O tabloidima

Piše: Christopher Hitchens (Slate)

Prevod: Bojana Obradović (Peščanik)

Jednog prelepog nedeljnog jutra u dvorcu Brajdshed, Sebastijan Flajt prekida jalovu raspravu o religiji i moralu jer želi da se udubi u tabloide: „Vratio se čitanju tabloida Vesti iz sveta (News of the World) i promrmljao – Još jedan nestašni vođa izviđača... Čarls, nemoj biti dosadan, hoću da čitam o ženi iz Hala (grad u Britaniji) koja je koristila određeni instrument... još trideset i osam slučajeva uzeto je u razmatranje kada je osuđena na šest meseci – zaboga!“

Kao što je primetila moja koleginca Ana Aplbaum u jednom članku takođe objavljenom u Slate-u, Džordž Orvel je u svom eseju „Decline of the English Murder“ tačno znao kako da pripremi scenu za prijatno sanjarenje o ljudskoj pokvarenosti: nedelja popodne, po mogućstvu pre rata. Žena već spava u fotelji, deca su poslata u lepu dugačku šetnju. Podižete noge na kauč, nameštate naočare, i otvarate Vesti iz sveta... U ovakvom blaženom trenutku, o čemu želite da čitate?

Orvelov odgovor – „O ubistvu, naravno“ – znatno se razlikuje od naklonosti Evelina Voa ka seksualnoj nastranosti. Možda ćete primetiti da oba autora, ili njihovi likovi, namerno „srozavaju“ priču, birajući novine namenjene manje pismenom delu proleterijata. Međutim, tabloid Vesti iz sveta već decenijama, štaviše od sredine viktorijanske epohe, predstavlja dobitnu formulu za dočaravanje zločina, bede i poroka. Brilijantnost ove formule leži u njenom dostojanstvenom licemerju; u stvari, u dve različite vrste dostojanstvenog licemerja. Prvo, nije se pribegavalo senzacionalizmu i iznošenju šokantnih detalja kako bi se naduvale tužne vesti o ljudskim slabostima. Priče su iznošene više sa tugom nego sa ljutnjom, novine su izlaze nedeljom, danom koji je još uvek odisao moralnom i pravnom snagom, a cilj je bio pokazati kako je lako izgubiti ugled ili obrukati se. Drugo, novinari i urednici su zadržavali visoko moralni ton. Na primer, oni bi ispitivali dešavanja u javnoj kući samo do određene granice. Kada bi dostigli određen nivo umešanosti, pojavila bi se fraza koja je postala čuvena i u štampi i u sudu. Novinar bi svečano izjavljivao: U tom trenutku, izvinio sam se i otišao. Ovaj nivo uzdržanosti smatrao se neophodnim, kako bi se posao odradio na ispravan način.

Morate priznati Rupertu Murdoku i njegovim poslušnicima: dokopali su se dobrih starih tabloida i pretvorili ih u novine u kojima pitanje više nije koliko nisko ljudska priroda može da se sroza, već – postoji li bilo šta, koliko god to bilo pokvareno, što novinar neće učiniti kako bi došao do dobre priče. Priznajem da ovo pitanje nije novitet u folkloru britanske štampe. U svom remek delu Scoop, opisujući čopor novinara „na zadatku“, Evelin Vo je uočio šta je to što ih najjače povezuje: „Oni su zajedno vrebali na mnogim vratima i na silu ulazili u mnoge domove pogođene nesrećom.“ Kao novinarčić početnik, sećam se da su mi uvek govorili da povedem partnera ako planiram da posetim dom u kome živi žrtva silovanja ili ožalošćena porodica. „Uvek će vam ponuditi šoljicu čaja. Pođite sa njima u kuhinju, a vaš drugar će imati dovoljno vremena da zgrabi neku porodičnu fotografiju sa police.“

Naravno da se grupica ljudi kojima se novinari na ovakav bezdušni način nameću užasno uznemiri. Međutim, na milione ljudi koji u tom trenutku nisu žrtve, i koji žarko žele da čitaju o onima koji to jesu, ovo ima suprotan efekat. Kada novinari tako ovlaš pišu o velikom uticaju koji su Murdokove novine imale na političare, oni u stvari misle na Murdokove čitaoce. Murdokov jedini talenat leži u tome što on zna šta oni žele. A ono što oni žele je narušavanje privatnosti – što više, to bolje. (U romanu Majkla Frejna Limeni ljudi (The Tin Men), koji jedini može da konkuriše Voovom delu, odabranim grupama potrošača postavljana su pitanja o njihovim potrebama kada su i pitanju tabloidi. U slučaju pada aviona, da li bi više voleli da čitaju o tome kako su u olupini nađene razbacane dečije igračke? Ako je žena seksualno napadnuta, da li treba da se opisuje da je nađena sa ili bez donjeg veša? Da, dragi čitaoče, i ti si, takođe, licemer.)

Posledice ovog skandala poprilično jednako su zakačile obe glavne političke partije u Britaniji. Nekoliko vlada Laburističke stranke negovale su vrlo tople odnose sa Murdokom, dok je lider Konzervativne partije Dejvid Kameron postavio bivšeg urednika Vesti iz sveta, koji je umešan u skandal vezan za prisluškivanje telefonskih razgovora poznatih ličnosti, na jednu visoku državnu medijsku funkciju (sam Kameron, osim profesionalnog bavljenja politikom, nije se oprobao ni u jednoj drugoj karijeri osim menadžera za odnose sa javnošću TV kompanija). Međutim, najviše je zanemaren sledeći aspekt ovog celog debakla: največi deo optužbi za sumnjive aktivnosti upućnih na račun Murdokove imperije došlo je od drugih novina. Pod uredničkom palicom Alana Rusbridžera, Guardian se upustio u kršenje starog nepisanog pravila britanskog novinarskog klana – „vrana vrani oči ne vadi“. Kabinet premijera pokazao se nesposobnim da sprovede istragu; sudovi i tužioci kao da ništa nisu znali o stanju stvari u zakodavstvu, dok je policija bila previše zauzeta skupljanjem mita zarađenog davanjem informacija novinarima. Istina je da, generalno gledano, posao ovih institucija i nije očuvanje poštenja štampe. (Mogu da se zakunem da sam negde pročitao da je cela stvar zamišljena upravo suprotno). Pa ipak je ohrabrujuće znati da su se, u trenutku kada je novinarstvu stvarno bio potreban neko da počisti prljavštinu, našle novine spremne da obave ovaj posao.

U istom periodu, Rusbridžer i Guardianoformili su londonski deo konzorcijuma koji je pokušao da nametne barem neke elemente razvrstavanja i davanja prioriteta unutar haosa u koji se pretvorio WikiLeaks.Ovde je u pitanju bilo ozbiljno razotkrivanje vrlo važnih činjenica – a do nekih od njih se došlo baš narušavanjem privatnosti. Ono što zapada za oko kada je u pitanju materijal koji objavljuju Vesti iz sveta jeste njegova permanentna bezvrednost: kada se surove stvari dogode nevažnim ljudima, ili kada se gadne stvari dogode poznatim ljudima. Lascivnost i voajerizam jedini daju energiju. Neka vrsta Grešemovog zakona počinje da upravalja novinarstvom, ili, bolje rečeno, da istiskuje konkretne informacije putem velikih talasa neukusa i populizma. U ovom smislu, takođe, mnogo toga zavisi od ishoda bitke između Murdokovog i Guardian-ovog pogleda na svet.