ritual, obično, traje skoro do kraja radnog vremena: otvorim vrata, kad imam šta vidjeti. Kao snijeg bijele zidove, svaki kolega za svojim kompjuterom, prostorija miriše, a šef se kezi od uha do uha, i želi dobrodošlicu na poslu. Prostorija miriše, a kolege se utrkuju ko će mi prije pružiti mali dar. Šef ide ususret i  i dajući mi cvijet na dlanu, pogledom pita, sviđa li mi se novi raspored i izgled kancelarije. Ja ne mogu da vjerujem: Fresh Depeche.

Na poslu, živa gotiva. Nigdje reda, svim klijentima prije nego što dođu na šalter kažemo dobar dan, oni nam s osmijehom i puni uvažavanja odgovaraju, dijeleći komplimente. Podignem pogled iznad glave, i vidim anđelka koji mi kaže:

Koliko ćeš još moći izdržati ovu čaroliju, prije nego što ti poželim sretan 1. april?

I onda se sve oko mene vrati “u normalu”: smeđi, nagoreni itison, neljubazne kolege, nervozne mušterije bez zuba, kombinacija duhanskog i roštiljskog dima u kancelariji, razbacano smeće po ulici, cuke koje besciljno lutaju s jednog na drugi kraj grada, restrikcije vode i plina, komšija destruktivac, neljubazni trafikant, i dvije Pepeljugine sestre kojima se frizeraj čuje na hydrogen. A nemaju ni fiskalnu kasu.

I shvatim da ništa od svega toga nije istina: da autoput nije gotov, da prijava protiv nijednog političara ne ide u procedure, da Sejdić i Finci nikada neće ostvariti svoja prava, da im u tome neće pomoći Međunarodna zajednica, da Angelina neće sama na Trebević. I da mi, zapravo, ne treba gora, nego je dovoljno to da se probudim, i podsjetim gdje (i kako) živim.

Svakog dana osim 1. aprila.

Pa, sretno. I uzdravlje. 

Redakcija Radiosarajevo.ba