Vildana Selimbegović: Kardinal i reis

Pi­še: Vil­da­na Se­lim­be­go­vić, Oslobođenje

Po­slje­dnjih je da­na vruća te­ma de­ložaci­ja vrhbo­san­skog na­dbis­ku­pa, kar­di­na­la Vin­ka Pu­ljića, iz di­je­la nje­go­ve re­zi­den­ci­je na sa­ra­jev­skoj adre­si Kap­tol 7. Odlu­ka Općin­skog su­da o de­ložaci­ji pos­ta­la je iz­vršna, a na­kon što su, što bi re­kli pra­vni­ci, is­ko­ri­šte­ne sve pra­vne mje­re. Na­kon sve­ga, pi­ta­nje svih pi­ta­nja pos­ta­lo je - ko­ja se to po­li­tička po­ru­ka upućuje sa­ra­jev­skim Hrva­ti­ma de­ložaci­jom kar­di­na­la? Upra­vo za­to de­le­gi­ram no­vo pi­ta­nje do­maćoj ja­vnos­ti: zar ni­je de­ložaci­ja kar­di­na­la re­zul­tat po­li­tičkih po­ru­ka sis­tem­ski upućiva­nih u po­slje­dnjih 15 go­di­na?

Mjes­ta za ras­pra­vu ima u ši­ro­kom po­li­tičkom spek­tru, no ja bih ra­di­je da os­ta­ne­mo na re­li­gij­skom. Re­ci­mo, da nam kao pri­log za ovu ras­pra­vu Ke­mal Zu­kić, gla­vni ar­hi­tekt CIA (da ne bi bi­lo za­bu­ne, ni­je ri­ječ o ame­ričkoj oba­vje­štaj­noj agen­ci­ji, već Cen­tru za islam­sku ar­hi­te­ktu­ru Ri­ja­se­ta IZBiH) ja­vno ob­zna­ni ko­li­ko je od Dayto­na do da­nas u Sa­ra­je­vu no­vo­sa­građenih džami­ja. Vje­ru­jem da će i msg. To­ma­še­vić pris­ta­ti da ob­zna­ni ko­li­ko je, u is­tom pe­ri­odu, no­vo­sa­građenih ka­to­ličkih crkvi. A na­da­sve bi bi­la za­ni­mlji­va ja­vna de­ba­ta - ur­ba­nis­tička, ko­ju bi, re­ci­mo, mo­gli or­ga­ni­zi­ra­ti kan­to­nal­ni Za­vod za pla­ni­ra­nje ili Za­vod za iz­gra­dnju - na ko­joj bi se ko­načno do­bio od­go­vor šta je spor­no u gra­dnji crkve na Grba­vi­ci za ko­ju se su­gla­snost traži već vi­še od dvi­je de­ce­ni­je? Pod­sjećam da je džami­ja na Grba­vi­ci ni­kla usred škol­skog dvo­ri­šta.

No, pri­je ne­go se ur­ba­nis­ti, ar­hi­te­kte i građevi­na­ri ani­mi­ra­ju za ovu vrst de­ba­te, nu­dim svoj skro­mni do­pri­nos u pri­ka­zi­ma po­sve ra­zličite po­li­tičke, sud­ske i ja­vne per­cep­ci­je stam­be­nih pro­ble­ma kar­di­na­la Pu­ljića i re­isa Ce­rića.

Zgra­da u Kap­to­lu 7 sje­di­šte je Vrhbo­san­ske na­dbis­ku­pi­je od 1885. i do­las­ka Aus­tro-Ugar­ske na ove pros­to­re. Na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da je naj­veći dio imo­vi­ne Ka­to­ličke crkve na­ci­ona­li­zi­ran, ta­daš­nje su vlas­ti pris­ta­le izu­ze­ti od ovog pos­tup­ka sje­di­šte Vrhbo­san­ske na­dbis­ku­pi­je, ali su počet­kom šez­de­se­tih pri­bje­gle lo­kal­noj sa­mou­pra­vi: Na­ro­dni odbor Općine Cen­tar odlučio je od svećeničkih so­ba na­pra­vi­ti sta­no­ve, os­tav­lja­jući pri­tom dio zgra­de na­dbis­ku­pu i ka­no­ni­ci­ma. Vre­me­nom su sta­no­vi ise­lja­va­ni jer sta­na­ri ni­su mo­gli steći sta­nar­sko pra­vo, a os­tao je sa­mo Fa­dil Sma­jo­vić, u čije su mo­ti­ve tvrdo­gla­vog sta­no­va­nja upra­vo tu, u Na­dbis­ku­pi­ji, go­di­na­ma su­mnja­li. Da je bi­lo ra­zlo­ga, ispos­ta­vi­lo se 1993, ka­da je Vla­da gra­da Sa­ra­je­va oba­vi­jes­ti­la Na­dbis­ku­pi­ju da se može vra­ti­ti u na­pu­šte­ne pros­to­ri­je, u ko­ji­ma su ima­li šta i vi­dje­ti: apa­ra­te za pri­slu­ški­va­nje, ra­dio­pre­no­sni­ke, mi­kro­fo­ne i os­ta­lu opre­mu na­mi­je­nje­nu špi­ju­ni­ra­nju sje­di­šta Na­dbis­ku­pi­je. Na­kon ra­ta, Fa­dil Sma­jo­vić od Općin­skog su­da u Sa­ra­je­vu po­tražuje svo­je sta­nar­sko pra­vo ko­je i do­bi­ja nje­go­va su­pru­ga po­sli­je nje­go­ve smrti (2005). To­kom sud­skog pro­ce­sa ispos­ta­vi­lo se da su su­pružni­ci Sma­jo­vić bi­li oba­vje­štaj­ci Udbe, no ni opre­ma za špi­ju­ni­ra­nje, kao ni do­ku­men­ti o nji­ho­vom an­gažma­nu, ni­su bi­li do­vo­ljni za ospo­ra­va­nje po­slo­vno -stam­be­nog pros­to­ra Sma­jo­vića. Ni­je bio do­vo­ljan ni po­da­tak da zgra­da ni­je na­ci­ona­li­zi­ra­na, već da je vla­sniš­tvo Ka­to­ličke crkve - U Kan­to­nal­nom su­du Sa­ra­je­vo to su os­ta­vi­li da se rje­ša­va po za­ko­nu o res­ti­tu­ci­ji?! Vrhbo­san­ska na­dbis­ku­pi­ja po­ku­ša­la je po­ro­di­ci Sma­jo­vić po­nu­di­ti na­go­dbu, za­mjen­ski stan, od­šte­tu, no ni­šta ni­je po­mo­glo. Epi­log svih sud­skih pro­ce­sa je odlu­ka Općin­skog su­da o de­ložaci­ji kar­di­na­la iz zgra­de u ko­joj sta­nu­je, a ko­ja je uje­dno i službe­no sje­di­šte Vrhbo­san­ske na­dbis­ku­pi­je.

Da­lo bi se sa­da ov­dje otvo­ri­ti još ne­ko­li­ko pi­ta­nja: za­što je, re­ci­mo, kar­di­nal Pu­ljić go­di­na­ma pu­hao u re­iso­vu ti­kvu ka­da je ri­ječ o za­ko­nu o res­ti­tu­ci­ji? Za­što je, ma­kar i šu­tnjom, saučes­tvo­vao sku­pa sa Ka­to­ličkom crkvom, u be­spo­šte­dnoj bor­bi Ri­ja­se­ta i Va­kuf­ske di­re­kci­je za dio stam­be­nog fon­da u sa­ra­jev­skim općina­ma Sta­ri Grad i Cen­tar - uprkos za­ko­ni­ma i sud­skim odlu­ka­ma vi­še­de­ce­nij­skim sta­na­ri­ma sa sta­nar­skim pra­vom bio je one­mo­gućen ot­kup. Go­ran Sa­li­ho­vić, po sve­mu su­deći doživo­tni pred­sje­dnik ov­daš­njeg Općin­skog su­da, op­stru­irao je vla­sni­ke sta­nar­skih pra­va is­to ono­li­ko go­di­na ko­li­ko je i tra­jao sud­ski slučaj Sma­jo­vić, a sve za ha­ter re­isa i Va­kuf­ske di­re­kci­je ko­ji su ja­vno vrši­li pri­ti­sak da se sta­no­vi ne ot­ku­plju­ju pri­je do­no­še­nja za­ko­na o res­ti­tu­ci­ji i to po mo­gućstvu ta­kvog ka­kav bi od­go­va­rao IZBiH?!

No, vra­ti­mo se ra­di­je re­iso­voj sta­nar­skoj priči. Efen­di­ja Ce­rić se, ne­tom po izbo­ru za re­isa, smjes­tio u "šest plus vi­še so­ba, ku­hi­nju i po­moćne pros­to­ri­je" u uli­ci Ha­zi­ma Ša­ba­no­vića. Bio je 31. august ra­tne 1993. go­di­ne, a šest go­di­na ka­sni­je, za­je­dno sa su­pru­gom Azrom, pos­tao je vla­snik 213 kva­dra­tnih me­ta­ra i ga­raže od 23 kva­dra­tna me­tra! Stan u ko­ji je Ce­rić use­lio za­pra­vo je kuća sa­građena 1960. i u njoj je sve do smrti 1987. živio Ra­to Du­go­njić, du­go­go­diš­nji vi­so­ki par­tij­ski i fun­kci­oner RBiH i SFRJ. Du­go­njićeva po­ro­di­ca ni­je na­sli­je­di­la sta­nar­sko pra­vo, već je stan os­tao pra­zan, da bi ga 1990. Pred­sje­dniš­tvo SRBiH za­mi­je­ni­lo sa sa­ra­jev­skom Hi­dro­gra­dnjom, no i Hi­dro­gra­dnja i Pred­sje­dniš­tvo SRBiH os­ta­li su no­si­oci pra­va ra­spo­la­ga­nja, uprav­lja­nja i ko­ri­šte­nja. Da­kle, u pra­znu kuću, rje­še­njem ko­je je po­tpi­sao ge­ne­ral­ni di­re­ktor Hi­dro­gra­dnje Me­hmed Dri­no, use­lio je Mus­ta­fa ef. Ce­rić iako, re­ci­mo, ni­je ra­dio u Hi­dro­gra­dnji. Sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je Ce­rić je do­bio i ur­ba­nis­tičku su­gla­snost za iz­gra­dnju ogra­de oko kuće, a ne­pu­nih šest go­di­na (11. ju­na 1999) imao je i uvje­te za ot­kup! Uz do­ku­men­ta­ci­ju ko­ja ne bi pro­šla ni­je­dnu sud­sku ek­sper­ti­zu (re­ci­mo, Ce­rić se i ne spo­mi­nje u pot­vrdi Sa­ra­je­vos­ta­na iz 1998, iz­da­toj na zah­tjev Pred­sje­dniš­tva SRBiH, ko­je se ti­tu­li­ra kao vla­snik sta­na, već tek 9. ju­na 1999, ka­da se iden­tična pot­vrda iz­da­je "na zah­tjev Ce­rić Mus­ta­fe").

Da se ne ba­vi­mo ana­li­zom sva­kog po­je­di­načnog do­ku­men­ta, va­lja na­gla­si­ti da je ugo­vor o ku­po­pro­da­ji sta­na na ko­me pos­to­ji sta­nar­sko pra­vo (stečeno za ne­pu­nih šest go­di­na?!) sa ef. Ce­rićem i nje­go­vom su­pru­gom po­tpi­sa­la Azra Gra­dinčić, ta­da di­re­ktor Službe za za­je­dničke po­slo­ve or­ga­na i ti­je­la Fe­de­ra­ci­je BiH, a u ime "BiH, Vla­da Fe­de­ra­ci­je (SRBiH Pred­sje­dniš­tvo)"?! Ku­po­pro­daj­ni ugo­vor pre­ci­zi­rao je i ci­je­nu od 25.901 KM, što znači da je Ce­rić kva­dra­tni me­tar sta­na pla­tio 121 KM, te je - što je ja­ko bi­tno za ovu priču - čita­va pro­ce­du­ra ot­ku­pa i uknjižbe vla­sniš­tva okončana između 11. ju­na 1999. i 9. sep­tem­bra 1999! Brzo i efi­ka­sno, za­is­ta.

E, sad, me­di­ji su se ba­vi­li brzo­po­te­znim rje­ša­va­njem Ce­rićevog stam­be­nog pi­ta­nja: ja­sno je k'o dan da je za­kon jal' pre­kršen jal' iz­vrdan, no rea­kci­ja ja­vnos­ti je izos­ta­la. Ni­je bi­lo ni po­li­tičara ni in­te­le­ktu­ala­ca ko­ji će us­ta­ti i reći: re­is Ce­rić tre­ba da po­štu­je za­kon! Na­ra­vno, i re­is i kar­di­nal ne sa­mo da tre­ba­ju već bi mo­ra­li po­što­va­ti za­kon. I re­is i kar­di­nal bi čak tre­ba­li bi­ti uzo­ri za po­šti­va­nje za­ko­na, a ni­ka­ko oso­be ko­je se­bi mo­gu do­zvo­li­ti da in­sti­tu­ci­jom re­li­gij­ske za­je­dni­ce bra­ne vlas­ti­ta pra­va na sta­no­va­nje. No, u ove dvi­je stam­be­ne priče o re­isu Ce­riću i kar­di­na­lu Pu­ljiću kri­je se i od­go­vor za­što da­nas građani Sa­ra­je­va kažu "on je kar­di­nal, pa iako je po za­ko­nu, ne tre­ba ga de­ložira­ti".

Sa­raj­li­je su du­bo­ko svje­sne ra­zličitih ar­ši­na ko­ji se pri­mje­nju­ju za re­isa i kar­di­na­la i iz njih pro­go­va­ra osjećaj prav­de. A ka­ko je u ovom gra­du sve ma­nje-vi­še ja­vna taj­na, zna­ju i ja­ko do­bro da je Pu­ljićeva de­ložaci­ja za­pra­vo de­ložaci­ja kar­di­na­la iz zgra­de Vrhbo­san­ske na­dbis­ku­pi­je, a da re­is Ce­rić uživa bla­go­de­ti stečenog pra­va u pri­va­tnom ra­ha­tlu­ku za­je­dno s po­ro­di­com. Na­ra­vno, zna­ju ta­kođer da ne­ma šan­si da Go­ran Sa­li­ho­vić i Općin­ski sud Sa­ra­je­va pre­su­de pro­tiv re­al­ne moći na is­ti način kao pro­tiv obje­kti­vno ugrožene ma­nji­ne. I tu je, između os­ta­log, od­go­vor na pi­ta­nje za­što je de­ložaci­ja kar­di­na­la re­zul­tat sis­tem­ske po­li­ti­ke pre­ma Hrva­ti­ma u ovom gra­du od Dayto­na do da­nas.

Dossier: 'Deložacija kardinala'

Tekst je objavljen danas, 08. 11. u Oslobođenju, prenosimo ga uz dozvolu autorice