Jeremiću, ljetovao sam u Hrvatskoj!

Piše: Aleksandar Stošić

Nedavno sam u centru Beograda primijetio vozilo splitske registracije s zastavicom Srbije na retrovizoru. Zašto je taj Splićanin stavio omraženu mu zastavicu, pod uslovom da je zaista Splićanin? Pa zato što i u Beogradu ima isto tako na stotine tih krmadi koji bi uradili isto – izlupali bi mu kola na pravdi boga.

Prije dvadeset i kusur godina, dok sam bio još golobrad i zelen, šetao sam po kraju u kojem sam živio. Bila je već noć, recimo oko deset sati uveče, i ka meni su se kretali mladići, njih četiri-pet, mlađi od mene, ali već tada se naslućivalo da će od njih postati ološ ovog grada. Nisam volio da budem u njihovoj blizini, ali, eto, susret u tom trenutku nisam mogao izbjeći. Jedan od njih me je upitao kako glasi zagrebačka registracija. “ZG”, odgovorio sam mu. “U pičku materinu, sjebali smo neka kola na ‘ZA’!”.

Nesrećni Zaječarac bio je te večeri kolateralna šteta srpskog nacionalističkog ludila koje će samo nekoliko godina kasnije rezultirati jednim od najvećih krvoprolića u 21. vijeku, iz kojeg će Srbija kao nacija u očima svijeta izaći kao nasljednica hitlerovske Njemačke, a srpski narod kao genocidno patrijarhalno pleme s oboda Evrope.

Poslednjih nedjelja sa nekoliko nivoa slušam tezu o tome kako Srbi ne treba da putuju u Hrvatsku na ljetovanje. Tema oko odlaska na more u Hrvatsku aktuelizovana je pojavljivanjem bilborda po srpskim gradovima, u kojima zvanični Zagreb poziva turiste iz Srbije da dođu na ljetovanje. Neki su na te reklame reagovali s rezignacijom, neki ravnodušno, a nekima je bilo veoma drago da se stvari mrdaju s mrtve tačke. Svako je, dakle, reagovao prema svojim aršinima. Ono što je simptomatično u čitavoj priči jeste kako su neki ljudi uspjeli da se umreže u virtuelne koalicijske mreže kojima se nije svidjela ideja odlaska Srba u Hrvatsku.



Na primjer, ličnosti poput Vuka Jeremića, srpskog šefa diplomatije i Miljenka Jergovića, hrvatskog novinara i pisca. Što se mene tiče, odbacio sam oba argumenta, pogotovo što s Jeremićem odavno nemam čak ni približno sličan stav, dok bih s Jergovićevim mogao da polemišem. Sve u svemu, nijednog nisam poslušao.

Jergovićeva pozicija u ovoj diskusiji zapravo je pozicija razočaranog građanina Hrvatske zbog aktuelne situacije, a njegova poruka Srbima da ne dolaze u Hrvatsku zapravo je njegov lični okršaj sa zvaničnim strukturama u Zagrebu. Meni je takav Jergović čak i simpatičan; ogoljava lažni moral u društvu, kaže im lice da su licemjeri koji pozivaju one koje ne mogu da gledaju samo da bi im ti isti napunili novčanike, jer su se uplašili da će zapadnih gostiju biti manje usled ekonomske krize. I sve što dalje priča Jergović, reklo bi se da je u pravu.

Tačno je da nije sigurno otići u Hrvatsku ako ste Srbin. Uvek može da se desi da vam neka budala razlupa automobil ili da vas neki nesrećnik, koji je izgubio svog namilijeg u ratnim godinama, čuje u kafiću ili na plaži, pa da vam odmor u najmanju ruku postane gorak. Ali, kada će onda odlazak Srba u Hrvatsku, ili u drugom smeru Hrvata u Srbiju biti bezbijedan, i da li to znači da svi treba da ostanemo na svojim početnim pozicijama i da između dvaju naroda pravimo neki novi Berlinski zid. Rekao bih da ne treba, i zato sam bez ikakvog straha otišao put Hrvatske.

I dok mi je Jergovićev cinizam prema Sanaderovim poslednjim političkim potezima bio razumljiv, ma koliko bio neočekivan, Jeremićev argument da otvoreno ne preporuči Srbima da ljetuju na hrvatskom primorju - ma koliko očekivan - potpuno je nerazuman. Kažem očekivan, jer je duga lista Jeremićevih gafova prema zvaničnoj hrvatskoj politici, ali tek se u izjavi da se Hrvatska nije dokazala da bi Srbi tamo ljetovali, razotkriva sva patologija “slučaja ministra spoljnjeg”.

Ako mene pitate, to je čist diletantizam i perverzni nacionalizam. To je duboka mržnja prema Hrvatima koju mlađani ministar nije u stanju da kontroliše. Iz njegovih izjava zrače strašne frustracije, a njegovo samozadovoljstvo tom izjavom trpeće samo siroti građani Srbije koji će se zbog ministra-fanatika, okrenuti recimo Crnoj Gori. Tamo su sigurni, ma koliko nas braća izdala tamo će srpska stopa biti bezbjednija a vaš autmobil neoštećen.

Ali, cvrc, upravo je moje vozilo bilo žrtva nacionalističke netrpeljivosti prije četiri godine, kada se jednog plavog jutra na šoferšajbni ispred apartmana u Herceg Novom sunčala jedna ili više njih, ne mogu da se tačno sjetim, ogromna šlajmara, kamuflirana raznim bojama. Sve je bilo jasno, vozilo je imalo beogradsku registraciju, bilo je to u predvečerje referenduma u Crnoj Gori, mladi su se vjerovatno dobro napili te noći, videli jedan beogradski automobil pa mu dali do znanja šta misle o njemu.

Da li sad to znači da sam ja kao osoba s srpskim pasošem nesiguran i u Crnoj Gori? Da li to znači da bi trebalo da prekinem druženje s Peđom Dabovićem, ljekarom crnogorske vaterpolo reprezentacije, inače, jednim od mojih najboljih prijatelja, samo zato što mi je zabio leđa u moje srpsko srce i glasao za nezavisnost, kako to interpretiraju zvanične beogradske desne elite?



Nedavno se desilo nešto slično i u Dubrovniku, i vjerovatno su svi koji se slažu s Jeremićem povikali na sav glas ”aha, šta sam vam rekao, pa vi sad idite tamo, neka vam nalupaju kola!”. Ali, hajde jednom, samo jednom, da pokušamo da vjerujemo da je to bio izolovan slučaj i da ta trojica mladića iz dubrovačke županije nisu ništa drugo nego primitivne “svinje” kakvih ima na stotine u svakom od ovih naših balkanskih obora.

Nedavno sam u centru Beograda primijetio vozilo splitske registracije s zastavicom Srbije na retrovizoru. Zašto je taj Splićanin stavio omraženu mu zastavicu, pod uslovom da je zaista Splićanin? Pa zato što i u Beogradu ima isto tako na stotine tih krmadi koji bi uradili isto – izlupali bi mu kola na pravdi boga.

Nemam nikakvih dilema da će raznorazni autmobili i dalje biti kolateralne štete i pedeset godina posle zaječarskog jadnika koji je u onoj beogradskoj noći s kraja osamdesetih osetio šta znači nacionalno slepilo. Ali, nikakve dileme nemam ni da će to i dalje biti sporadični slučajevi. Dvije nacije moraju da se približavaju, ne zato što to kaže zapad, nego zato što sličnijih od sebe nemamo, što nas veže istorija, pomiješane familije, jezik i kultura.

Ako je za dokumentaciju, neka bude upisano i to da za tri i po nedelje, koliko sam proveo u Dalmaciji, nisam osetio niti jednom nacionalnu netrpeljivost, niko mi nije ništa dobacio ili poprijeko pogledao; pričali smo - dovikivali se - beogradskim akcentom, i sve je bilo u najboljem redu.

Epilog odlaska jeste jedno potencijalno divno prijateljstvo s porodicom iz Zagreba i njihovom zlatnom dečicom, srdačan pozdrav s vlasnicima jednog kafea koji nas i bratski počastiše za kraj (hej, Srbe!), kao i poklonjena orahovica kao dokaz dobrih odnosa.

Od nas dosta, nek sad malo Jeremić zasuče rukave.

e-Novine.com