Ja, Nidžara: Moj ra(k)t: drugi dio

Pokušavam da odgovorim sama sebi na pitanje šta je teže – rak ili rat. Dajem oblik i jednom i drugom, stavljam ih na neku viseću, nebesku vagu, i, vidim, ništa ne preteže. Čini se da je isto.

Jedno znam: oboje je lakše ako imate dobre ljude oko sebe, a ja sam sretna da mogu reći da imam. Lakše je i kada pričate o tome, ili pišete. Malo zbog toga što izbacujem neki višak iz sebe, a i malo jer se nadam da će neko nešto pozitivno izvući iz mog iskustva, odlučila sam da pišem o onom što sam prošla u borbi s rakom. Borba još traje, naravno.

Piše: Nidžara Ahmetašević

Iz prethodnog nastavka:
Sarajevska bolnica je, naravno, priča koja zavređuje puno pažnje. Nakon nekog vremena shvatila sam da im na ulazu, pored naoružanih čuvara (svaki put kada ih vidim, ili samo pomislim da bolnica ima naoružane čuvare, malo se stresem), treba stajati natpis: “Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu.”

- drugi dio -

Ima gore puno ljudi koji su dobri doktori, i, mislim, i dobri ljudi, koji shvataju da su tu da pomažu ljudima i da je, ma kako njima teško bilo, svakom bolesniku teže. Ali, i previše je stvari i ljudi koji vam vašu bolest čine težom nego što ona jeste.

Krenimo od Ginekološko-akušerske klinike. Imala sam, valjda, najboljeg doktora na toj klinici, ali sam se osjećala beskrajno jadno ležeći u sobi s još pet žena, koju redovno obilaze nadrkane sestre i čistačice.

Primljena sam u sobu sa još šest žena, uglavnom starijih od mene. Šokiralo me je da gotovo sve imaju rak, miom ili neku drugu užasnu bolest. Među nama je bila i jako mlada žena koja se nedavno porodila i pri porodu dobila salmonelu! Ulazne činjenice me već čine depresivnom.
Ni sestre ni doktori mi ništa ne objašnjavaju o bilo čemu. Ali to rade žene u sobi u kojoj ležim. Pripremaju me za zahvat, smiruju i upoznavaju s pravilima u bolnici. Nema posjeta, nema mjesta u šok-sobi pa žene nakon operacije donose u obične sobe, nema mijenjanja posteljine, nema...

Tješim se da sam tu samo zbog biopsije i da ću kući za dva do tri dana.

Nakon prve, jedva prospavane noći, u pet ujutro, budi nas ljutita sestra. Toliko je ljuta da zatvorenih očiju, u snu, vidim kako nas sve mrzi. I čujem naredbu da pospremimo posteljinu. Prvo mislim da sanjam. Onda vidim pet žena, sve tek operisane, kako polako ustaju i počinju pospremati svoju posteljinu.

S nevjericom u glasu, prvu do sebe pitam šta to radi. Kaže: “Pospremam posteljinu, požuri, sad će se vratiti sestra.” I dalje ne vjerujem. Za svaki slučaj, okrenem se na stranu, pokrijem preko glave i pokušavam nastaviti spavati. Kad eto nje opet. I opet ista naredba, nervoza, zvocanje. Ipak ustanem iz kreveta, u prljavom kupatilu obavim sve što treba i vratim se u svoju nepospremljenu posteljinu, jedinu u sobi.

“A što ti ležiš? De pospremi tu posteljinu. I tu deku što si uzela iz ormara vrati na mjesto”, kaže meni nadrkana sestra.

Malo mi glupo da joj odgovaram što ležim. Da pospremim posteljinu, teško da ću. Malo iz inata, a najviše jer ne mogu da vjerujem da to treba da uradim. Po ko zna koji put dolazi sestra i ovaj put više ni ne govori, nego me samo gleda ljuto. I ja, naravno, pitam zašto da spemam posteljinu. Kaže, doći će doktor. Kaže mi i da sklonim sve što stoji na stoliću kraj kreveta, da i to mora biti pospremljeno. Moja knjiga, lijekovi i čaša za čaj.

“Ja, sestro, stvarno ne mogu to sve da uradim, a i ne želim”, kažem ja.

“Vidjet ćeš kada dođe doktor pa mu ti objašnjavaj”, kaže ona ljutito.

Čim je sestra zamakla iza ugla, moja cimerica mi kaže: “De, molim te, pospremi, nemoj da je ljutiš, ko zna kakva će biti prema nama”!!!!

“Ne brinite, gospođo”, kažem ja, a Alien u meni kaže: lezi, okreni se prema zidu, pokrij preko glave i čekaj da sve prođe.

Prvi put u životu su me uspavali. Prije toga, po mene je došla sestra, rekla da ostavim sve stvari u sobi i krenem za njom preko hodnika. Ranije su mi dali tabletu za smirenje. Ja sam bila u tolikom šoku da mi ta tableta i nije trebala. Sve vrijeme mislim da se to nekom drugom dešava.

Onda navlačim zeleni ogrtač i ulazim u sobu gdje će mi raditi biopsiju. Sjećam se dobrog doktora Ahme kako drži moj strah. Sljedeće čega se sjećam je njegovo zabrinuto lice nada mnom i kako mi govori da je biopsija dala jako loš rezultat.

Nisu me mogli operisati u Sarajevu. Doktor mi je preporučio da, ako mogu, isti dan kada izađem iz bolnice idem u Sloveniju. Kaže da je moja operacija hitna. Da ne mogu čekati ni jedan dan. Ali da će na kraju sve biti u redu. “Ako Bog da”, dodaje.

Sve kao u nekom polusnu, vadim milion nalaza i idem u Ljubljanu. U Kliničkom centru je tog dana bio dug red pred ambulantom. Iako mi je rečeno da dođem oko 10, sjedim na klupi pred ambulantom već oko 8 ujutro. Ništa ne razumijem ljude oko sebe. Samo čekam da se pojavi moj doktor. Ništa ni ne mislim. Samo znam da želim Aliena napolje. Što prije.

Nakon dva sata čekanja, dolazi doktor. Pregledaju me on i još najmanje deset ljekara. I svi odreda ne mogu da vjeruju. Postavljaju pitanje zbog kojeg se osjećam kao da me gledaju kao neku primitivnu ženu: “Kada ste zadnji put bili kod ginekologa i da li ste išli redovno?” Kada odgovorim da idem na godišnje preglede, doktor mi kaže da mu je teško povjerovati da niko nije vidio tako ogroman rak. Ja ne znam šta znači ogroman rak. Pitam doktora da mi pokaže rukom koliko je to ogroman moj rak. Kaže samo, veliki je. I kaže: “Sačekajte malo, sad ćemo vam odrediti termin za operaciju.”

Mislim da mi je taj trenutak nekako bio najteži. Sjedim u bolničkom hodniku, na nekoj drvenoj klupi, sama, okružena ljudima koje jedva razumijem, u gradu u kojem znam samo dvoje ljudi, jednog psa i jednogodišnju bebu. Tu je još jedan stari poznanik – strah. Njega se sjećam još od 1992. godine. Dosadan je i nikako da ode. Malo se sakrije, ali opet iskoči svako malo iz nekog skrivenog ćoška i samo sjedne uz mene i nešto, kao, čeka.

“Možete donijeti svoje stvari i idite na drugi sprat, tamo će vas primiti. Operacija bi mogla biti sutra”, kaže ljubazna sestra koja se trudi da mi objasni sve što treba na našem jeziku.