Granata sa brda bila je namijenjena gostima Sarajeva

Prije dvadeset i jednu godinu, nakon 1.860 kilometara puta preko Mađarske i Hrvatske, nas trideset i osmoro antiratnih aktivista iz Beograda, Podgorice i Novog Sada, stiglo je u ratno Sarajevo.

Tekst u rubirici Šta drugi pišu preuzimamo s portala Al Jazeera Balkans

Piše: Rade Radovanović

Šta bismo mi bez interneta i društvenih mreža? Šta kada, kao sada u aprilu, nadođu godišnjice, pa se prisećate i pitate šta je sve bilo, i da li je moralo biti - tako kako je bilo? I ko je živ, a koga više nema? I zašto ga nema? Kada pritisnu sećanja, ja se bacim na Facebook... Prijateljima  znanim i neznanim, kao i onima koji mi to nisu, jasno predočim:

Sve pamtim

Pre dvadeset i jednu godinu, nakon 1.860 kilometara puta preko Mađarske i Hrvatske, nas trideset i osmoro antiratnih aktivista iz Beograda, Podgorice i Novog Sada, stiglo je u ratno Sarajevo. U Grad koji su bezmalo četiri godine ubijali i držali u opsadi Karadžićevi i Mladićevi četnici, ušli smo kroz čuveni tunel...

Bili smo gosti Sarajlija i Srpskog građanskog vijeća, čiji su članovi bili divni, hrabri i normalni ljudi... Jedne večeri... trinaest minuta nakon što sam sa prijateljem Mehom napustio parking naspram zgrade Predsedništva... nedaleko od mesta na kome smo stajali i razgovarali - pala je granata!

Zločinci sa brda ubili su tada Maju Đokić, sedamnaestogodišnju devojčicu, koja se vraćala kući sa odbojkaškog treninga... Jedna od 11.541 crvene stolice koje označavaju tačan broj ubijenih građana tokom opsade Sarajeva - pripada Maji Đokić!

Nisam dugo čekao na reakcije. Satima i danima pljušte lajkovi i komentari, šeruje se odasvuda...  Započeta diskusija prenela se i na druge  stranice pretvarajući se u zanimljivu polemiku... Pokrenuo ju je Dragan Cicović Cile, muzičar i biznismen, poznati Sarajlija koji je sve vreme rata proveo u svom gradu, da bi nakon toga svoj novi dom skućio u Singapuru : „Rade, ako se sjećaš, sastali smo se te večeri u SKD Prosvjeta i u 8 sati, svi zajedno, trebali krenuti na zakazanu večeru. Kasnili smo nekoliko minuta u polasku i udar granate nas je zatekao na izlasku iz Prosvjete. Granata je udarila stotinjak metara niže, tačno na raskrsnicu kuda smo trebali prolaziti u tom momentu”.

Fuada Hatkić Terzić uključuje se iz Regenzberga: „Hvala Vam što šte se borili i što se borite za mir i razumijevanje među ljudima”.

Ermina Gakić Kulenović je, sve vreme opsade, bila novinarka i urednica legendarnog sarajevskog Studija 99: „Dragi Rade, tadašnji dolazak  časnih LJUDI iz Beograda u tom trenutku bio je odgovor i potvrda na vapaje za životom, za željom da preživimo zlo i ne vjerujemo u mržnju drugog i drugačijeg, da ne dopustimo da nas to određuje iako su nas, ubijajući nas sa brda četiri godine, 'uvjeravali' da Beograd nema drugo lice…”.

Iz Loznice je, svojim krupnim ćiriličnim slovima, iskočio Mile Pavlović: „J…  МАТЕР НИШАНЏИЈИ, КАД ВАС ОМАШИ”.

Dragan Cicović Cile: „Nemojte biti prestrogi prema njemu, ipak je pogodio sedamnaestogodišnju djevojčicu... JUNAČINA!!!  Vi i vama slični možete biti ponosni na to!”.

Saša Marton, Zrenjaninac: „Baš je junački ubiti devojčicu od sedamnaest godina!!!”.

Sava Crnjanin, ekonomista iz Bocara, Vojvodina: „Svi verni pratioci zlikovaca su i zlikovački hrabri dok ne zagusti, a onda u bežaniju, idioti…”.

Snežana Mirković, penzionerka iz Beograda: „Hrabri, a onda se kriju kao razni Dabići i slično. "Muškarčine "”.

Indira Lipa, Keln, Nemačka: „Bravo, Mile i…! „Pljuješ po ljudima koji su izgubili  svoje nedužne… Nepismenjakoviću!... Prljaš dušu cjele Srbije... Takvih se treba Srbija odreći... ”

Mile Pavlović:  „A šta ću kad tako osećam! ... И ја сам био 93. у Касиндолу, Неџaрићима, Добрињи и код Славка Алексића на Јеврејском Гробљу и свуда су Срби патили и гинули. Обиђосте ли и њих???”.

Vesna Kukić, profesorka iz Vršca: „Izađi iz rata, junače, nauči da živiš časno u miru - sa sobom”.

Mirjana Tešanović, novinarka iz Banja Luke: „Vidiš Mile, mi vas nismo zvali da nam dođete i uparkirate svoje oružje iznad moje glave na Jevrejskom groblju, a došli ste autobusima i tenkovima od kojih ste jedan parkirali ispred moje zrade i udarali po nekadašnjem Izvršnom vijeću i Skupštini. Žao mi je što ste patili i ginuli, ali to ste vi izabrali, ne mi, građani Sarajeva!”.

„Који ли сте ви Срби да сте у Сарајево ишли преко Мађарске и Хрватске?”, čudi se Vidomir Banduka, koji živi u Bratuncu.

„Pošteni i hrabri Srbi. Ima ih puno, hvala Bogu. A biće ih sve više”, odgovara mu Sarajlija Kenan Vučijak.

„Сретни вам били!”, uzvraća Banduka.

'Veliki srpski patriota'

Iz Londona, gde živi, u raspravu se uključio  Zoran Jovičić, predsednik Srpskog svetskog kongresa dijaspore. Potpuno “novim i originalnim” pristupom istoriji Balkana ovaj “srpski svetski lider”  objašnjava da je rat u BiH, ništa drugo do – nastavak viševekovne borbe srpskog naroda protiv turskog, muslimanskog kolonijalizma. A u takvoj borbi za oslobođenje, otkriva nam on, potpuno je legalno i opravdano koristiti se i opsadom gradova, jer su ih prethodno od Srba zauzeli muslimanski kolonizatori… Oštro osuđujući i “komunističku diktaturu protiv Srba za vreme Tita”, ovaj nekadašnji komunistički, plaćeni predsednik omladine Beograda, a sada “veliki  srpski patriota”, u raspravi je tvrdio da su “Srbi svoju RS dobili od Amerikanaca u Dejtonu” te da je niko ne sme zvati šumskom.

Zorica Jevremović Munitić, dramska spisateljica iz Beograda: „Ne, nikad neću zaboraviti ratno Sarajevo...ni Vukovar...”.

Boban Ristić, arhitekta iz Beograda: “Nisu oni tamo pucali na muslimane… kao što uskoro i ovde neće pucati po Srbima već po onima koji im smetaju...” 

Fuada Hatkić Terzić: „Upravo tako. Nisu pucali na muslimane. Pucali su na ljude koji su htjeli da žive zajedno i slobodno. Ubijali su djecu. Onaj koji ubije dijete, pokazuje da nije više ljudsko biće.”

Bata Jurić, analitičar iz Beograda: „Izvesni AV je zasigurno zaslužan za pokoju praznu stolicu, samo što eto niko to neće da ukaže jer ni u njegovoj biografiji nema učešća u opsadi Sarajeva. Izbrisano iz sećanja...”

Arif Biščević, politikolog, Sarajlija koji živi u Štokholmu: „Staviti vlastiti život na kocku u misiji mira i istine je VRHUNSKA HRABROST i čojstvo... Hvala Rade tebi i tvojim drugarima na ratnoj posjeti Sarajevu i hvala Bogu da niste platili glavom nego se vratili svojim porodicama i kućama živi i zdravi.”

Odgovaram mu: „Hvala ti, Arife, prijatelju… Ono što se ne sme zaboraviti ... a zaboravlja se! ... je činjenica da su neki zlikovci... naočigled gotovo kompletnog 'civilizovanog sveta'... 1.425 dana držali u opsadi  i ubijali ljude u Sarajevu... Devojčica Maja Đokić tek je jedno od 1.600 ubijene sarajevske dece!”