Dvadeset i drugi dan: Tuširanje s momcima

19.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Dvadeset i drugi dan: Tuširanje s momcima

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

19. 6. TUŠIRANJE S MOMCIMA

Ujutro me probudi telefon. Zovu s recepcije - “Vaš vozač je stigao!”.

Juče poslije snimanja nisam dobio call-sheet i ne znam šta snimamo i kad počinjemo. Pogledam na sat - 9.00. Pretpostavljam - počinjemo u 10.00. Šta snimamo? Saznaću na setu. Znači igramo se italijanske nonšalance - može komotno, dobar sam ja u toj igri.

“Recite mu da dolazim za deset minuta!” odgovorim, a znam da ću trebati barem dvadeset.

Viktor mi u autu da call-sheet i pročitam da je snimanje samo do 14.30. Snimamo dijelove utakmice Rossi - Azzuri. Dok se vozimo nazove me Nataša L. i sva nasmijana ispriča nevjerovatnu priču. Njen Alessandro je iz Firence i svake godine odlazi na utakmice Calcia Storica jer je fan Bijelih. Prekjuče je bio na otvaranju i prvoj utakmici i kad je mene ugledao kako ulazim u teren je mislio da je poludio. Sljedeća misao mu je bila da sam JA poludio. U svakom slučaju - ludilo. Tek kad je negdje u masi ugledao kameru i filmsku ekipu, shvatio je o čemu se radi. Poručuje da bi volio da se vidimo dok sam tu i Nataša mi pošalje njegov broj.

U areni je ponovo strašno vruće i svi u ekipi su nervozni, moramo brzo raditi jer je poslije podne meč i mi se moramo ispariti (prava riječ za današnju vrućinu) do 14.30.

Stefano je nervozan i govori jako glasno. Čak vuče glumce za ruku i pokazuje im njihove pozicije. Ja opet stojim ispod suncobrana koji mi drži asistentica i ponovo sam meta zajebancije. “Umbrellino” - čujem kako se moj novi nadimak brzo širi. Stefano mi prilazi i kaže da nisam dovoljno patiniran po licu i predlaže da se malo namažem po licu pijeskom iz arene. Nasmijem se jer mi to ne pada na pamet. Svi pljuju, valjaju se oznojeni po tom pijesku, a juče su poslije uvodnog defilea, čak čistili po areni govna konja koji su učestvovali u svečanom otvaranju. Stefano je vidim malo razočaran i ostali me isto gledaju čudno.

Ispao sam pravi Umbrellino. I dok se ostali “patiniraju” pijeskom iz arene do mene dotrčava šminkerka Francesca i maže me po licu tečnim puderom boje pijeska. Namigne mi u stilu - “U pravu si, zašto bi se mazao pijeskom. Nek se on maže ako hoće p.... mu materina režiserska....”. Sve to ja pročitam iz njenog kratkog miga.
;-)

Sreća da je snimanje danas kratko jer takav napor na takvoj vrućini ne bi mogao još dugo izdržati. Bacam se po pijesku, valjam i hrvem sa oznojenim mahnitovima, davim ih, dave me, trčim sprint preko cijelog terena.... Upravo to moje trčanje ponavljamo više od deset puta. Mislim da mi Stefano tako vraća za “neposlušnost” pri patiniranju.

Jedva dišem već poslije trećeg takea, ali nekako izdržim do kraja bez prigovora. Publika već polako puni tribune i „scenci“ već skidaju naše zeleno platno sa ograde. Završavamo za danas. Dok odlazim do garderobe osjećam kako mi noge klecaju. Tuširam se skupa sa momcima kao nekad u vojsci. Voda odnosi sa mene mnogo pijeska a i moje nacrtane mišiće.

Dugo poslije svih ostanem ispod tuša jer mi se čini da hladna voda polako odnosi i moj umor. U garderobi me dočeka Gianfranco i pozdravi me veselo (udaranjem po leđima, naravno). S njim je i Cosimo. On je bivši calciante i pokretač ideje o ovom filmu. On i casting direktorica Valeria me pozovu na ručak. Krasan restoran na nekom malom trgu, klopa - za Italiju ispod prosijeka, ali ja i nisam pretjerano gladan poslije svog današnjeg napora. Pred kraj ručka nam se pridruži Tarik Berber. Mladi slikar, Sarajlija, koji završava akademiju u Firenci, poslije ručka nas odvede u svoj atelje.

Oduševljen sam njegovim slikama i odnosom do umjetnosti. On slika na starim ćilimima koji vise po zidovima njegovog ateljea i kaže kako trenutno proučava ćilim svoje bake koji je donio iz Sarajeva. Kaže da mu se čini da je u starim porodičnim tepisima zapisan genski zapis svake porodice. Cosimo i Valeria su impresionirani, a ja sam ponosan na svog mladog Sarajliju. Toliko me povuče u prošlost miris uljanih boja i atmosfera u ateljeu da (poslije ne znam koliko vremena) povučem dim iz cigarete koju mi ponudi Cosimo. Mislim na Paka i njegov atelje u “Đuri Đakoviću” u kom sam kao dijete proveo toliko vremena. Isti mirisi, ista snena atmosfera, ista tišina, isti mir ....