Novinarka iz Srbije: Kada se kroči na tlo u Potočarima, telo se raspadne

Otići na mesto na kojem se dogodio genocid, u naše ime, ime svih nas koji u Srbiji živimo, živeli smo i živećemo, sa aspekta čoveka, pre svega, čini se kao najtragičnije iskustvo. Sa pozicije novinarke, još više.

Piše: Snežana Čongradin za Danas

Pogotovo, ukoliko se ceo novinarski i radni vek iscrpljuje u bavljenju tom najtragičnijom temom koja može da zadesi javnog radnika. Radnika koji oseća iz stomaka, srca i duše tu najstrašniju po obimu i sadržini tragediju za sopstveni narod i istorijsko iskustvo.

Uopšte ne mislim da sam time privilegovana, da sam time sačuvana. Isključivo sam, već godinama, izložena šikaniranju, pozivu na linč, obezvređivanju i relativizaciji svog rada. Podsmehu kolega i ostale ratnozločinačke „elite“.

Novinarka sam u državi koja je pre 24 godine počinila genocid i koja, ni dan-danas, ne da se nije suočila sa tim, već je celokupno društvo, u načelu, sve dalje od tog procesa. Kako vreme odmiče, državni aparat, ne samo onaj ratnozločinački, već i onaj koji je taj, navodno, svrgnuo petooktobarskom revolucijom, uspeva da ovdašnje građane još više udalji od istine i činjenica, kako bi ratne profitere i zlikovce sačuvao. 

Jasno je da je slučaj takav zato što su danas na vlasti oni koji su bili portparoli genocida. Tada mladi, ambiciozni političari, poput Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Upravo oni koji šalju desničarske i profašističke spodobe da ometaju i ona retka obeležavanja genocida u Srebrenici, svakog 11. jula unazad, godinama, u Srbiji. Iz srca državnog aparata.

Međutim, kada se kroči na zemlju u Potočarima, kada se ugledaju ta brda na kojima je izvršen pokolj više od osam hiljada ljudi samo zato što su se rodili kao Srebreničani, kao muslimani, telo se raspadne, zajedno sa žrtvama. Pokopa se u istom trenutku zajedno sa svim kostima koji se godinama unazad pronalaze, iskopavaju pa ponovo zakopavaju. Zaliva se suzama u potocima, satima, u Potočarima.

Ostatak teksta pročitajte OVDJE.