Sanja Džeba i Maja Izetbegović nagrađene u Užicu

Kostimografkinja Sanja Džeba i glumica Maja Izetbegović, nagrađene su na 17. Jugoslovenskom teatarskom festivalu u Užicu za svoj doprinos predstavi Sumnja u režiji Selme Spahić.

U jakoj festivalskoj konkurenciji, predstava je izvedena u petak 9. novembra na sceni Narodnog pozorišta u Užicu, a sjajna glumačka ekipa (Tatjana Šojić, Ermin Bravo, Maja Izetbegović i Jelena Kordić Kuret) oduševila je publiku koja je predstavu ocijenila visokim ocjenama.

Stručni žiri (Agata Juniku, Nebojša  Romčević, Hazim Begagić, Radivoje Dinupović i Svetozar Rapajić) nagradili su Sumnju nagradama za najbolju kostimografiju Sanji Džeba, te za najbolju epizodnu ulogu Maji Izetbegović za ulogu Sestre James u predstavi Sumnja, po tekstu Patricka Shanleya, u produkciji Kamernog teatra 55 iz Sarajeva i Udruženja Kontakt.

"Drago mi je što je sam nagrađena baš za ovu kostimografiju, jer je specifična. Dugo sam razmišljala o tome kakvi da budu kostimi u Sumnji, a napravila sam ih takvima da se krune, osipaju i polako nestaju. Tako je postignuta i vizalna dinamika, kostimi se mijenjaju na oči gledatelja", rekla je za Radiosarajevo.ba  Sanja Džeba, koja se ovih dana priprema za profesionalno putovanje u Kinu.

O kostimima Sanje Džeba teatarska kritičarka Maja Mrđenović napisala je:
Kostimi likova, osim kostima suštinski čiste i nevine sestre Džejms namočeni su u gips i radi toga ukrućeni, a krune se i troše uporedo sa unutrašnjim lomovima likova i padanjem njihovih maski. Takođe, što su zatrovaniji sumnjama, likovi se sve više prljaju kredom i krečom, tako da su do kraja potpuno bijeli, radi čega vrlo efektno djeluje poslednja scena u kojoj sestra Džejms, svlači i odbacuje odoru, koju tokom radnje neprestano neuspješno pokušava da očisti. Po sceni se tokom predstave ispisuju riječi iz Biblije i školskog života, koje se postepeno spajaju na višeznačne načine, a kasnije se i brišu, čime se podvlače bitni momenti i značenja radnje.

O glumačkom ostvarenju Maje Izetbegović, ista kritičarka napisala je:
Sestra Džejms Maje Izetbegović u početku je plaha, vrlo neiskvarena i divno naivna i entuzijastična mlada sestra, koja biva rastrzana između stavova i dokaza sestre Alojze i oca Džejmsa, njena sigurnost biva uzdrmana, a ona egzistencijalno uznemirena – što je efekat koji predstava želi izazvati i u publici. Zahvaljujući tome što joj polazi za rukom ostati izvan iskvarene, manipulativne crkvene strukture (a slične represivne i demagogične mreže i klanovi su svuda oko nas), u koju su sestra Alojza i otac Flin čvrsto ukorijenjeni, što ih sprečava da stvari sagledavaju u širem kontekstu, ona jedina na kraju uspijeva osloboditi se krutog, prljavog, sputavajućeg kostima, i ostati čista i slobodna.