Kritika upotrebe anglicizama u nacionalističkom diskursu

Piše: Aleksandar Sekulić, kurs Jezik i ideologija

Proces građenja nacija na Balkanskom poluostrvu, čini se, nikada ne prestaje, on uvek traje i u demokratski nedovoljno razvijenim, često ksenofobičnim društvima nalazi inspiraciju u sferama ljudskog duha koje ne bi trebalo da budu nacionalno opredeljene. Jezik, svuda rasprostranjen i dostupan, postaje idealno tle za diseminaciju nacionalizma. Ovde ćemo se fokusirati na to kako se u desno orijentisanim medijima percipira prisustvo, ili, ako to zloglasnije zvuči „prodor“ anglicizama u srpsku varijantu srpskohrvatskog jezika. Primeri nacionalističkog diskursa u ovom radu dolaze iz provladine, umereno desne „Politike“, iz tiražnih, konzervativnih „Večernjih novosti“ i sa portala Nove srpske političke misli, na kome se nedeljno objavljuje više desetina, često duboko konzervativnih, tradicionalističkih i nacionalističkih tekstova poznatih nacionalno osvešćenih autora.

Odnos prema rečima engleskog porekla se ponekad vidi već u naslovima i prvim rečenicama gde se govor opterećen anglicizmima ismeva i karikira. „Da li govorite Srbiš?“ naslov je teksta u „Večernjim novostima“ u kome autorka Ivana Mićević govori o „jeziku svedenom na nekoliko stotina reči, punim skraćenica, anglicizama, jasnim onima koji ga govore i nikome više.”  Autorka prenosi reči lingviste (ne koristi se reč „lingvistkinja“) Jasmine Damjanović koja navodi da „(n)ajveća šteta srpskom jeziku nanosi se preteranom upotrebom anglicizama, koji imaju status ’prestižne forme’ u govoru mladih, pa i srednjih generacija koje često koriste Internet (sic)“ , te navodi primere reči: kul, trip, help, pliz, pi-ar, sejl, tenks, luk, šop, dejt, čet.   Tekst Tereze Bojković u „Politici“ naslovljen je „Sori, po difoltu ne nosim kežual za svaki ivent...“.  Iako je jasno da niko ne izgovara ovakvu rečenicu, autorki ona deluje dovoljno upečatljivo čitaocima koji će se pritom i nasmejati pokondirenosti onih koji ove anglicizme koriste (i zaista, „Kad tikva postane kondir“ je jedan od podnaslova ovog teksta). Autorka postavlja pitanje: „Imate li i vi komšiju, prijatelja ili poznanika koji radije govori ’sori’, ’baj d vej’, ’pliz’ nego ’izvini’, ’uzgred’, ’molim te’?“  ili „Nerviraju li vas reklame za neki ‘Shimmer’ ili ‘Self-Tanning Cream’?”.  Ako je odgovor na ova, ili još neka pitanja potvrdan, autorka iznosi dijagnozu: “nema sumnje da i vašom okolinom hara napast koju bismo mogli krstiti ‘englezitis’.”  Koristeći ime bolesti, uz neobičan ali prepoznatljiv i pomalo posprdan sufiksoid koji sugeriše neku upalu, autorka se jasno određuje prema korišćenju anglicizama u srpskom jeziku. Jelena Petrović i Suzana Milošević tekst nagrađen na Fakultetu političkih nauka u Beogradu počinju ovako: „Performans na fešn-viku je bio jedan nonsens na stejdžu. Umesto da bude transparentno, kreatorov selekšn stajlinga i kastinga manekenki je bio previše klos majnded.”  Očigledno podrugljivo i izveštačeno.

Autorke pitaju: „Koliko puta ste se našli u društvu, a da niste razumeli šta je vaš sagovornik „Englez“ hteo da kaže?”  Nastavljaju: „Prema rečima sedamdesetogodišnje bake Milke, u Knez Mihailovoj ulici oseća se kao u Londonu. Nazive prodavnica ne može ni da izgovori ni da razume. A kada joj unuka kaže da je kul, baka Milka pomisli da je kulturna.”  Uvodeći lik simpatične baka-Milke (čak je i ime slatko i drago) čitaoci koji se protive poplavi anglicizama imaju za koga da se vežu ili sa kim da saosećaju u savremenom svetu u kome su „Englezi” zauzeli centar Beograda, a deca spadaju u retke koji te strance mogu da razumeju. „Da li ste primili i poslali poruku sa OMG, LOL (…), pliz, sori?  

Nećemo zato kriviti samo medije. Krivica je i naša. U banci vam nude kredite sa grejs periodom, šopingujete, idete u džim, zovu vas na ivent. Da li polako zaboravljamo srpske reči ili ih koristimo u želji da zvučimo modernije?” Krivicu, izgleda, ipak delimo svi, što znači da delimo i odgovornost da stanje promenimo. 

Nastavak čitajte ovdje.

Radiosarajevo.ba će u nastavcima objavljivati eseje učesnika/ca sa 4. Post-jugoslavenske Mirovne akademije.