Četrnaesti dan: Strah od blama

Piše: Branko Đurić Đuro

11.6 STRAH OD BLAMA

Poslije dužeg vremena idem na trčanje. U blizini je brdo na kom je Ljubljanski Zamak i imamo neku laganu turu od četiri km. Gore na vrh, malo okolo kroz park, pa nazad dole i to je to. Ovaj dio uzbrdo mi je najveća muka. Taj prvi dio ture je kroz grad i ubrzo se umorim pa prestanem trčati i onda hodam, ali.... Obučen sam u trenerku i ako samo hodam imam fobiju da će neko misliti da se tako oblačim privatno - kad idem u grad, i zato čim vidim da neko nailazi počnem trčati (iako jedva dišem) da taj prolaznik ne pomisli “Vidi Đure seljaka, u trenerci šeta!” nego da se zna da džogiram.

Znam da je glupost imati za alibi od papanskog oblačenja jogging ali jebiga, mene je još od osnovne škole strah blama. Moja raja je bila opsjednuta traženjem blama u svemu. Morao si cijelo vrijeme biti oprezni frajer koji nikad ne blamira, ni sebe ni svoje društvo.

“Kako to piješ sok? Daj mojne se blamirat’”,  rekao mi je Hota na izletu već u drugom razredu osnovne kad je vidio da sam slamku zabio u dno soka Dvojni C (umjesto gore u onu označenu rupicu). “Kakav ti je to friz? Daj počešljaj se, matere ti, sve nas blamiraš!”, “Nisi mog’o neke normalne tole obuć’ nego te da nas blamiraš?!”, “Šta mašeš tol’ko konobaru, svi nas gledaju!?”....

Čak i u disku si morao “dostojanstveno-frajerski” plesat’, po mogućnosti sa rukama u džepovima, jer svaki slobodniji pokret koji bi privukao pažnju ostalih plesača bio je “blam”. U svemu što su moja raja u to doba radila, morala je biti ta doza opreza i frajerluka najčešće izražena dignutom obrvom. Mogao si biti glup, ružan, pokvaren, lopov, lažov, štreber, pakaš, peksin.... ali samo da si frajer i da se ne blamiraš. Oblačenje je bilo toliko uslovljeno “kodeksom blama” da su moja raja izgledala skoro kao uniformisana. Jakna i farmerke ista nijansa jeansa, a polo majica (po mogućnosti ona s krokodilom) u istoj boji kao olstarke (all star). Jedina zamjena za tene u hladnijim danima bile su čizme sa obaveznom kosom petom. Krco je imao takve i svi smo ga imitirali.

Omer ih je crtao, a onda smo išli kod obućara da nam napravi iste. Iako si imao neke dobre čizme ili cipele, glavni modni savjet je bio: “Odnesi kod Sude da ti napravi kosu petu!”.... Na svu sreću ubrzo se pojavio Punk i novi val, a uskoro i naš New Primitives i blamovi nisu više bili tako blamatozni a ni pete nisu morale biti više kose. Hvala Clashu i Pistolsima da nas oslobodiše uniformi ali onaj strah od blama (doduše jako rezrijeđen) se mi izgleda naseli u genski zapis. Vidim da ću morati ili dostići takvu formu da mogu trčati 4 km uzbrdo, nizbrdo, u komadu, ili - početi džogirati u farmerkama i košulji a možda i čizmama (s kosom petom).

Sa PopTv me zovu i kažu da je Andrei B. u Sloveniji i da hoće sa mnom na ručak. Misle da se zajebajem kad im kažem da ne znam ko je to. Uglavnom - šef od šefova iz Praga bi volio da popričamo malo na ručku. Upoznam Andreia B. Zabavan i pametan tip koji poznaje televiziju. Zanima ga kako idu pripreme za novu seriju i ima odlične savjete i primijedbe. On Donald i ja završimo ručak a kad se vratim kući ponovo me zovu s PopTv i kažu da me Andrei zove na večeru. “Pa tek sam ručao s njim prije sat vremena!”.

Na večeri smo on Mare i ja i dogovorimo se da ne bi bilo slabo da “svratim” u Prag na sastanak sa Adrianom. Zanima ih kako bi se serija koju radimo “primila” na drugim teritorijama za koje su oni nadležni. Na kraju se našalim i kažem Andreiu da ne računa na mene za doručak jer sutra ujutro letim u Rim.

Trinaesti dan: Vunena mahovina

Dvanaesti dan: Najeb'o sam

Jedanaesti dan: Garaža

Deseti dan: Tako ti je to u životu

Deveti dan: Naprijed gledaj! Samo furaj!

Osmi dan: Tajni recept Sedmi dan: ‘ta će Bob

Šesti dan: Orlando. Strašan glumac.
Peti dan: Čvarci za vegetarijance
Četvrti dan: Hepek
Treći dan: Cazzo
Drugi dan: Planovi za prošlost
Prvi dan: Čovjekov najbolji prijatelj, krevet