Nataša Gaon-Grujić: Ko je zapalio žito?

„Ko je zapalio žito?“, bila je poznata rečenica iz, tada domaće serije, Salaš u Malom Ritu, sa odgovorom koji se i danas spominje među generacijama koje se sjećaju ove serije: „Nije student zapalio žito!“

Piše: Nataša Gaon-Grujić

1997. godine počela sam raditi, to je bio moj prvi ozbiljan posao, u organizaciji Ljekari bez granica. Tada je moja starija kćerka Nadja imala tri, a mlađa, Selma,  dvije godine. Nadja je krenula u vrtić, a Selmu je čuvala teta Zora. Nije bio problem odvesti Nadju u vrtić, mada je dugo nerodo ostajala u vrtiću, veći je problem bilo organizovati njen povratak kući. Vrtić je imamo svoje radno vrijeme, a ja svoje.

Taj moj prvi posao bio je, po mnogo čemu, poseban. Radila sam sa divnim ljudima, svaki dan smo zajedno doručkovali, a  po doručak je išao Milan.

Milan je bio maher u prepoznavanju majčinske nervoze. Znao je prepoznati  one dane kada  niko osim mene ne može otići po Nadju u vrtić i da bi morali smisliti nekakav hitan posao koji je zahtijevao moj odlazak iz kancelarije. Vjerujem da se, moj šef, pravio da mi vjeruje, a ja sam se, opet, pravila da sam bila dovoljno uvjerljiva u, da budemo iskreni, laganju da imam hitan sastanak.

I tako Milan i ja sjedamo u veliki automobil i jurimo do vrtića. Uvijek sam Milanu govorila: „ Ne jurcaj, polako, imaćemo problema sa policijom“, a on je odgovarao: „ Kada te vozi Milan ništa se ne brini!“

Ipak, jednog dana zaustavlja nas policija.

„ Dobar dan, vozačku i saobraćajnu molim“, izgovara policajac.

Milan vadi dokumente i daje policajcu.

„Pa Milane dragi, čemu ovolika žurba?!“

„Slušaj jarane, ja moram kolegicu odvesti do vrtića, dijete je čeka.“

„Sve ja razumijem, ali što je previše, previše je“

Odlučila sam da se uključim.

„Oprostite, molim vas, ali zaista je tako, žurio je zbog mene.“

Milan: „Neka te, majke ti, ti šuti“, ja sam odmah odlučila sa šutim, a on nastavlja: „ Pa nećete valjda kazniti kolegu?“

Policajac: „Kolegu...kako smo mi kolege?“, tada je Milan izvadio nešto iz novčanika. Kako mi je dao jasnu naredbu da šutim, uvrijeđeno, nisam više niti gledala u njegom pravcu.

Policajac: „Izvini jarane.“

Milan: „ Ma sve ja ba ok, odosmo mi sada po dijete.“

Nakon kratke pauze pitala sam: „ Šta si mu to pokazao?“

Milan: „ Moju  knjižicu iz Armije BiH.“

Milion puta me Milan spasio, odvezao, dovezao...1998. napuštam te divne ljude i počinjem raditi u nekom sasvim novom okruženju. Dok sam još uvijek radila sa Milanom, Milan se zaljubio, maherski, na šarm sarajevskog mangupa „pokupio“ je  nevjerovatno lijepu ženu – Bojanu, po rođenju Beograđanku, po ljubavi sa Milanom, Sarajku. Poslije je ta ljubav rodila djevojčicu. I danas žive u Sarajevu.

Ko je zapalio žito? Zapalio je jedan student, koji je nastao kao proizvod neznanja i netolerancije koja se hrani već godina, kao proizvod prešućivanja da su u Sarajevu i u onim godinama rata ginule Sarajlije, voljele ga Sarajlije...

Da, studenti moji dragi, tako je bilo. Kada su vam već poznata imena kao Šešelj, kojem ste snimili i video poruku,  pored njegovog,  i  imena ostalih fašista,  naučite i ona imena koja će vam ispričati neke sasvim druge priče. Priče o jednom Bojanu iz Lasti, o mom Zoki kojeg od 92. više nema, o jednom Saši, Goranu. ...

I ništa više neću napisati, pametnom je i išaret dosta. Žito što zapali jedan studenat meni smrdi već danima.  Ja znam koliko mi i  danas onaj period 92 -95 ne da da dišem, koliko me boli, koliko mi razvaljuje dušu,  ali vi, vi  dišite, ali punim plućima i to široko.  Pored onog obaveznog znanja bilo bi lijepo usvojiti i znanje o istini o svom gradu,  za početak i to bi bilo dovoljno, a meni, tada, ova paljevina ne bi toliko smrdila, a smrdi!