Nataša Gvozdenović o Bitefu: Ljubav možemo početi kada se lišimo straha

Ovogodišnji Bitef 53-ći po redu nosio je naslov  ‘ Počnimo ljubav iz početka’ po čuvenoj šansoni Beti Đorđević- kao poziv ni malo banalan (ljubav je za nas politička kategorija, da parafraziram umetničkog direktora I selektora Ivana Medenicu).

Piše za Radiosarajevo.ba: Nataša Gvozdenović, Bograd

Festival je otvorila predstava Mila Raua ‘ Orest u Mosulu’

Milo Rau, Orest u Mosulu, NTGent, Belgija

Milo Rau postavlja ‘ Orestiju’ tako što sa timom odlazi u Mosul, tamo snimaju delove predstave, pošto ondašnji glumci ne mogu da izađu iz zemlje i putuju sa njima. Deo se predstave igra pred nama u Sali, deo gledamo na video bimu. Predstava je nastala u produkciji pozorišta NTGent u Belgiji.

Rau nas podseća da je Mosul daleko stariji od Atine, podseća nas  kolika je civilizacija postojala u starom, sada izbrisanom svetu ( setimo se da su u najpotentnije doba venecijanske republike bogati sinovi išli da se školuju u Bagdad, na istok, ne na zapad), ali da žestoko ponavljanje lanca nasilja čiju matricu vidimo u Orestiji jeste obrazac koje čovečanstvo ponavlja i koji vidimo na delu u Mosulu danas.

Rau na scenu donosi  Ifigenijinu smrt,  Klintamnestrino  ubistvo Agamemnona, Orestovo ubistvo  Klintamnestre (postoji jedan zakret gde je  Orest  homoseksualac, ljubavnik je pristuan dok on ubija majku i on odlazi dalje sa njim)-sva se ubistva dešavaju iz jednog sasvim jasnog nerva, tako da ih razumete pre osude.

Glumci igraju prirodno i lako, uz snažan akcenat na ono što se danas zove storytelling- uvlačeći vas u  moć samog pripovedanja i oživljavajući slike. Na posletku Rau zato sasvim sa namerom sve pripovedače stavlja na mali orjentalni tepih- serdžadu sa kojih nam dolazi pripovest.

Oni u najavi kazu da on dekonstruise mit, a meni je to vise ulazak u mit. O tome pogotovo svedoči  kakva je večera na kojoj su Klintamnestra i Agamemnon, a Agamemnon je na večeru  doveo i ljubavnicu Kasandru- sasvim živo, gotovo opipljivo.

I kad ih Orest ubija – teško ubistvo koje putuje kroz sva vremena.

Video reditelj koristi poput tunela koji nas vodi u dubinu pripovesti I koji nam otvara mosulski svet.

Ćebad- u scenama snimanim u Mosulu  je orijentalna sa velikim ruzama ili sa leopard šarama. Rau kroz detaljotvara stari svet za nas.

Atinu igra  famozno tamošnja glumica sa maramom i crvenim ukosnicama sto  drze maramu na glavi-  ona zaustavlja  krvoproliće dalje. Ona je vlasna, ima moć I svoju moć koristi da umiri, a ne da razbukta bes.

Rau naglašava, sa namerom da osvesti- važnost dozvole koju tražimo I , u dobrom slučaju, dobijamo-  dozvola, dakle,  nije važno od koga je dobijena - da li od bogova ili od naroda, negojw dragoceno  da je dobijena.

Dramaturškinja Petra Pogrevc je dala pravi ključ za ovu predstavu – da Rau osvešćuje da nas nema bez njih- kada govorimo o Mosulu, kada govorimo o starom svetu koji je nestao praktično pred našim očima.

U tom ključu se ovde otvara mit- Rau nas podseća da je to konstantni događaj koji traje, a konstituiše ga u postmodernističkom ključu i otvara pred nama, sa nama.

To je bilo otvaranje pedeset i trećeg  Bitefa.

Borut Šeparević ‘ Mladež bez boga’, Zagrebačko kazalište mladih

Borut Šeparević po motivima fon Horvatove 'Mladeži bez boga' ( mada predstava korepspondira i sa 'Budjenjem proleća') kreira predstavu koja je mapa savremenog ništavila, ovog našeg vrlog novog sveta. Slika grupu mladih ljudi koji imaju savršeno definisane identitetske tačke: mi znamo šta je svet nama i šta smo mi svetu, poručuju nam. Na antidepresivima su iako nemaju ni 18 i žele očistiti svet od nemani. Cele svet uciniti čistim- šta god u čijoj god verziji to značilo. Energična smela i zrela igra veoma mladog glumačkog tima- koja deluje naspram teza njihovog profesora Bifa (kojeg na snimku izvrsno donosi Rakan Rushaidat- ogorčen, rezigniran, u životu lišenom smisla-uelbekovski junak). Borut Šeparević kreira na sceni jedan svet koji otvara pred nama poput mračnog cveta- koristeći upravo nepodnošljivo svetlo koje pokazuje prostor iz kojeg naši junaci dolaze- to je nepodnosljivo ništavilo u kojem nema trunke lepog niti utešnog. To su ljudi satrti odmah na startu koje jedan rastrojeni svet u kojem je razorena porodica kao osnovna njegova ćelija od njih pravi monstrume. Oni kreiraju užas da bi negde pripadali.

Korišćenje video bimova (kako za video igrice, snimke nasilja ili ss tima) i posebno muzička mapa koja diktira ritam, kod Šeparevića to je tempo furiozo predstave poručuju (zajedno sa dugim Brejvikovom govorom na kraju) -ovo je svet  koji delimo i u kojem je prakticno nemoguće ziveti.

Tomas Ostermajer: Istorija nasilja, Schaubuehne teatar, Berlin

Ostermajer polazi od romana Eduarda Luija. O jednom susretu na ulici izmedju mladog Francuza i momka berberskog porekla. O strasti i kradji koja zavrsava silovanjem. Dalje - on govori  o načinu da se prevaziđe trauma. 

Igra je, tipično za glumce Schaubuehne teatra, visoko osvešćena, bez ičeg suvišnog, duhovita kada je reč o  parsiflaži kojom se besprekorno rukuje,  a opet raskošna u svojoj prirodnosti kojom vas uvode snažno u ono sto vam žele ispričati.

Ostermajer režira kao što mu glumci igraju. On ovu priču otvara kao puzzle- sliku po sliku. Vraćajući vreme unapred ili unazad da bi pokazao ono sto su trigeri za centralni dogadjaj u naraciji. Na jedan način poput onoga što Kortasar narativno radi u Školicama. Režija je vrlo senzitivna i jednim čistim, a opet složenim rediteljskim postupkom- Ostermajer naravno na prvom mestu pripoveda u svom prepoznatljivom duhu složenog realizma onim što bismo mogli nazvati složeni realizam, jasno stavljajući do znanja da vreme u kojem smo ne ide linearno nego ciklično, on daje sliku našeg vremena i sveta: zadiruci dovoljno daleko unazad u ličnu istoriju likova.

 Kod Ostermajera video je tu da učini na pravi način nevidljivo vidljivim, a posebno su snažni košmarni delovi- majstorska je njegova sposobnost da vas  duboko lako i tačno suoči sa mračnim delovima psihe.

Ono dragoceno u čemu Ostermajer poentira jeste mogućnost izlaska iz trauma- tako ovu priču završava sa Hanom Arent: slobodni smo da menjamo svet i u njemu otpočnemo nesto novo. 

Ova teza tačno korespondira sa Bitefovim ovogodišnjim motom: pocnimo ljubav iz pocetka. Na način koji ljudski i politički, a svakako lišen banalnog. 

Kada vam tako nešto poruči Ostermajer sa nasleđem koje nosi I iz kojeg I dalje crpi inspiraciju možete mu samo pošteno verovati, pošto vam pošteno kaže istinu.

O predstavi ‘’Tartif’’ sam pisala upravo za Vijesti, na Bitefu je igrana u prepunoj Sali Narodnog pozorišta I mogu samo reći da ta predstava raste na najbolji način učeći nas ono glavno molijerovsko da se licemerju treba smejati I nadići ga. Predstava bespogovorno I zrelo korespondira sa publikom, tako da je i ‘’Tartif ‘’ na Bitefu bio jedan ljubavni susret.

‘’Kako je poludeo gospodin R?’’ u režiji Bobe Jelčića po Fazbinderovom tekstu u izvođenju  Jugoslovenskog dramskog pozorišta je maestralna predstava kako  zbog Jelčićeve mudre režije gde se sve odigrava u ritmu I naročito u pauzama, uz sjajan glumački tim koji predvodi vanredni Boris Isaković koji nas sve vreme vodi sigurnim korakom kroz priču tako snažnu da svakog trenutka može da se raspadne, a  on je drži celu.

Prvi deo festivala  onako kako su ga osmislili selektor i umetnički direktor Ivan Medenica  i dramaturg festival Filip Vujošević- prvi deo koji se odvija u klasičnim pozorišnim prostorima i koji prema medečinim rečima pgovori o raspadu koncepta društva, zajednice završava predstavom ‘’Yuropa’’ nigerijske kompanije Q, jeste jedna poema odigrana bolna senzibilna i teška koja u pokretu jer govori jače i jasnije od reči govori o svim pošastima našeg doba- razaranju, bezdomnosti, ksenofobiji  i naposletku ili najpre- životu u svoj svojoj tegobi i snazi- jedan osebujan elan vital je ova kompanija donela na scenu I podelila gas a nama. Setila sam se 51 vog Bitefa kada je piscu Femiju Osofisanu iz Nigerije uručena nagrada ‘’Talija’’- na uručenju su se i on i supriga pojavili u nošnji sa jasnom porukom – ako nećete da priznate naš identitet sada ćete ga morati videti. Bitef svakako ima svoju unutrašnju dalekosežnu logiku.

Potom smo se preselili u Luku Beograd gde nas je čekao drugi deo festivala.

Bitef, drugi deo

Prvi performans koji  koji gledamo u luci Beograd je ’Nemoralne priče I deo: Kuća Majka’ u izvođenju Fije Menar.

Fija Menar , a ona dolazi iz polja plesa i polja cirkuske umetnosti, što je neobično važno, obzirom kako artikulisano i bez reči na sceni pokazuje sopstvenu moć. Ona vas od samog izlaska na scenu vodi kroz priču kao saučesnika.

Elem, Fija Menar u jednom kostimu distopijske heroine, nekoj vrsti blejdranerovskog retrofuturizma stupa na scenu- jasno je da je svet kojem pripada distopijski, da je sama, da života oko nje gotovo da nema i da je odlučna da sama podigne kuću. To je sve jasno njenim izlaskom na gotovo praznu scenu na  kojoj je samo karton koji čeka da se pretvori u kuću. Oko sat vremena ona pred nama postavlja kuću i uvlači gledaoca ( omaška htela sam da napišem- glumca) u tu napetu igru: mi dišemo sa njom i strepimo hoće li uspeti.

Najzad mešavinom odlučnosti i veštine- ona uspeva i kuća je pred nama.

Ona proseca duge prozore unutra kuće i na taj način – spolja dobija stubove i pred nama iskrsava Partenon. U kolevci smo dakle evropske civilizacije.

And... the next thing we know – počinje da pada kiša na našu kuću i u poslednjoj trećini predstave dok Fija Menar čuči pored kuće koju je mukom izgradila mi gledamo kako se kuća pod naletom kiše pretvara u ništa- nestaje pred našim očima.

Ovo je poema bez reči, koja vas kao empatu upućuje na jedno putovanje, introspektivno, upravo van prostora koji je klasično teatarski, kako bi doživljaj bio još autentičniji, pogotovo što je to luka a luka je uvek simbol bekstva i dolaska. Kako je kome drago.

Fija Menar igra tako da kroz vas provlači jedan dugački i snažni krik provodi vas kroz užas da bi vam na kraju pokazala da imate nebo pred vama. I da se može početi ispočetka. Ako ćemo o ljubavi.

Samo vrlo promišljen,iskren, jednako snažan koliko artikulisan stvaralac poput Fije Menar može da kreira tako snažan doživljaj i da od publike načini bez daljnjeg strastvene saučesnike.

Ali: Strah jede dušu, SNG DRAMA, Ljubljana

Predstavu režira Sebastian Horvat, dramaturg mu je Milan Marković, prema Fazbinderovom delu. Priča o Aliju marokanskom emigrantu i jednoj Nemici u zrelim godinama koji ulaze u ljubavnu vezu i brak , sve to u Minhenu 1974-te i svim onim zastrašujućim osudama koje tu vezu prate naravno da je aktuelna danas, jer se prostire do savremenog trenutka kojem pripadamo i koji nam kazuje da ništa nismo naučili, glede ksenofobije i potrebe da se upozna Drugi.

Izuzetno intenzivna igra najore je što markira predstavu- već u prvom delu igra se i iz publike, mada granica scene i gledališta, uslovno rečeno postoji. U drugom delu Sebastian Horvat u potpunosti briše granicu između glumaca i publike, publika je izmešana sa glumcima. Na krevetu na kojem se gotovo doslovno dešava seks između Alija i konobarice – publika sedi.

Doživljaj igre je toliko neposredan,žestok i ličan da vas ne može mimoići. Horvatu je jasno da je Fazbinder kao čovek svoga vremena imao tezu da je revolucija prespora, da promenu valja buditi intenzivno i hitno – u njegovom slučaju buđenjem čula i smisla, bez obzira na žrtve ( Bader- Majnhof budući savremenici i istomišljenici to čine oružjem) u oba slučaja dakle- promena je nužna, bez obzira na žrtve.

Tim predstave ’’’Ali: Strah jede dušu’’ u potpunosti svestan vremena u kojem smo zatrpanog informacijama koje nam nisu potrebne, zatrpanog ponudom koja je tolika da nas čini ravnodušnim – proziva svoju publiku u vrlo konkretnoj biologiji kroz seks- tu vas bude i udaraju u stomak: „ Ali: strah jede dušu“, završava u jednom nemom kriku koji se proteže od Fazbinderovog doba i biva nam isporučena da ga tako pobuđeni čujemo sada dok smo invlovirani u predstavu do kraja i ne sedimo udobno na svojimm  mestima.

O mesu i betonu- koreografska instalacija, Anti status kvo plesne kompanije , Brazil

Brazilci nastavljaju započetu nit ono što nam ’ Ali: strah jede dušu’ pokazuje kroz biologiju, Brazilci nam pokazuju sa dva kraka istog štapa: gađenjem sa jedne strane: jer svoju priču otvaraju zaronjeni u smeće koje trpaju u svoju garderobu, da bi na kraju potpuno nagi pozivali publiku na dodir. Usred smo pozorišta koje uzbuđuje u jednom diatečovanom svetu. I zahteva od vas – vaše vreme, vaše učešće i vašu pažnju.

Retke Ptice, kompanija Vuk za čoveka, Francuska

Ova predstava novog cirkusa izvedena je rafinirano, a vrlo snažno poput čiste poezije- kako je ljubav derivat kulture i nadgradnja implusa za razmnožavanjem pre svega, novi cirkus nas proziva u buđenju duha, inače ne bismo bili ništa doli životinje.

Ultima vez, Pozvani

Da bi se ovogodišnji Bitef zaokružio u performansu  ’ Pozvani’ koji pre svega poziva na saučesništvo i empatiju, na radostan zajednički doživljaj, uključuje neposredno raznorodne aktere uz muziku koja pobuđuje čula.

Ovogodišnji Bitef ako se vratimo na početak i prolog i performans ’’Remote Belgrade’’ koji vas  poziva da se opomenete sopstvene smrtnosti, pre nego što bude kasno- bez daljnjeg- od početka do kraja uspeva u svojoj nameri da afirmiše tezu da je moguće početi ljubav ispočetka i afirmisati je kao političku kategoriju- ovo drugo Bitef uspeva samom činjenicom da se o njoj ovim putem javno diskutuje.

Osim toga da vas  prozove u onom što poričete ili što je potpuno uspavano- da li je to intenzivno uzbuđenje tj. biologija ili empatija, kako god- nešto jeste sasvim izvesno.

Tako da je ovo bio festival koji najpre one koji su na to pristali- pobuđuje. p.s. posebno bih naglasila ljubaznost i efikasnost Bitefovog tima.