Vlado Kreslin, omiljeni slovenački sevdalija

Muzika i poezija su sastavni dio svakog Kreslinovog nastupa, pa je tako bilo i na Kreslinovom nastupu u Muzeju Književnosti i pozorišne umjetnosti u Sarajevu, uz domaćine - lokalni bend Kablovi. 

"I u Ljubljani moji koncerti često sadrže elemente i čitanja poezije", kaže na početku naš sugovornik.

Često dolazi u Sarajevo jer ovdje ima prijatelje i dobro se osjeća, kaže. Prva sjećanja se vuku u osamdesete godine kada je prvi put bio u ovom gradu. Sa svojim bendom Martin Krpan je tokom osamdesetih godina svirao i nekoliko puta uz bendove iz Sarajeva. Potom se surađivao sa mladima iz BiH tokom koji su tokom rata živjeli u Ljubljani, a nakon toga upoznao i Ahmeda Burića s kojim je nastupio na sarajevskom koncertu. . 

Na sceni je preko trideset godina - da li ima razlike između publike nekada i sada, pitali smo ga. Kaže da je shvatanje svega bilo drugačije i usporedbe se teško prave. Ali je sigurno da je tada muzika imala jaču ulogu, a sada je muzika sporedna stvar.

"Kada sam bio tinejdžer borio sam se za muziku, oni koji su imali ploče bili su veliki frajeri. Jedva smo hvatali Radio Luksmburg. A danas je muzika toliko dostupna da se ja nađem u teškoj situaciji kada me pitaju šta slušam. Ne mogu da priznam da najradije u kući imam tišinu", govori Kreslin. 

Među prvim je rockerima u Sloveniji koji su u svom radu počeli koristiti elemente folklora, u ovom slučaju njegovog rodnog Prekmurja. Zamolili smo Kreslina da nam ispriča o Beltinškoj bandi.

"Rodom sam iz Prekmurja, a to je ravnica kod Murske Sobote. Do šezdesetih godina imali smo jednu od najvećih gostiona u Prekmurju sa kuglanom, živom muzikom i tu si svirali muzičari koji su i danas legende. Bio je to nešto kao slovenski Neshwille. Još kao klinac od tri-četiri godine to sam slušao jer je moja spavaona bila iznad dvorane", prisjeća se Vlado. 

"Trideset godina nakon toga udružio sam se ponovo s tim muzičarima, svirali smo na nekoj svadbi i tako je počelo. Najprije po neuglednim malim mjestima, a nakon toga i Cankarjev dom. Danas su neki do njih otišli da sviraju u nebo, a sa nama su ostali njihovi učenici tako da tradicija Beltinške Bande traje i dalje. Sada kompletan štab vodi moj tata koji danas ima 88 godina i kad oni sviraju nastane pravi dernek". 

Svojedobno je snimio i nekoliko bosanskih sevdalinki, a sve je okrunjeno i nastupom sa Davorinom Popovićem. Zašto voli sevdah, pitali smo ga.   

"Ansambl bosanskih izbjeglica Vali me naučio da pjevam sevdalinke i sa njima sam ih snimio na ploču. Potom sam se susreo sa Davorinom Popovićem i zajedno smo pjevali Žute dunje. Ova naša prekmurska muzika ima taj štih. Ima neke 'blue notes', čime sam se još u vojsci oduševio. Sevdalinke su mi puno bliže nego polke i valceri. Zato mi je drago što sam u tome", razgovor završava ovaj slovenski kantautor, svojevrsna nacionalna ikona.