Dvadeset i četvrti dan: Đe si jarane?

21.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

21. 6. PLJUUUUS! - ĐE SI JARANE?

....vraćam se u hotel u dva poslije ponoći!

Vino je bilo odlično.... i bilo ga je dosta.... previše.... Nemilosrdni zvuk telefona i još nemilosrdniji glas iz njega "jor drajver iz vejting for ju ser!" me prozovu iz sna u kom štimam Nedinu gitaru prije koncerta jer sam zaboravio svoju. Žice su bile gumene i nikako ih nisam mogao naštimati. Nedo se smijao sa nekakvim drugačijim ustima. Drago mi je da sam to samo sanjao jer je sve bilo kao neka mora, ali ubrzo shvatim da je surova realnost još veća mora. Niti hladan tuš me ne odlijepi od sna. Dok se brijem pomislim da već nekoliko dana nisam napravio pozdrav suncu niti meditirao....

Šoferki Valentini (koja je nakon par dana zamijenila Viktora) slažem da sam mislio da je pickup u 5.30. Ona brzom vožnjom po praznim ulicama Firence pokušava da nadoknadi izgubljeno vrijeme, a meni svi oni rakovi, ribe, školjke, hobotnice od sinoć najave da bi malo "provirili napolje". S teškom mukom ih ubijedim da ostanu tamo gdje su. Stižemo na set (opet Santa Croce) u 6.00, a sunce već najavljuje da ni danas ne misli smanjiti temperaturu u rerni. Kameni trg i željezne tribine oko pješčane arene oko podne neodoljivo podsjećaju na rernu.

Jaka kafa mi napravi "rupu" u stomaku. Obučem se, našminkam i onda.... čekam do 10.00 da me pozovu pred kameru. Nervira me da mi niko ne kaže zašto sam morao ustati u pet ujutro.

Strašno teško podnosim snimanje danas. Vruće je kao nikad do sada. Snimamo tuče, padove, valjanje po podu.... U sceni u kojoj me Alex zaustavlja u napadu, bacajući me na pijesak, on me tako nespretno potkači laktom da u padu pomislim da mi je slomio vilicu. Još prije nego Stefano vikne stop, ja rukom provjeravam da li mi je vilica još na mjestu. Izgleda da jeste, mada osjećam strašan bol odmah pored desnog uha. Ostali primijete da nešto nije u redu, Alex se izvinjava i kaže da je čuo kako mi je nešto kvrcnulo kad me opalio. Dolaze i tipovi iz ambulante i odmah dobijem najčešći lijek za sve vrste povreda ovdje - polivaju me vodom. Kažu da nemaju više leda jer im se prebrzo topi, ali je zato voda iz frižidera. Ma krasno....

Srećom danas je ponovo prava utakmica i moramo napustiti arenu do dva popodne. Glumci me oduševljeno zovu da ostanemo na utakmici. “Imaćemo najbolja mjesta!”, kažu. Najbolje (i jedino) mjesto koje me zanima je moj krevet u hotelskoj sobi....

Joj, ima li gore gore stvari za psihu nego probuditi se iz dubokog sna u osam naveče. Ne samo “Gdje sam?” nego i “Ko sam?” - postavljam sam sebi pitanje. Strašno. Možda bih mogao ponovo zaspati, ali šta ako se probudim u ponoć potpuno odmoran....? Poslije tuširanja izađem na balkon, onako mokar i onaj večernji žamor koji dolazi sa ulice me polako “resetira”. Odgovor na pitanje “Gdje sam?” je sada sasvim jasan, a i onaj za “Ko sam?” se polako nazire.
;-)

Đuro i Giusepe

Siđem na recepciju i sretnem kostimografa Giusepea. Predlaže da odemo u obližnji sushi bar na večeru. Slažem se i, poznavajući njegovo seksualno opredjeljenje, izvalim - “Važi, ali poslije svako u svoju sobu!”. On sa pretjeranim smijehom dočeka ovu moju (prilično glupu) šalu. Sushi bar je blizu i riba je svježa. Čak mi i vino “legne” iako sam jutros sebi (po ko zna koji put) obećao da neću nikad više naveče piti. Obožavam sushi i jeo sam ga po cijelom svijetu (čak i u Japanu), ali večeras prvi put probam sushi sa tatarom od kapesanti i oduševim se. Pojedem deset komada. Ponovo se ubijem hranom iako sam sebi jutros (po ko zna koji put) obećao da neću više nikada pretjerivati za večeru.

Na povratku ispred hotela sretnem Gianfranca koji je upravo stigao iz Rima. Već sa deset metara prozrem njegovu namjeru za tradicionalni pozdrav “udri Đuđija po leđima”. Dok se pozdravljamo, nekako eskiviram njegov udarac i odmah opalim kontru iz sve snage - pljuuuus - đe si jarane?! Po reakciji na njegovom licu vidim da sam možda malo pretjerao. Jebiga - lupa me čovjek već danima pa (reko’) da mu ne pređe previše u naviku.