Treći dan: Cazzo

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije.
Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih recimo sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. 

Piše: Branko Đurić Đuro 

31. Maj CAZZO

Najprije smo snimali u nekim kancelarijama od luke i sve su to bile neke "pasažne" scene kod kojih uvijek nekako zapne na snimanju. Bilo mi je malo dosadno pa sam se slikao na fotokopirnom aparatu u nekoj kancelariji. Pritisneš facu na staklo od fotokopirca, a preko glave se pokriješ jaknom. Slike su jako smiješne i ekipa se zabavlja, a neki tip svaki put kaže: "It is not possibble!". Ja sve mislim da je on oduševljen u stilu - "Pa ovo je nemoguće (šta ovaj čovjek radi)", ali ubrzo shvatim da se grdno varam jer me on napizdi ko budalu.

Izdere se na mene na (tečnom) italijanskom i u svom kratkom i sadržajnom ekspozeu više puta upotrijebi riječ "cazzo". Shvatim da je ono njegovo "It is not possibble" značilo da to što radim nije dozvoljeno, ili nije lijepo i da nije baš bio oduševljen kao što je meni izgledalo. Ostali mi prevedu šta je rekao (mada niko u prijevodu ne spomene riječ "cazzo"), a ja se lagano sklonim od daljnje blamaže.

Umor me sustiže oko 4:00 i jedva gledam. Imamo još jednu, i to moju završnu scenu u kojoj me policija opkoli, uhapsi i odvede. Nisam znao da su kaskaderi (koji igraju policajce) preko dana već navježbali tu scenu s nekim drugim i kad mi Luca objasni gdje se tačno moram zaustaviti na kraju telefonskog razgovora ne shvatim zašto je potrebna takva preciznost. Već u prvom takeu sve mi postane jasno i scena me razbudi bolje nego litar (jake italijanske) kafe. Na kraju mog telefonskog razgovora u luku iza šarenih kontejnera uleti šest policijskih automobila i jedan za drugim zakoče na metar od mene u krugu. Šest puta (u još manje sekundi) se trznem i pomislim da ću nastradati na snimanju. Kad vidim da sam preživio ne stignem ni da udahnem jer me policajci ščepaju i uguraju u auto. Dok me oni (ni malo nježno) lupaju po leđima, zavrću mi ruke, hvataju za vrat.... pomislim da kažem: "Ej lakše malo mahnitovi, šta ste se toliko ufurali!", ali shvatim da ni na jednom od ovih jezika (koje se pretvaram da govorim) ne znam to da kažem. Izustim samo cinično "Yeah baby!".

Italijanski statisti kupaju Đuru u filmu C' era una volta la citta dei matti, Foto: Privatni album

Smijeh

Zadnji put se mi je nešto slično dogodilo isto u Italiji kad sam snimao scenu u filmu u kom igram opasnog ludaka i bolničari me vezanog kupaju na silu. Tad me je statista koji igra bolničara, onako u "glumačkom zanosu", sa onom oštrom žutom četkom na dugačkoj palici, protrljao po genitalijama. Vole Italijani da se užive, izgleda. Uglavnom, ponovimo ovo hapšenje dva - tri puta i to me tako razbudi, da zaspem tek poslije dobrog doručka oko 8:00.

Italijanski statisti kupaju Đuru u filmu C' era una volta la citta dei matti, Foto: Privatni album

Melania me popodne vozi prema aerodromu Fiumicino, a ja sam tako izmučen i neraspoložen da se pretvaram da spavam samo da ne bi morao da igram onu našu igru. Ona sluša Jovanottija i pjevuši. Io non so che non sono solo anche quando sono solo.... To me opušta. Da je aerodrom bio samo deset kilometara dalje, zaspao bih stvarno.

Prije nego što sam isključio telefon na avionu, pošaljem Tanji poruku da stižem. Ona odgovori "Ja sam sa Elom na klaviru" (Ela ide u muzičku školu), a ja odgovorim "Sjednite radije na kauč". Zamišljam kako se smije kad pročita moju poruku. Volim kad se smije. Volim i kako se smije. Volim.

Italijanski statisti kupaju Đuru u filmu C' era una volta la citta dei matti, Foto: Privatni album

Let je bio nemiran, a ja, kad sam umoran, imam strah od letenja. Kad smo sletili, imao sam mokre dlanove. Dok čekam prtljag, umijem se u WCu.

Mir

Moja stara makina upali "iz prve" i već furam prema Sloveniji. Nazovem mamu i pitam da li da je "pokupim" usput. Fadila kaže da bi radije ostala u Fiesi ako je ne trebamo u Ljubljani. Ponosan sam da joj mogu omogućiti odmor i mir u takvim uslovima. Mislim da joj dobro vraćam za sav mir koji sam ja imao dok je ona radila. Nisam umoran i uživam u vožnji. Ne slušam muziku nego samo zvuk motora. Možda sam seljak, ali uživam u zvuku tog motora.

Uživam i u starinskom mirisu u kabini.

Kući sam stigao naveče i kad sam vidio Tanju i djecu izgledalo mi je kao da sam bio na putu mjesec dana. Tanji je otkazana predstava i vesela je da smo svi zajedno večeras.

Nastavljamo priču o partyju za moj rođendan kao da je bilo juče (a ne prekjuče). Puno se stvari dogodilo u tri dana. Ako ovako nastavi, mogao bi biti zanimljiv ovaj dnevnik ;-).

Drugi dan: Planovi za prošlost