Ni u 98. godini ne želi napustiti planinu: Svaki korak produžava mi život

Sa štapom u rukama ne propušta planinarske akcije na jugu Srbije iako je već zagazila u 98-u godinu.

Planinarenjem se bavi više od pola vijeka. Nema planine u Srbiji na kojoj nije bila ali ni vrha u Italiji, Poljskoj, Švajcarskoj, Francuskoj... U prirodi može da prepješači i više od deset kilometara mada joj ljekari ne preporučuju da se penje na veoma velikoj nadmorskoj visini.

"Lekar mi je prepisao navlake za kolena, ali ja moram da pešačim. Volim planinu jer me osveži i svaki boravak tamo, kao da me podmladi. Ja sam sve svoje prijatelje planinare davno izgubila, svi su umrli, ostali su mladi ljudi i uz njih zaboravim na sve probleme. Planinarenje mi pomaže da zaboravim na bolest koja me poslednjih godina sustiže", priča Jelena Minardi u razgovoru za Anadolu Agency (AA).

Jelena je rođena Nišlijka i mnoge generacije pamte je kao vaspitačicu u osnovnoj školi. Ljubav prema izviđaštvu i planinama prenosila je i na najmlađe.

Sada na planinarske akcije skoro svakog vikenda Jelenu prati njen sin Slobodan koji pamti dane kada je kao dijete sa malim rancem zajedno sa svojim roditeljima osvajao vrhove Mont Blana, Grand Paradisea, Grand sassa, Materhorna... 

"Roditelji su na mene preneli ljubav prema planinarenju. Kada sam imao godinu dana tata me je nosio na leđima. Planine su nam porodična strast", priča Jelenin sin, Slobodan Minardi.

Njegova majka, jedna je od najpoznatijih niških planinarki koja u akcijama redovno dobija zahvalice kao najstariji učesnik. Proteklog vikenda je pored zahvalnice dobila i umjetničku sliku-ulje na platnu, kada je organiziran sedmi po redu tradicionalni međunarodni uspon na Ruj (srpsko-bugarska granica). Tom prilikom Jelena je prepješačila deset kilometara.

Na svoju zavidnu kolekciju zahvalnica i diploma veoma je ponosna. Međutim, iako se planinarenjem bavi više od pola vijeka, planinarsku značku Jelena je dobila tek u 82. godini kada je prepješačila više od 60 kilometara što je ujedno bio i njen najveći uspon.

"Maraton na Fruškoj Gori u Stražilonu bio je moj najveći uspon, ali i najdraža uspomena. Otišla sam na grob Branka Radičevića koji se nalazi na samom brdu, i okitila ga poljskim cvećem. Bila sam njegov veliki obožavalac" priča Jelena sa blagom setom, prisećajući se da su još tada mlađi planinari bili zadivljeni i začuđeni kako je uspjela da se popne do samog vrha i da su mnoge novine o tome pisale.

"Dođete na vrh planine, a ona vas gleda.. to je raj" zaključuje Jelena uz obećanje da se sa planina neće povući sve dok je noge nose, iako će za nešto više od dve godine navršiti čitav životni vijek.

Ratna ljubav

Jelenin suprug Velimir Minardi, također je volio planine. On je zapravo Italijan, Đino Minardi, porijeklom iz Palerma, koji je za vrijeme Drugog svetskog rata pobjegao od Nemaca jer nije htio da ratuje zbog čega je bio zarobljen. Međutim, on je uspio da pobjegne i tako se našao u Srbiji.

"Spasila ga je", kaže njegov sin Slobodan, "ljubav prema muzici jer su Nemci voleli muziku" .

U Srbiji se priključio partizanima i tu je upoznao Jelenu koja je tada bila ratni komesar. Buknula je ratna ljubav, a ubrzo i brak. Svoj radni vijek pokojni Velimir je proveo kao vojno lice, član vojnog orkestra pri Niškom garnizonu.