Nasilje je srce Rusije: Državne i paradržavne bande

U zemljama gde nasilje nije delotvorno, stanovništvo se radije organizuje u preduzeća i kompanije. Ono radije bira taj put da zarađuje novac. U Putinovoj Rusiji, kako nam to slikovito govori istinita priča o Hodorkovskom i JUKOS-u, organizovati svoju kompaniju je krajnje neefikasno. U savremenoj Rusiji efikasno je nasilje. Za bilo koga ko živi u Rusiji, mnogo je delotvornije pristupiti nekoj od bandi i otimati kompanije od njihovih vlasnika. Da li je to banda po imenu Kremlj, Federalna služba bezbednosti ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, potpuno je svejedno. Sve su one podjednako efikasne

"Lijevi front" i njegove nevolje

U poslednjim novostima, jedna za drugom objavljene su dve vesti. Prva, da je nakon akcije protesta protiv izgradnje luksuznog hotela u ulici Malaja Kozihinska u centru Moskve (glavni investitor Nikita Mihalkov), u pritvoru zadržan koordinator pokreta „Levi front“ Sergej Udaljcov, i druga, da je više hiljada fudbalskih navijača izašlo na stotinak metara od Kremlja udaljen Manježni trg u Moskvi, i žestoko se potuklo sa specijalcima. Pored čuvara reda, od gnevne gomile navijača stradala je i najbliža metro stanica. Glavni načelnik moskovske milicije Kolokoljcev, lično je smirivao razjarenu gomilu, a predsednik Istražnog komiteta tužilaštva RF (Следственный комитет при прокуратуре Российской Федерации) Aleksandar Bastrikin je obećao, da će s vođama navijačkih grupa biti organizovan hitan sastanak.

U Petrogradu je takođe došlo do uličnih nereda i na miliciju su letele flaše, petarde i zapaljene signalne baklje. No ono najinteresantnije u ovom kratkom izveštaju tek sledi: Zbog gužve u saobraćaju, pomoć specijalaca nije uspela da stigne na mesto događaja!

U poslednjih godinu dana, veoma je primetna jedna zanimljiva zakonomernost – masovne nerede vlast ne kažnjava. I ne samo da ih ne kažnjava. Ona se trudi da ih ne primećuje.

Nasilja neonacista

29. jula 2010, oveća grupa momaka iz antifašističkog pokreta „Antifa“, obasula je kamenjem zgradu lokalne administracije podmoskovskog gradića Himki, jer je (kako je kasnije objasnio jedan anonimni učesnik u intervjuu Olegu Kašinu) „koncentracija zla u Himkiju prevršila svaku dopuštenu meru“. Ispostavilo se da nema nikoga ko bi mogao da zaštiti administraciju i njihovu zgradu. Milicija se negde posakrivala, stanovništvo je radosno vikalo „ura!“, a oni što su poslednjih godina, pod okriljem noći mučki lomili lobanje zaštitnicima himkiske šume, prosto su isparili.

17. avgusta 2010, na jednom stadionu u blizini Petrograda, skinhedi su žestoko napali pripadnike pokreta „Antifa“. S obe strane su letela polomljena sedišta i pivske flaše, a „skini“ su se latili i traumatskih pištolja. Vlasti su se svojski trudile da od svega što se dogodilo ne primete ništa.

29. avgusta 2010, na rok festivalu „Tornado“ u gradu Mais (Čeljabinska oblast), 80 kratko potšišanih i dopola golih momaka, napalo je s motkama i traumatskim oružjem mirne i nenaouraže posetioce koncerta. Na video snimku se jasno vidi odlična organizacija napada, kao i lice blisko lokalnoj vlasti koje tom akcijom rukovodi, no i pored toga, preplašena vlast je čitav nemio dođaj svrstala u običnu tuču.

24. novembra 2010, fudbalska utakmica Spartaka s francuskim klubom Marsej, završena je krvavom bitkom na tribinama moskovskog stadiona Lužniki. Reakcija milicije je bila minimalna.

2. oktobra 2010, navijači CSK su u Petrogradu nasrnuli na automobil milicije. Jedan od njih je raketnim pištoljem pucao u automobil, a drugi je pokušao da od milicionera otme oružje. Pištolj je u tom otimanju opalio, a ranjeni milicioner je završio u bolnici. Milicija poriče postojanje bilo kakvog incidenta.

7. decembra 2010, sutradan posle tuče s Dagestancima u kojoj je poginuo navijač Spartaka Jegor Sviridov, oko 1000 navijača je blokiralo saobraćaj na Lenjingradskom prospektu. Moskovska milicija koja sa zadovoljstvom rasteruje sve opozicione „marševe nesaglasnih“ u kojima obično učestvuje otprilike isto toliki broj demonstranata, iz nekog razloga se ovoga puta uplašila, i umesto da se brine o saobraćaju, pobrinula se za bezbednost navijača.

Kako vidimo, nekažnjivost rulje iz dana u dan naglo raste. Jer baš kao što je saobraćajna nesreća na Lenjinskom prospektu (za koju su kao krive proglašene poginule putnice koje su se kretale po svojoj desnoj strani kolovoza) svima dala signal da „oni koji voze luksuzne automobile s rotacionim svetlima na krovu, slobodno mogu nekažnjeno da gaze obične građane“, tako je krvavi obračun s nedužnim posetiocima rok koncerta na festivalu „Tornado“, dao signal javnosti da se vlast boji da kažnjava organizatore masovnih nereda.

Šta se događa u Rusiji?

Šta se to u stvari događa? Ili je možda ispravnije pitanje, zašto nam se to događa? Po meni, odgovor je dosta jednostavan: Rusija se tokom vladavine Putina pretvorila u failed state (propalu državu). Ako u državu ne računamo grupu ljudi koja može da bilo kom biznismenu otme njegov posao, a bilo kom slučajnom prolazniku nekažnjeno uzme život, onda država u Rusiji zapravo i ne postoji. Ako za kriterijum uzmemo nivo kriminalnih ubistava, koji u Rusiji iznosi 40 ubijenih na 100 hiljada stanovnika, i uporedimo ga sa nekim zemljama Afrike i Južne Amerike u kojima već godinama vlada građanski ili kriminalni rat, videćemo da su razlike zanemarljive.

U državama koje su u procesu raspadanja, odnosno zemljama koje imaju visoki failed states index, stanovništvo se organizuje u bande, a u zemljama u kojima je taj indeks nizak, stanovništvo organizuje država. Stanovnici države u raspadu baš i nemaju neki poseban izbor. Ili su neminovno objekat nasilja, ili, stupanjem u neku od bandi, postaju subjekat nasilja.

Kako je društvena organizacija na Kavkazu sazdana po drevnom principu klanova, oni su bili prvi koji su to shvatili. Potom su širom Rusije počele da se organizuju razne bande poput one u Kušćovskoj, poznate po masovnom ubistvu koje je izvršila 4. novembra ove godine. Po principu bandi, organizovane su i milicija i Federalna služba bezbednosti (ФСБ). Jedna od varijanti su i bande fudbalskih navijača. Politička opozicija nije organizovana kao banda, i zato se opozicionari bez problema mogu hapsiti.

Skrećem pažnju čitaocima da je razlog za ovaj poslednji bunt navijača bilo ubistvo Spartakovog fana Jegora Sviridova, ubijenog u tuči navijača sa Kavkascima. Sada je teško ustanoviti koja od strana je započela tuču i ko je za nju kriv, no jedna je činjenica provereno tačna. Kada je nakon istrage po „svežim tragovima“ nekoliko osumnjičenih Kavkazaca pritvoreno, oko milicijske stanice u Golovinskom reonu gde su držali osumnjčene zatvorenike, neverovatnom brzinom su sa svih strana počeli da pristižu automobili sa dagestanskim tablicama. I osumnjčeni za ubistvo Sviridova pušteni su na slobodu.

Pitanje: zašto su osumničeni tako brzo pušteni na slobodu? Odgovor: zato što u Rusiji nema države. Da je kojim slučajem Jegor Sviridov bio neki običan momak ili (biću banalna) građanin Ruske Federacije, nikakvih uličnih nemira i glavobolje za vlast ne bi bilo. No nesreća je u tome što je Jegor Sviridov bio član jedne moćne navijačke bande.

I još jednom da se vratim na pitanje o delotvornosti nasilja. U zemljama gde nasilje nije delotvorno, stanovništvo se radije organizuje u preduzeća i kompanije. Ono radije bira taj put da zarađuje novac. U Putinovoj Rusiji, kako nam to slikovito govori istinita priča o Hodorkovskom i JUKOS-u, organizovati svoju kompaniju je krajnje neefikasno. U savremenoj Rusiji efikasno je nasilje. Za bilo koga ko živi u Rusiji, mnogo je delotvornije pristupiti nekoj od bandi i otimati kompanije od njihovih vlasnika. Da li je to banda po imenu Kremlj, Federalna služba bezbednosti ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, potpuno je svejedno. Sve su one podjednako efikasne.

Pošto su gore pobrojane bande otele svu imovinu u zemlji i počistile svu političku opoziciju, pokazalo se da njihovi konkurenti više nisu ni biznismeni, ni opozicioni političari. Njima su sada konkurenti druge bande. U Dagestanu su to na primer bande salafita, danas mnogu uticajnije i efikasnije od same vlasti. U Rusiji su to danas navijačke bande.

I da se razumemo. Ja uopšte ne smatram da je nasilje uvek loše. U tom smislu ja se pridržavam principa dvojnih standarda, to jest ja smatram da je vučjak u pravu, a da ljudožder nije. Kada „antifa“ razbija prozore na zgradi administracije u Himkiju ili kada član art-grupe „Rat“ (Арт-группа “Война” – moskovska performans grupa ulične umetnosti) skače po kolima Federalne službe obezbeđenja (ФСО), ja mislim da je to dobro. A kada salafiti bombama raznose moskovski metro, ja mislim da je to nedopustivo loše.

Takođe sam svesna činjenice da po statistici, na jednog vučjaka dolazi najmanje pedeset ljudoždera, i da je neuporedivo veća verovatnoća da će gomila koja sobom nosi nasilje, i sa kojom ćemo se u skoroj bućnosti sve češće susretati, biti gomila ljudoždera, a ne gomila vučjaka.

(Sa ruskog preveo Haim Moreno)