Ispovijest osobe sa HIV-om: Mala sredina me prihvatila bolje nego veliki grad

“Onog trenutka kada sam saznao da sam HIV pozitivan ja sam rekao svima - i prijateljima i porodici i partneru sa kojim sam tada bio. Vrlo brzo napravila se selekcija pravih prijatelja, a najgore razočaranje je kada shvatite da ste diskriminisani od onih od kojih ste to najmanje očekivali”, ovako počinje priču za Telegraf Đurica Stankov (36), izvršni direktor AS – Centra za osnaživanje mladih osoba sa HIV-om i AIDS-om.

Nakon prvobitnog šoka, različitih psihičkih stanja kroz koje je prolazio, duboke depresije, samosažaljevanja i samokritike, Đurica je odlučio da “živi” i da se posveti aktivizmu kako bi njegova priča poslužila kao primjer drugim ljudima, ali i kako bi ih kroz nju edukovao.

Srbija: Petina stomatologa ne prima HIV pozitivne osobe

„Prvobitni cilj mi je bio da pokažem ljudima da se sa HIV-om živi, da može normalno da se živi. Da ljudi vide da osobe koje žive sa HIV-om ne izgledaju kao tela koja se raspadaju, da ljudima sa HIV-om ne piše na čelu HIV i da to može biti svako iz naše okoline“,  priča Đurica.

Posao kojim se bavio zahtijevao je redovna testiranja, na mjesečnom nivou. Ipak, i uz redovne analize, svaki put postoji strah, čak i ako znaš “da nisi”. “Trenuci u čekaonici dok iščekujete 'presudu', najstrašniji su trenuci u celom životu, i to zna svako ko se ikada testirao”, priča Đurica.

„U periodu pre nego što sam postao HIV pozitivan bio sam angažovan u Mađarskoj, i posao koji sam radio zahtevao je redovno testiranje na HIV. Kada sam radio novi projekat, cela ekipa je morala da se testira. I ja sam tako saznao. Imao sam šest različitih aranžmana na svakih mesec dana, i na svakih mesec dana sam se testirao. I baš kada sam završio taj šesti angažman, dobio sam poziv za novi projekat koji je trebalo da bude vrhunac moje karijere u tom poslu. Bio sam presrećan i onda sam otišao na testiranje sa novom ekipom „, prisjeća se Đurica najgoreg trenutka u svom životu.

“Sećam se da je doktor, čitajući moje rezultate, rekao na nemačkom: ‘Kajne pozitive, kajne negative’, znao sam šta to znači, ali opet mi nije bilo jasno. Mislim, svestan sam kako se desilo, ali otkud, testirao sam se redovno i kao ti si siguran… nisi siguran… upravo zbog tog perioda prozora.”

“Dok je on meni to objašnjavao ništa mi nije prolazilo kroz glavu, tek kada je završio i kada sam ja pogledao sve te ljude sa kojima sam došao i koji su pratili svu tu debatu, meni je tek tad postalo jasno… imao sam utisak da se ja vrtim, a sve oko mene stoji, potpuno suprotono onom doživljaju kada vam se vrti u glavi”

Uslijedio je pravi psihološki ktrah. Strah i nedovoljno informacija o tome da se sa HIV-om živi učinili su da Đurica upadne u duboku depresiju. Samosažaljenje i samoizolacija. Strah i stid od sebe i od drugih učinili su da šest mjeseci ne izlazi iz kuće, a kada bi se slučajno i usudio na taj potez, to je činio kasno u noć. Danju ga niste mogli vidjeti na ulici.

“Koliko god da sam mislio da sam jak, dogodio se taj psihološki momenat u glavi. Put od Budmpešte do Beograda bio je odvratan, a ne jednom, nego milijardu puta život mi je protekao kroz glavu”, prisjeća se Đurica najtežeg perioda svog života.

Poslije tih skoro “kobnih” šest mjeseci, ovaj mladić je sve priznao svojoj familiji. Plašio se da će biti odbačen, ali mala sredina prihvatila ga je mnogo bolje neko višemilionski grad. Ipak, najgori oblik diskriminacije doživio je upravo od ljudi koji su zaraženi HIV-om. To se često dešava, jer se “upiranjem prsta u drugog skreće pažnja sa sebe i prikriva svoj status”.

Diskriminacija osoba sa HIV-om je strašna i gotovo da nema granice, priča Đurica. Čak i oni od kojih se to najmanje očekuje (npr. medicinski radnici) vrlo su skloni da diskriminišu osobe zaražene ovim virusom. Kako bi to i dokazali grupa aktivista, među kojima je bio i on, zajedno sa povjerenicom za zaštitu ravnopravnosti Nevenom Petrušić sprovela je jedan eksperiment. Aktivisti su zakazivali stomatološki pregled u privatnim ordinacijama. Čak 19 od 20 ordinacija odbilo je da obavi intervenciju zaraženom ovim virusom!

Prvi i osnovni izgovor je da nemaju kvalitetne sterilizatore, ili kapaciteta da pruže uslugu osobama sa HIV-om, te je stoga najbolje da se obratimo Stomatološkom fakultetu. Onda aktivisti pokušavaju na lijep način da im kažu – “Da li ste vi svesni da ako nemate dobre sterilizatore, vi ne možete da radite?”,priča Đurica.

Tu se diskriminacija ne završava. Kako Đurica kaže, čak i srbijanski Krivični zakonik ima elemente diskriminacije prema oboljelima od HIV-a. U 250. članu ovog zakona kaže se da će biti kažnjen zatvorskom kaznom onaj ko je svjesno nekoga zarazio HIV virusom. Kako se dokazuje da je neko svjesno učinio to djelo?

„Sad ako je neko pakosan i ima HIV, a ja recimo imam puno para, može da me tuži da sam mu preneo HIV iako me nikada u životu nije video“, navodi svoje tumačenjeovog zakona Stankov.

„Sa HIV-om se živi“, glavna je njegova poruka. Postoji niz problema sa kojima se zaražene osobe suočavaju, počev od samoizolacije preko diskriminacije, straha od odbačenosti pa sve do nabavljanja lijekova i nalaženja posla. “Ipak, uz sve te probleme, sa HIV-om može normalno da se živi!”

„Moja poruka svim ljudima je da treba da se testiraju ako nisu, ako su bilo kada do sada imali neki seksualni odnos bez zaštite. Da se sa HIV-om živi, da osobe koje planiraju porodicu mogu da imaju zdravo dete, ali je uslov korišćenje zaštite, testiranje. Ako neko i sazna da ima HIV, dobro je da sazna na vreme da bi se mogla uzimati terapija koja je besplatna „, poručuje Đurica Stankov.