Mirovni aktivizam: Tamara Šmidling za Radiosarajevo

Post-jugoslavenska Mirovna Akademija kao poseban vid edukativnog programa koji teži ka aktivnoj izgradnji mira i kulturi nenasilja na prostoru bivše Jugoslavije, ove će se godine održati po četvrti put. Program je i ove godine prvenstveno namijenjen za aktiviste/kinje sa područja zaštite ljudskih prava i izgradnje mira, studente/kinje, istraživače/ice, teoretičare/ke, novinare/ke kojima se bave mirovnim radom i zainteresovani su za ponuđene teme, a četvrta Mirovna Akademija održaće se u Sarajevu od 17. do 26. jula. Tom prilikom, o ciljevima Mirovne Akademije uopšte i ovogodišnjim ponuđenim kursevima i predavačicama razgovarali smo sa jednom od osnivačica Akademije, Tamarom Šmidling.

Radiosarajevo.ba: Koje ideje su vas vodile pri osnivanju Mirovne akademije i je li se neki ispunio u ove dosadašnje tri godine njenog održavanja?

Šmidling: Još 2006. godine, nas osam iz četiri različite mirovne organizacije iz Sarajeva, došli smo na ideju osnivanja Mirovne akademije, pokrenuti željom da u svoje aktivnosti uključimo program mirovnog obrazovanja koji će biti drugačiji od uobičajenog treninga, radionica usmerenih na sticanje različitih veština, učenja pisanja projekta i slično. Hteli smo nešto što bi dublje tematizovalo probleme kojima smo se već bavili: nacionalizam, zatvorenost, granice, suprotstavljeni narativi, ideološka zloupotreba jezika i simbola..., što će istovremeno biti odmaknuto od tog sveprisutnog pečata akademskog elitizma i puke želje za punjenjem CV-a. Ideja vodilja bio je program koji bi spojio aktivizam i potrebu za delovanjem sa teorijsko/kritičkim propitivanjem naših pristupa i rada, svojevrsno mesto susreta aktivizma i teorije.

Mirovna akademija je osmišljena kao neki vid letnje škole koja svake godine učesnicima nudi  tri kursa sa predavačima i predavačicama koje se bave navedenim problemima. Prva se desila 2008. godine, a trenutno se spremamo za četvrtu. Teme kurseva su se u prethodne tri godine kretale od tema nacionalizma, etničkih identiteta, razumevanja kolektivnog nasilja i zločina koji su se desili na ovim prostorima, u kontekstu identiteta i njihove zloupotrebe, pa do tema kolektivnog sećanja, istorije svetskih mirovnih pokreta i aktivizma na prostorima bivše SFRJ.

Sve do prošle godine mi smo radili kao neformalna grupa, i tek smo prošlog augusta, potaknuti praktičnim problemima, registrovali Fondaciju Mirovna akademija.

Radiosarajevo.ba: Kako stvari stoje sa finansiranjem?

Šmidling: To nam je slaba tačka, a vjerovatno je delom i naša odgovornost što nismo uspeli tu priču učiniti privlačnom donatorima. Ipak, imali smo sreće da od Mennonite Central Comitee dobijemo podršku za tri godine, što je uspelo da pokrije osnovne troškove za tri godine. Nešto smo dobili od Balkan Trust For Democracy, a sve to uglavnom pokriva troškove samog održavanja Mirovne akademije, desetodnevno trajanje i honorare voditeljima i voditeljicama. Još nismo smislili neku ideju kako da postanemo samoodrživi ili da iznađemo način finansiranja koji neće biti zavisan od stranih donatora i njihovih globalnih politika i interesa.

Radiosarajevo.ba: Koje teme ove godine Akademija nudi učesnicima?

Šmidling: Ove godine tu su kursevi Jezik i ideologija, Mediji i sećanje, te kurs koji se bavi pitanjem seksualnosti, rodnih identiteta i rata, odnosno na koji način su se ti identiteti oblikovali u ratu i posleratnom periodu. Zanimljivo je da su ove godine, po prvi put, sve voditeljice žene. Za kurs Mediji i sećanje je zadužena profesorka sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Snježana Milivojević, a on će se baviti analizom medijskog doprinosa upotrebi događaja iz prošlosti, te analizom ključnih medijskih strategija u tretmanu prošlosti.

Drugi kurs, Jezik i ideologija, vodi profesorka Snježana Kordić, autorka knjigeJezik i nacionalizam koja je prošle godine objavljena u Hrvatskoj i izazvala je ogromne kontroverze i polemike. Bura je rezultirala čak i tužbom protiv hrvatskog Ministarstva kulture jer je ono finansijski podržalo knjigu - radilo se o neznatnom novčanom iznosu, ali dovoljnom da se protumači kao podržavanje za nacionaliste sporne teze da Srbi i Hrvati govore istim jezikom. I na našu adresu neprestano stižu mailovi kojima nam se prijeti tužbama... Ovaj kurs će se baviti ideološkom zloupotrebom jezika i kritikom rasprostranjenog mišljenja da nacija ne može postojati ako nema zaseban jezik koji ne deli ni sa jednom drugom nacijom.

Treći kurs, koji će biti na engleskom jeziku, Gender, Sexuality and Violent Conflict, profesorke Dubravke Žarkov, baviće se rodnim identitetima, njihovom konstrukcijom i dekonstrukcijom u toku rata i posle njega. Taj kurs propituje tezu da je rat muška stvar, a mir i bavljenje pomirenja nešto čime se bave žene. Na Mirovnoj akademiji se svake godine jedan kurs drži na engleskom jeziku kako bi se dala prilika ljudima koji nisu sa ovih prostora da učestvuju.

Ex-Yu prostor egzotike

Radiosarajevo.ba: Određeni broj učesnika Akademije ne dolazi sa prostora bivše Jugoslavije. Koliko je njima jasno šta se ovdje dešavalo tokom devedesetih i šta se još uvijek dešava?

Šmidling: Otprilike 10 do 15 posto učesnika i učesnica svake godine čine ljudi koji nisu iz ove regije, a oni najčešće učestvuju na kursevima koji su na engleskom jeziku. Budući da se većina tema i primera ipak bavi ovim prostorima, a ne nekim autsajderskim, neutralnim gledanjem na stvari, jedan od preduslova za prijavljivanje ljudi koji dolaze iz drugih država jeste profesionalna ili lična zainteresovanost za ove prostore. Za mnoge od njih naš je prostor egzotičan, bez obzira na akademsku nepoželjnost pojma egzotike: mi za mnoge jesmo onaj Drugi. Mislim da Mirovna akademija pomogne u rasvetljavanju nekog delića cele priče o ratu u Jugoslaviji, ali mi ni ne pretendujemo na to da razreši sve nedoumice. Važno nam je da se Mirovna akademija održava u Sarajevu, jer je i nama u organizaciji, a ima nas iz Srbije, Hrvatske, Sjedinjenih Država, ovaj grad mesto susreta.

Radiosarajevo.ba: Koliko se znanja stečena na Mirovnoj akademiji mogu primijeniti na svakodnevicu, da li ih učesnici upotrebljavaju u radu institucija u kojima rade, nekoj vrsti svog daljeg angažmana?

 Šmidling: Sve što radimo ne bi imalo smisla da nema primenjivost ili da makar potiče na aktivizam na mestima na kojima deluju ljudi koji dođu na Akademiju. Bez toga, Mirovna akademija bi bila tek jedan od mnogih programa na koje ljudi dođu da usavršavaju sebe i svoje znanje, ali ne vredi energije, vremena i novca koji se u to ulaže. Ali, Mirovna akademija nije trening samousavršavanja na kojem se uče određene veštine, nego je namenjena ljudima koji već imaju aktivističku klicu u sebi, a tu je da im pomogne da artikulišu pristup  problemima kojima se inače bave. Zbog toga su nam ciljna grupa ljudi koji rade na fakultetima, asistenti, ljudi iz ministarstava, nevladinih organizacija, oni koji se bave istraživačkim radom, ali i ljudi koji su prosto aktivisti/ice i društveni angažman im je u prvom planu. Također, preduslov za učešće na Akademiji nije ne znam kako bogat CV i zvučne reference, nego najpre svest o neophodnosti društvenog angažmana, jer smatramo da je to ono što najviše nedostaje našim društvima.

Iskustvo nam je pokazalo da ljudi koriste znanja i senzibilizaciju stečenu na kursevima na veoma različite načine. Neki počnu da pišu blogove o ovim temama, drugi ih uvode u svoj svakodnevni rad na fakultetima ili organizacijama, treći pokušavaju da svom istraživačko-teorijskom radu udahnu aktivističku dimenziju nakon učešća na Mirovnoj Akademiji.

Radiosarajevo.ba: Prije nekoliko dana u Zrenjaninu je promovisana knjiga Slike tih vremena – životne priče ratnih veterana/veteranki i članova njihovih porodica, čija ste jedna od urednica. Knjiga će uskoro doživjeti i svoje bh. promocije. Kažite nam nešto više o tom projektu.

Šmidling: Radi se o projektu prikupljanja usmenih istorija u organizaciji Centra za nenasilnu akciju, priče su prikupljali bivši učesnici rata i aktivisti zainteresovani za to, a intervjuisani su bili veterani/ke i, sa druge strane, članice njihovih porodica, pri čemu smo želeli da razbijemo tu šemu žene/majke, a muškarci/ratnici. Tu su priče ljudi iz Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine. Još uvek razmišljamo kako da osmislimo promocije te knjige koje će biti efikasnije, a već zakazane promocije desiće se u Zenici 26. maja i u Sanskom Mostu 10. juna. Svakako da ćemo iznaći način da knjigu promovišemo i u Sarajevu, verovatno na malo drugačiji način od uobičajenih promocija.

Radiosarajevo.ba: Budući da manje-više radite s tim temama, gdje po Vašem mišljenju stoje zemlje bivše Jugoslavije kad su u pitanju ljudska prava, ženska ljudska prava, prava LGBTQ populacije, dijalog i sve te vrijednosti 'razvratnog zapada'? Da li se napredak još uvijek tiče samo uskih krugova koji su strukom vezani za to?

Šmidling: Prema mom ličnom mišljenju, bez obzira na sve kozmetičke promene uslovljene proklamovanom težnjom da se i formalno približimo Evropskoj Uniji, i bez obzira što se jeste desio neki pomak u poslednjih nekoliko godina, u našoj regiji tek treba da se ispoštuju osnovna ljudska prava kao što su pravo na rad i pravo na dostojanstven život. Odgovornost za lošu situaciju na polju ženskih ljudskih prava, LGBTQ prava, sloboda medija, vidim na različitim stranama, pa i među onima koji se time bave. Možda bismo mi koji se bavimo svim tim problemima trebali svoj diskurs prilagoditi široj populaciji i osmisliti načine na koje će joj to sve postati bliže. To je bitno iz razloga što su i pitanje ljudskih prava i izgradnja mira od suštinskog značaja za čitav region, posebno za Bosnu I Hercegovinu. Dokle god je to samo „vlasništvo“ ili stvar malih grupica „urbanih, pametnih i prosvećenih“ nikakav suštinski, vrednosni napredak nije moguć.