Tomislav Marković / Kad nacionalisti zaigraju na grobu druga Tita

05. 08. 2020. u 19:23:00 Radiosarajevo.ba

Shares: 44

Prošlo je 40 godina od smrti Josipa Broza Tita, a njegovi protivnici nikako da se uvere da je maršal mrtav. Neprestano se osvrću u strahu da će vođa revolucije oživeti, prekinuti žurku nacionalističkog bašibozluka, razbucati bandu koja mu je okupirala i opljačkala zemlju, i poslati ih tamo odakle su izmileli – u ropotarnicu istorije.

Piše: Tomislav Marković za Al Jazeeru

Cipelarenje mrtvog Tita već decenijama spada u omiljenu zabavu raznim nesrećnicima sposobnim samo za rušenje i destrukciju. Evo, na primer, u Večernjim novostima Miloševićevog Gebelsa Milorada Vučelića samo u poslednjih par meseci objavljeno je na desetine tekstova koji govore o Josipu Brozu.

U tim mrtvorođenim tekstualnim uradcima naširoko se raspravlja o tome da li je Tito bio Rus, da li je znao da govori naš jezik, koji mu je jezik bio maternji, ko mu je zapravo bio otac, kad je sve imao napade malodušnosti, da nije možda bio Poljak, o sklapanju tajnih paktova s Amerikom, kako je planirao da pokatoliči pravoslavce u Crnoj Gori, kako je skinuo neprežaljenog Aleksandra Rankovića i započeo rat protiv Srba, o Titovoj zaveri protiv Srbije, o tome da li je Tito bio Jugosloven i sve u tom poznatom tabloidnom stilu.

Na godišnjicu Titove smrti, 4. maja, u Večernjim novostima objavljen je prigodan tekst u kojem su se prvaci nacionalističke ideologije izređali na svom mrtvom arhineprijatelju. Posebno se istakao Matija Bećković, citirajući samog sebe. „Tito je veliki čovek bez dela”, rekao je Bećković, ubeđen da izgovara mudrost teškog kalibra, a potom je navodio ko mu je sve hvalio tu briljantnu misao nastalu u trenutku natprirodne inspiracije, da bi na kraju zaključio kako ne bi bio greh da se ta premudra rečenica ispiše kao epitaf na Titovom grobu.

Ako je i od nacionalnog barda i izumitelja poetike ćeranja, mnogo je! Matija Bećković i Milorad Vučelić učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da unište Jugoslaviju kao Titov magnum opus, uz bratsku pomoć Miloševića i njegove artiljerije, a onda za sopstveni krimen optuže čoveka koji je u trenutku uništenja SFRJ već deset godina bio pokojni. Nije im dovoljno što su rušili ono što je Tito stvarao, već bi malo i da mu zaigraju na grobu. Otprilike kao kad bi Herostrat, nakon što je spalio Artemidin hram u Efesu, odšetao do groba graditelja hrama i slavodobitno mu saopštio da je “veliki čovek bez dela”.

Razne su optužbe pljuštale po mrtvom Titu povodom godišnjice njegove smrti. Istoričar Čedomir Antić progovorio je u ime svih Srba (valjda su ga izabrali da ih zastupa na nekom njegovom imaginarnom mentalnom referendumu) koji se sećaju kako nam je Tito „oteo Kosovo, rasrbio Crnu Goru, obespravio nas u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini”. Ukratko – nije mu baš bila bliska ideja stvaranja 'Velike Srbije', toliko mu je bila mrska da se u Drugom svetskom ratu borio protiv onih Dražinih četnika koji su težili teritorijalnom proširenju uz pomoć nacista, baš kao što se borio protiv ideje Velike Hrvatske i njenih krvoločnih zastupnika – Pavelićevih ustaša. To su zaista neoprostivi gresi – sa stanovišta četničke i ustaške ideologije.

Politički analitičar Dragomir Anđelković otišao je korak dalje od kokardastog kolege Antića, pa je objasnio vaskolikom srpstvu da je Titova najveća krivica to što je izmislio neke nove nacije kao što su Bošnjaci i Crnogorci, te Srbe „pretapao“ u Hrvate i Makedonce (verovatno u visokim pećima).

Ljubitelji Draže Mihailovića i zagovornici 'Velike Srbije' nikako da se pomire s jednostavnom istorijskom činjenicom da je njihova ideja, koja je i inače sumanuta, propala onog trenutka kad su četnici počeli da kolju, istrebljuju i etnički čiste Bosnu od nesrpskog življa, i to uz blagoslov nacističkog okupatora.

Onda su tu istu propalu ideju oživeli devedesetih, što je dovelo do stravičnih zločina, uključujući i genocid u Srebrenici, i do nacionalne sramote koju ni Dunav ni Sava oprati ne mogu. I sad im je Tito kriv što njihova tupoumna zločinačka ideja nije urodila plodom. A sve je tako jednostavno: kad deliš određeni geografski prostor s drugim nacijama, jedini način za normalno postojanje je sporazum, pregovaranje, dogovaranje, kompromis, tolerancija – a ne ubijanje i istrebljenje drugih naroda. Dakle, bratstvo i jedinstvo, a ne genocid.

Trideset godina nas razni elementi iz intelektulnog suterena bombarduju lažipričama o Josipu Brozu Titu. Kakvih smo se sve gluposti naslušali i načitali tokom tog perioda: Tito nije bio Tito, Broz je poginuo pa su nam podmetnuli nekog austrougarskog agenta, Tito je u stvari ruski agent, pravi Tito nije imao sve prste na rukama, seljačić iz Kumrovca nije mogao naučiti da svira klavir i da govori strane jezike, Tito je bio vanbračni sin Vinstona Čerčila iz veze s prostitutkom (autor fikcije: otac Tadej), išao je u školu sa Krležom i Hitlerom, sve je radio da uništi Srbe, sve je činio da uništi Hrvate, bio je najveći zločinac u ljudskoj istoriji i šire, njegova Jugoslavija bila je tamnica naroda i tako dalje, i tome slično.

Zastrašujuća propaganda ne jenjava već decenijama, pa ipak ne uspeva da potpuno pomrači lik i delo Josipa Broza. Prema istraživanju Demostata od pre par godina, najpopularniji politički vođa u Srbije je – upravo Josip Broz Tito. Tako se izjasnilo čak 32 posto ispitanika, dakle skoro trećina. Ipak ima mnogo ljudi otpornih na medijsku propagandu, onih koji se sećaju kako je izgledao život u SFRJ i koji to mogu da uporede sa današnjim neveselim stanjem stvari.

Nema sumnje da se Titu i socijalističkoj Jugoslaviji svašta može prigovoriti, od Golog otoka do kulta ličnosti, od nedemokratičnosti do jednopartijskog sistema. Međutim, pitanje je s koje pozicije se to čini. Svi se pretvaraju kao da su nakon uništenja SFRJ stvorene neke divne, hiperdemokratske državne tvorevine u kojima caruju pluralizam i tolerancija, prosperitetna društva u kojima se bespogovorno poštuju ljudska prava, svi imaju podjednake šanse, ravnopravnost je zagarantovana, a ljudsko dostojanstvo aksiom.

Kompletan tekst čitajte na ovom LINKU

NEMA KOMENTARA