Uglješa Vuković: Šta je meni Sarajevo

Piše: Uglješa Vuković, portal 6uka

Sarajevo je glavni grad Bosne i Hercegovine. Republika Srpska je deo BiH. Da li je Sarajevo glavni grad Republike Srpske?

Spadam u one ljude koji su u Sarajevo posle rata odlazili češće nego što su trebali. Razlog mog odlaska najčešće je bila duševna potreba zvana mazohističko razgledanje i ispitivanje onog što se zove druga strana. Tako sam se kao trinaestogodišnjak pri turističkom obilasku Sarajeva zaputio u knjižaru gde sam pronašao udžbenik historije druge strane za osmi razred. Pronašao sam poglavlje o tek završenom ratu i pažljivo pročitao lekciju. Onda sam se setio lekcija iz udžbenika sa tzv. moje strane i poveden verom u svoju Istinu detinje sam zgužvao stranice udžbenika druge strane. Osmotrio sam da li je iko primetio moj čin i izjurio iz knjižare tražeći roditelje.

Žestina zbog tuđe Istine napustila je moje dečije telo prevremeno zaraženo gnusobama zrelosti, ali se ubrzo povratila uvek razdragana znatiželja. Počeo sam da upijam Sarajevo. Glava mi se vrtela unaokolo i pamtio sam reči Baščaršija, Gazi Husrev-begova džamija, Vječna vatra, Gavrilove stope, Vijećnica... Posebno mi se dopala obala naizgled neugledne Miljacke, ispresecane živahnim mostovima, koje čudesnim tkanjem nadopunjuju uske uličice što se uspinju u uzdignuti tesnac, sa čijeg se vrha pruža pogled na grad u koji sam se zaljubio.

Ne mogu reći da je ljubav bila uzajamna. Dečački naivno, pipao sam kamen Latinske ćuprije ili, ako hoćete, Principovog mosta, zamišljajući kako se u neposrednoj blizini odigrala Istorija i još se igra. Tamo gde je Istorija odredila začinjenost svojim događajima ostaje večiti odraz odigranog i slutnja zbog onoga što se možda odigra. Ja sam se u Sarajevo zaljubio na prvi pogled i dodir udišući Istoriju u njemu.

Nije me sprečila ni njegova upropašćena duhovnost i zanavek izgubljena raznolikost iznutra. Zaljubio sam se i pored ožiljaka na njemu, jer meni je jedan pokret mašte dovoljan da si vratim taj grad u njegovoj blistavosti koju nisam iskusio. Znao sam da iskasapljeno Sarajevo u neizlečenom gnoju naših ličnih rana upire prst i u mene iako sam dete, ali kada moja mašta nešto izabere, ja je ne sputavam.

Moji naredni odlasci produbili su moje znanje o gradskim simbolima i kao gimnazista sam iskoristio svaku besplatnu priliku da ga posetim. Uobražavam da znam miris sarajevskog vazduha i jednoč sam misleći o tom vazduhu ispisao sledeće:

Uzbudljivo je hoditi zatvorenim spomenarom koji se više ne otvara. Ne znam kako sve ne zastane da progovorimo o vazduhu koji ovde struji otkrivajući protekle strahote, sadašnje strahove, buduće neizvesnosti. I ne mora niko ništa da mi kaže. Ja znam šta je bilo ovde kada pogledam visoki neboder šupljih redova, iz kojih mi nezagrađena praznina napada nozdrve. Znam i gde sam i kako smo kada je meni ovaj obilazak uranjanje u udaljenu drugost, čija me nepokolebljivost vere u sopstvenu Istinu plaši poput Istine koju meni serviraju kao gladnom dečaku.

Ponekad sam znao otići u Sarajevo sa mišlju da ću odagnati sipljivi miris pretnje uznemirenog vazduha. Seo bih u hladovinu kafića, kupio si omiljenu pitu, otvorio Oslobođenje i uzneo se u divljenje naseobini stešnjenoj okolnim brdima koja zatvaraju izduženo lice, u koje se zaljubih. Skoknuo bih do Pravnog fakulteta sigurnim korakom improvizatora i tamo bih proveo nekoliko sati ispitujući bogatstvo biblioteke ustupljene mi zahvaljujući predusretljivosti radnica. Onda bih nasumično izabrao tramvaj i vozio se do Ali-pašinog polja i razarala bi me tuga što truckanje po tramvajskim šinama nikada neće moći biti samo obična vožnja tramvajem, već duševni opit. Znao sam da lice u koje se zaljubih odavno nosi duh u koji se ne mogu uklopiti.

Moje čeprkanje i odlasci u Sarajevo nisu ni obično saznavanje o suprotnoj strani, koja je supotna nekoj navodno mojoj strani, a te strane, kojima podrugljivo pišem „navodno“, postoje koliko god se pojedinci kleli u svoje dobronamernosti.

Moje lutanje Sarajevom nije ni obično oduševljenje ćevapima i Orijentom.

Moja opsesija Sarajevom je žal zbog izgubljene raznolikosti i što nekoć duševni grad ne može da živi danas u meni, kao što ni ja ne mogu u njemu.
Uvek me obuzme ljutnja što sam u njemu obični neznanac, uzgrednik, prolaznik, jer da ne bi svega čega bi, ja bih vodio ljubav sa tim obožavanim licem ucrtanim u uvali bosanskoj. Išao bih na izlete na vrelo Bosne. Pentrao bih se po brdima da ga ugledam kao Valter. Sada u njega odlazim zamišljen i lucidan, igrajući se neobičnih predstava. Obilazim ono što kažu da miriše na nekada i saznajem kako je sada. Ja sam u prošlom životu bio Sarajlija.

Poslednji put kada sam bio, jedan stari Sarajlija, Srbin, predložio mi je da kafu popijemo u srpskom delu, odnosno Istočnom Sarajevu. Rekao mi je kako ne voli ići u čaršiju. Puno se toga promenilo, otela mu se sa usana ova škrta tvrdnja u tišini razgovora. Rekoh mu da znam, iako sam rođen u praskozorje promena, ali se ne usudih progovoriti o svojoj zaljubljenosti, jer shvatih da je on utučen od te ljubavi o kojoj ja snevam. Ne spomenuh mu ni kako redovno sanjam ratno Sarajevo, jer moje lične projekcije nedoživljene patnje vređale bi njegovu doživljenu patnju.

I stvarno, štošta se promenilo, i još se menja. Promenila se i boja pločnika. Naziv jednog trga se više ne menja. Izgleda će zauvek pisati Trg Alije Izetbegovića. I dok god to zauvek traje, ja ću se zauvek pitati da li je Sarajevo moj glavni grad.

Da li je grad u koji sam zaljubljen moj ako onemoćali srpski Sarajlija u poznim godinama izbegava popiti kafu u čaršiji?

Prepuštam čitaocu ovo pitanje, prizivajući njegovu iskrenost.

Prepuštam čitaocu i da se zamisli nad svim onim što se nadvilo nad zavučeni trepet koji Istorija nemilosrdno posećuje gasivši magiju.
Na početku veka zapucaše odvažni i ljutiti mladići revolucionarnih stremljenja. Na kraju veka zapucaše potomci neostvarenih revolucionara jedni po drugima ispisavši strašnu Istoriju i po obalama Miljacke.

Verujem da nisam sam u svojoj opsednutosti opisanim mestom koje nam se gubi iz vidokruga mogućeg mesta obitavanja.

Gradovi su stvoreni da bi o njima pisali, a ne samo da bi ih gradili i uništavali. Gradovi su živo meso sa različitim naravima zbog kojih i za kojima patimo. Gradovi se znaju urušiti od ljudske mržnje i tada nam ne preostaje ništa drugo nego da kopamo po lešu, nadajući se da će stalnost mena pokazati doslednost pretvorivši mrtvaca u ono živo meso koje bismo rado zagrizli.

Sarajevo danas nije moj glavni grad, a ni ja njemu nisam bitan, šta god mi pisali u aktima koji se odnose na mene i njega.

Ali ja znam šta postoji u Sarajevu kada oči rasteraju samo ono što se ukaže otvaranjem zastora u čijem se pak mraku krije lice koje pokušajte naći kada odete u taj grad o kojem se priča, piše, peva; zbog kojeg se voli, mrzi, plače, smeje...

Iskreno Vaš, nesuđeni Sarajlija.

http://www.youtube.com/watch?v=C8C-tpr1r2Y&feature

6uka.com/radiosarajevo.ba