Razgovor sa autorima portala Njuz.net

Autori satiričnog portala Njuz.net koji kroz svoje “vesti u ogledalu” ozbiljno i oštro kritikuje društevnu stvarnost, Marko Dražić i Nenad Milosavljević, razgovarali su za Radio Slobodna Evropa. Izdvajamo najzanimljivije: 

Foto: Slobodnaevropa.org

RSE: Najpre da pojasnimo kako je i zašto izmišljena vest sa vašeg portala završila u udžbeniku, a Njuz.net naveden kao relevantan izvor?

Dražić: To bi već morala sa pitaš dotičnog profesora koji je našu vest stavio u udžbenik, Milan Kocić sa Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu. Zabavno je zapravo kako smo mi došli do toga. Najpre smo videli samo fotografiju donjeg dela stranice udžbenika gde je u fusnoti kao izvor stajao Njuz.net. To nam je bilo simpatično i zabavno jer smo bili ubeđeni da je reč o nekom primeru izmišljene vesti. Onda smo krenuli da istražujemo i shvatili da je profesor pisao neko poglavlje o društvenim mrežama i njihovom uticaju, i da je onda naveo našu vest o tome kako Facebook zabranjuje svojim zaposlenima da koriste Facebook na poslu, kao, eto, jedan od radikalnijih primera kako društvene mreže mogu i negativno da utiču na produktivnost na poslu.

RSE: Kako je profesor objasnio to što je šaljivu, izmišljenu vest naveo kao istinitu, kao primer?

Milosavljević: Imao je neko prilično nevešto objašnjenje. Rekao je da to zapravo bila fora koju je napravio da vidi da li studenti umeju da razdvoje bitno od nebitnog. Taj slučaj je zapravo bio još jedan poraz naše javnosti i medija zato što se opet pokazalo da je bitno samo da nekoga stavimo na naslovnu stranu, da ga razapinjemo tri dana, a nije bitno da taj slučaj otvori neka dublja pitanja – kako je to uopšte dospelo u udžbenik, kako pored toliko instanci, preko kojih jedan udžbenik prilikom akreditacije i objavljivanja treba da prođe, niko nije primetio jednu takvu grešku. I onda je logično postaviti pitanje šta još prolazi u našim udžbenicima. E, to pitanje je možda par medija samo dotaklo i to je to.

RSE: Rekli ste jednom da živimo u državi koja je za vas nepresušan izvor inspiracije. Kada je bilo inspirativnije, kada su je vodile demokrate ili danas sa naprednjacima i socijalistima?

Dražić: To je teško pitanje… Pa dobro, bivši predsednik jeste bio velika inspiracija, to moramo da priznamo. Mada je i sadašnji premijer, pogotovo u prvih par meseci ove vlade, davao dosta materijala pa se onda malo povukao, pa je sad tu došao vicepremijer. Mislim da je otprilike podjednako lako i teško, ali ipak mnogo lakše nego teško.

Milosavljević: Ovde ljudi često imaju običaj da kažu – ma, svi su oni isti. Nama stvarno jesu isti, bar što se inspiracije tiče. Ne ulazimo previše u to kakve politike vode mada se ni tu ne razlikuju preterano. Ni jedni ni drugi nemaju pojma. Da se sada potpuno promeni cela ova postava koju znamo i da dođu neki potpuno novi ljudi, mislim da bi to bio isti cirkus. To su karijeristi, turbo-folk političari koji su često toliko apsurdni da mi ne znamo kako da obradimo neku njihovu izjavu, gaf ili političku odluku. To je kudikamo opasnije jer te političke odluke, posredno ili neposredno, utiču na sve nas. A izjave su im takve da svaki dan samo čekamo ko će sad nešto da tresne.

RSE: Ne bežite ni od ozbiljnih tema, poput ratnih zločina, nacionalizma, šovinizma i drugih društvenih patologija. Šta zapravo želite da poručite tekstovima koji na satiričan način obrađuju recimo reakcije na presude Haškog tribunala?

Dražić: Zamiljivo je da šta god želiš da poručiš takvim tekstovima, ne možeš da ne budeš pogrešno shvaćen od nekih ljudi. Evo baš smo kada je bila godišnjica Oluje imali tekst gde smo kritikovali to neko licemerje dela ljudi u Hrvatskoj koji su kao veliki hrvatski nacionalisti, a većina njih sluša srpsku narodnu muziku. I onda smo imali tekst o tome kako je na proslavi Oluje izbila velika tuča oko toga koji Cecin album da se sluša. Odmah smo dobili dva, tri komentara kako smo mi ustaški sajt. To je uvek veoma osetljiva tema, ali mi na prvom mestu želimo da se borimo protiv ljudske gluposti, a nacionalizam na ovim prostorima jeste veliki problem.

Milosavljević: Negde mogu da razumem da neko ko je učestvovao u ratovima, kome je nastradala porodica, oseća animozitet prema toj nekoj drugoj naciji. Mada i on, ako se zapita racionalno, zašto bi mrzeo sve te ljude. Čak je i ta vojska bila instrument u nečijim rukama i taj koji je donosio odluke je krivac, a ne običan narod. To su ljudi kao i mi, bez obzira da li su Albanci, Hrvati ili bilo koja druga nacionalnost. Ali opet, te ljude mogu da razumem. Ali ne mogu da razumem kako smo na taj način uspeli da odgajimo klince koji sada imaju 15 godina i koji ne da nisu bili rođeni tada, nego nisu bili ni u planu. I da ih toliko zadojimo mržnjom da oni idu i pevaju nacionalističke pesme, da mrze sve oko sebe i da koriste svaku priliku da se uključe u neke nerede. Glavni problem je to što stasavaju generacije koje nisu rasterećene tog balasta iz prošlosti. Ok, nemamo nešto novca da putujemo, ali čoveče, imamo internet. Bukvalno ti je sve na dlanu. Ne moraš da vidiš ceo svet, ali možeš da čitaš, možeš da komuniciraš sa njim.

Dražić: Možda je to problem, što na internetu nalaze mnoge pogrešne sajtove.

RSE: Da li mislite da vas ti, takvi klinci čitaju? Da li razumeju šta im zapravo poručujete?

Dražić: Oni nas dosta čitaju, ali imam utisak da većina njih misli da su u pitanju stvarne vesti. To se najbolje može videti po komentarima, oni ili vređaju autore ili se onako naglas šokiraju pa se prepucavaju sa nekim ko im kaže da je to izmišljena vest. Uglavnom, dođu na naš sajt, ali verovatno tu zalutaju.

RSE: Onaj profesor sa Ekonomskog fakulteta nije ni prvi ni jedini koji je vaš tekst preuzeo kao ozbiljan i relevantan. Sve je zapravo počelo sa Nenadovom pričom o tome kako je Srbin ubio ajkulu u Šarm el Šeiku tako što je slučajno skočio na nju. Tu vest su kao istinitu preneli i neki svetski mediji. Oni u Srbiji upecali su se do sada na vaše brojne naslove.

Dražić: Previše... Jedini tekst koji možda nije bio toliko sumnjiv na prvu loptu je onaj da je u Novom Sadu otvorena klinika za odvikavanje od lajkova jer postoje klinike za odvikavanje od Facebook-a, interneta, pa je to samo malo ekstremizovano. Sve ostale vesti su zaista bile potpuno nenormalne poput one da je Jelena Karleuša u najužem izboru za NIN-ovu nagradu na osnovu njenih kolumni u Kuriru i slično. Nama je to bilo dosta poražavajuće jer mediji imaju bitnu ulogu u ovom društvu i ako neki vrlo ozbiljni i ugledni tek tako prenose vesti, šta to govori i o toj profesiji i o čitavom društvu u kom živimo.

Milosavljević: Pojavili su se i sajtovi u regionu koji su slični nama, kao što je News Bar, i opet su naši mediji mnogo puta naseli na njihove priče, naročito kada su u pitanju neke sprsko-hrvatske teme. To su često prenosili ovi mediji koji vole malo da potpiruju te stvari.

Dražić: Pravda je prenela vest sa hrvatskog News Bar-a kako je vršeno neko naučno istraživanje koje je potvrdilo da su Hrvati potomci Srba. A od naših vesti koje su mediji prenosili je bilo stvarno sumanutih. Kada je bio zemljotres u Kraljevu, a ljudi u roku od minut, dva svi na Facebook-u pisali – ljudi zemljotres, zemljotres, mi smo imali vest da je osnivač Facebook-a Mark Zuckerberg odlučio da pokloni laptop osobi koja je prva napisala status o zemljotesu. Bila je i vest da je Čarli Šin došao u manastir Crna Reka na odvikavanje od svog načina života.

RSE: Da li je to jedan od razloga što ste pokrenuli još jedan portal - Posmatrač?

Milosavljević: Jeste, shvatili smo da tu ima stvarno mnogo materijala. Primarna svrha Posmatrača je da ukaže čitaocima da paze šta čitaju, da sami provere informaciju kada im se čini sumnjiva. Imali smo primer sa Tom Henksom kada je bila godišnjica nezavisnosti Kosova, pa je ovde plasirana priča da je on u nekom intervjuu izjavio da je Kosovo Srbija, da on podržava suverenitet i teritorijalni integritet i sve ostalo. Onda sam ja malo kopao i shvatio da taj intervju ne postoji.

RSE: Tu su sada, uz dva vaša portala i još jedan na engleskom, već dve knjige, video klipovi i pilot televizijska emisija, štampano izdanje u Danasu vikendom, brojne nagrade... A počeli ste po uzoru na američki sajt The Onion, kao mala grupa na Facebook-u. Šta mislite, zašto su vas ljudi tako brzo zavoleli?

Dražić: Valjda im je bilo potrebno tako nešto. Malo je apsurdna situacija da ljudi ovde jako prate politiku i jako ne vole političare, a činjenica je da nema baš previše satiričnog sadržaja. Naravno da ima nekih sjajnih karikaturista i strip crtača, da je bilo nekih sjajnih časopisa, ali kada pogledate odnos koliko prosečan Srbin prati politička dešavanja, mislim da nije bilo mnogo takvog sadržaja i da je ljudima baš to bilo potrebno.

RSE: Hoćete li i danas stati iza naslova – “Osoba koja je poslednja izašla iz Srbije zaboravila za sobom da ugasi svetlo”?

Dražić: Mi stojimo iza svih naših naslova.

Milosavljević: Naravno, uvek.