Pucnjevi i princip(i)

Piše: Ahmed Burić za Radiosarajevo.ba

Kako se bliži stogodišnjica Sarajevskog atentata tako se svi, i ko treba i ko ne treba, trudimo da nešto napišemo ili kažemo o tome. Ipak, slijedom jedne koincidencije ispada da u tih sto godina nismo ništa naučili , niti smo se odmakli od toga zvuka kuršuma koji je poslužio kao inicijacija za svjetsku katastrofu. U moj je inbox, malo rukom proviđenja, a malo građanskom odgovornošću moje familije, završio tekst beogradskog advokata i borca protiv Miloševićevog režima Dragoljuba Todorovića. Tekst je bio napisan za jednu sarajevsku redakciju u kojoj sam proveo više od desetljeća svoje – jel' se to tako kaže – karijere , ali nije objavljen jer se Nekome nisu svidjeli stavovi iznešeni u njemu.

Kako je prvi zakon našeg posla poštovanje svih koji trebaju iznijeti mišljenje, tako će ovaj tekst, zapravo biti pokušaj ispravljanja jedne nepravde. Ne zato što o Principu, atentatu, Austr-Ugarskoj i ostalim stvarima razmišljam na sličan način kao Dragoljub Todorović – mada se do kraja ne slažem s nekim njegovim stavovima -  nego, eto, iz čiste solidarnosti i kućnog odgoja. I zbog jedne, nimalo nevažne stvari: romantiziranje bilo kakvog zločina jeste njegova relativizacija, a stvar je ipak završila tako da su na sarajevskom asfaltu iza akcije Principa i drugova ostali krvavi tragovi. O svemu ostalom se može govoriti, ali o tome da je zločin počinjen – mislim da ne bi trebalo imati dilema. Evo dakle teksta pod naslovom «Nema cara do ćesara», Dragoljuba Todorovića. Prijatno čitanje:

»Iduće godine navršava se sto godina od Sarajevskog atentata, kada je Gavrilo Princip 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu. Kod nas se o toj godišnjici već piše, a o atentatu i povodom stogodišnjice napisana su i dva dramska teksta. Javljaju se istoričari, akademici, književnici, publicisti, novinari i svi bez izuzetka ističu Gavrila Principa kao heroja, idealistu i patriotu koji ubija visokog predstavnika okupatora.

U vezi sa ocenama atentata, atentatora i istorijskog konteksta u kome se dogodio, a koje se ovih dana plasiraju u srpskim medijima nameće se nekoliko refleksija.

Pre svega, atentat je izvršen u Sarajevu. gradu u Bosni i Hercegovini koja se tada nalazila u sastavu Austrougarske monarhije. Bosna i Hercegovina su odlukom Berlinskog kongresa 1878. uključene u sastav Austrougarske i date joj na upravljanje, što znači da je uprava Austrougarske u Bosni i Hercegovini legitimna i legalna.

U Beogradu 11. maja 1911. osnovana je organizacija Ujedinjenje ili smrt na čelu koje je bio Dragutin Dimitrijević Apis, oficir koji je kao zaverenik učestvovao u ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i njegove supruge Drage 1903. godine. Organizacija Ujedinjenje ili smrt po njenom ustavu osnovana je u cilju ostvarenja narodnih ideala ujedinjenja srpstva. Za ispunjenje ovog cilja organizacija mora uticati na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu, sprovoditi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive, van granica boriti se svim sredstvima protiv svih neprijatelja ove ideje. U ustavu organizacije Ujedinjenje ili smrt predviđeno je da upravu sačinjavaju, pored članova iz Kraljevine Srbije i jedan opunomoćeni delegat organizacije iz svih srpskih pokrajna: Bosne i Hercegovine i drugih.

Ujedinjene ili smrt je teroristička organizacija par ekselans. Kao što ime govori njen cilj je ujedinjenje svih teritorija na kojoj žive Srbi i pripajanje Srbiji. Izdavali su list Pijemont. Organizacija je imala značajnu ulogu u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu i uopšte u režimu kralja Petra I Karađorđevića.

Gavrila Principa i njegove drugove je naoružala organizacija Ujedinjenje ili smrt, obezbedila im pripremu u rukovanju oružjem i drugim vojničkim veštinama na poligonu u Beogradu. Pripremama je rukovodio major Voja Tankosić jedan od najistaknutijih rukovodilaca organizacije Ujedinjenje ili smrt. Ta organizacija obezbedila je odlazak Principa i drugova u Sarajevo, finansirala ceo poduhvat i pružala im svaku drugu logističku podršku.

Dakle, atentat u Sarajevu organizovala je i izvela organizacija Ujedinjenje ili smrt i Principov atentat nije bio pucanj jednog idealiste u okupatora i herojski podvig, već eklatantan i čist teroristički čin.

U vezi sa atentatom treba imati u vidu istorijski kontekst na ovim prostorima za vreme uprave Austrougarske Bosnom i Hercegovinom, kao i kulturnu misiju i značaj prvo Austrougarske, a zatim Austrije i Beča kao središta Srednje Evrope, najznačajnijeg prostora za razvoj svetske kulture i umetnosti u periodu od Berlinskog kongresa do pada Berlinskog zida (1878. -1989.).

Kako je izgledala uprava Austrougarske u Bosni i Hercegovini posle odlaska Turaka 1878, najslikovitije je, pre više od 30 godina, opisao savremeni srpski pesnik, rođen u Hercegovini, inače izrazito nacionalno orijentisan:

„Dolaskom Austrougarske, Bosna i Hercegovina se oslobodila turskog zuluma. Ćesar je bio bar hrišćanin, te za katolike i pravoslavne nije bilo dileme ( šta je bolje ). Uveden je red i mir. Znao se i poštovao zakon. Počeli su veliki radovi, otvorene su bolnice i duvanske stanice, pazari i pijace, počela je da napreduje trgovina, pravljeni su putevi i oraganizovan prvi saobračaj, putnički i poštanski. Opravljane su i zidane crkve, gotovo u svakom većem selu podignuta je škola. Napravljeni su lageri za lopove i prestupnike, i tim lopovima više nisu odsecane ruke. Izgrađena je i železnička pruga s kraja na kraj zemlje. Svako ko je hteo da radi mogao je da zaradi. Kada nije imao krune i forinte, Ćesar je plaćao kukuruzom, i svak je bio sit. Bilo je soli i hleba. Ljudi su pravili nove domove, prestalo je iseljavanje po spahilucima. Deca su pošla u školu.“

Kod takvog stanja stvari potpuno je razumljiva izreka hercegovačkih seljaka: „Nema cara do Ćesara“.

Austrija je zemlja Frojda i Malera, Muzila i Broha, Cvajga i Šenberga, Karla Krausa, Jozefa Rota i Oskara Kokoške. U Beču je živeo, pisao i objavljivao možda najveći Srbin svih vremena Vuk Stefanović Karadžić.

Na specifičan način Austrougarsku je opisao u jednoj polemici i crnogorski pisac Andrej Nikolaidis:

„U društvu dragih prijatelja, šetam nedavno bečkim Stephansplatzom. Ko vidi, i otud može vidjeti: borba Južnih Slovena za slobodu od takozvane tamnice naroda, bila je zapravo borba za slobodu od zakona, civilizacije i kulture. Moje iskrene čestitke, dragi preci i dragi potomci tu smo slobodu osvojili i do danas nam je niko nije oduzeo.«