Pušenjem do besmisla

U Chicagu živimo na drugom spratu dvospratnice, u ulici u kojoj nema zgrade više od trospratnice. Zgrade su nagurane, blizu jedna druge, tako da između njih često nema više od dva-tri metra. To će reći da se bočni prozori sučeljavaju, pa kad su otvoreni može se svašta čuti, a bogami i vidjeti, što je povoljno za skupljanje i širenje tračeva. 

Piše: Aleksandar Hemon za Radiosarajevo.ba

U zgradi s naše južne strane živi stariji kineski par, koji je od svog dvorišta napravio plodnu i gustu baštu - uzduž žičane ograde bujaju, recimo, bundeve. S njima se uvijek fino pozdravimo, ali ne pričamo često, pošto nisu vični engleskom jeziku. Na drugom spratu, prekoputa naših prozora, živi par u svojim kasnim pedesetim, ranim šezdesetim. Imaju vrlo gojaznog sina koji nekad svrati sa svojom gojaznog gospođom i bebom koju zajednički goje. Naše komšije ne koriste erkondišn pa zato kad god otopli drže svoje prozore otvorene. Televizor je nonstop uključen, čujemo ih tako kako se prepiru, nekad se i opasno posvađaju, pokatkad se upuste u kratkotrajni i uspješni snošaj, a barem jednom sam slušao i mušku monodramu koja se sastojala od roktanja i ječanja - trebalo mi je malo da skontam da se radi samozadovoljavanju putem samohoblanja. Takve stvari su cijena urbanog življenja, i kao takve ne bi bile veliki problem da naše dobre komšije ne puše k'o da su alergični na kisik i pri tome na prozoru kad god mogu drže uključen fen, koji onda sve to duva u našu spavaću sobu. 

Ali nije ni to. Već nekoliko godina, komšo se probudi tačno u pet ujutro, zapali prvu cigaretu, počne da kašlje, a onda kašlje i kašlje i ne prestaje. On puši i hripa, kašljanjem odire komade pluća, nekad riče od - pretpostavljam - bola u grlu i plućima. Ako rak ima zvuk, on mu je zvučnik. Potpuno je nezamislivo ne samo da mu cigareta daje bilo kakvo zadovoljstvo nego i da osjeća bilo šta osim bola. Već pet godina, otkako živimo u ovom stanu, ja ga slušam. Ispočetka sam ga čuo samo kad bi vremenski uslovi bili povoljni za otvorene prozore, ali onda je njegov kašalj postao toliko redovan i očekivan koliko i izlazak sunca. Sad ga čujem i kad su svi prozori zatvoreni. Sad ga čujem i kad ga ne čujem. Čujem ga i dok ovo pišem.

Kao i svaki sarajevski pubertetlija, počeo sam pušiti čim sam stigao. U roku od mjesec dana po polasku u (Drugu) gimanziju naručio sam konjak u Kafani Koševo i zapalio cigaretu koji mi je ljubazno ponudio moj drug Šulc. Nakon toga sam zdušno pušio, s početka sakrijavući cigarete od roditelja, koji nikad nisu bili pušači (Moj otac je prezirao cigarete i znao bi mi reći: "Nađi nečim drugim da se ističeš, a ne pušenjem",) a onda sam se oslobodio i, kao i skoro svi, pušio svuda i stalno. S tom navikom sam došao i u Ameriku, gdje sam bez zadrške žmario, spreman da bacim i zadnji dolar za cigarete. Znao bih provesti sat vremena iskopavajući sitniš iz svoje jedine fotelje čiji je tapacirung bio pun rupa, a jednom sam dugo sjedio na ulici ispred praonice veša, gdje sam trošio svoje zadnje novčane zalihe da operem gaće, zato što sam ispod parkiranog auta spazio nekoliko dolara. Čekajući da vozač završi s pranjem veša i odveze se, nisam nekoliko sati skidao pogled s tih par novčanica. Čim se auto pomjerio, zgrabio sam pare i kupio sebi Marlboro. 

Ali onda sam s počeo razbolijevati. Upale sinusa, bronhitis, slinavi nos, glavobolje. Prestao bih pušiti dok sam bolestan, a čim bi mi se disajni putevi malo pročistili, ponovo bih počeo, da bih se onda ponovo razbolio. Trebalo mi je malo da skontam logiku ciklusa i shvatim da sam se od pušenja razbolijevao, dočim sam počeo prestajati. Nije bila u pitanju samo to što je pobolijevanje neprijatno, nego i to da na svom kukavnom poslu nisam više imao bolovanja - svaki put kad bih se razbolio, postao bih još siromašniji. Trebalo mi je malo da se skinem s cigarete, ne samo zato što je to teško nakon trinaest godina ovisnosti nego i zato što se sve to dešavalo u doba rata u Bosni, kad sam svaki dan plutao, kao zalutalo govno, u moru očaja. Sad odluku da batalim pušenje vidim kao jedan od prvih činova otpora očaju, prvi korak prema obnovi svog samopoštovanja. Odlučio sam tada da se ne predam, da preživim i nastavim da živim, kakav god da me život očekuje. 

I kad me u cik zore probudi komšijsko hripanje, često ne mogu da spavam, ne samo zbog užasne, morbidne buke nego i zbog toga što počnem da razmišljam o životu nekoga ko se očigledno predao, ko se predano, sistematski i svakodnevno ubija dva-tri metra od mene, ko svakog jutra u pet ujutro uključi televizor iz kojeg zrače uobičajene glazirane gluposti, odluči da život nije vrijedan napora i zapali. 

Dugo sam se upirao da ga upratim kad iz kuće izlazi ili se vraća s posla. Vidio sam ga samo nekoliko puta, pošto on, čini se, stan napušta samo da ide na posao: u košulji je koja ga označava kao zaposlenog u nekoj prodavnici boje; vrlo je gojazan, kosa mu je sijeda i masna; lice mu je, kao što se i može očekivati, mrzovoljno. Njegova žena nekad sjedi na stepenicama i puši dok čeka svog sina i njegovu ekipu, a nekad i prošeta po komšiluku sa svojim gojaznim unukom u kolicima. Ali komšija je vazda u svojoj pušačkoj ćeliji, gleda televiziju i natenane umire. Nekad mu, dok nad Chicagom sviće a ja bdijem nad pitanjem smisla tuđeg života, poželim brzu i uspješnu smrt. 

A nekad mislim i o rodnoj Bosni gdje puše i oni koji ne puše, gdje se svijet boji promaje ali ne i raka pluća, gdje je neprimjetan prelaz iz domena meraka u domen defetističkog očaja, gdje ljudi sabahile uključe svoje prazne televizore, skontaju da ništa nije vrijedno posebnog napora, a onda zapale i izađu na izbore, gdje glasaju za one koji im već decenijama obećavaju duge i uspješne godine prepune defetističkog očaja i jeftinih cigareta.

Istinu govoreći, ima jutara kada mi priznanje totalnog poraza i apsolutna kapitulacija izgledaju privlačni, budući da ne zahtijevaju nikakav napor, a garantuju i pravo na prezir prema onima koji se još uvijek budalasto bore. Ima jutara kad mi izgleda da komšija zna šta radi.

Ali ja se ipak dignem, kao i svakog jutra, da djeci napravim doručak. Najviše vole palačinke.