Rikardo i Hanna svojom umjetnošću privukli veliki broj posjetilaca na otvorenje izložbe u Vijećnici

Dva slikara - jedna ljubav

« Slike imaju svoj život koji u potpunosti dolazi iz duše slikara », napisao je Van Gog u prepisci sa svojim bratom Teom. Umetničko delo odražava unutrašnje stanje stvaraoca: umetnik se, kroz umetničko stvaralaštvo, susreće u svom delu - kroz njega vidi sebe i samim tim se upoznaje i prepoznaje. Kroz
ovaj negovani predmet, tek stvoren, ispoljava se senzibilitet umetnika. Vlastitim materijalnim postojanjem, umetničko delo povezuje unutrašnjost i spoljašnjost, psihičko i fizičko, dušu i telo, materijalno i imaterijalno – čini da duh i ideja oklevaju: tako je slikarstvo urezano u živote Hanne Dujmović i Rikarda Druškića.

U ovom međuzavisnom odnosu, umetnik i njegovo delo su zauvek povezani. Ljubav prema stvaranju poznaje proces tehničkog eksperimentisanja, a samim tim i manevrisanja: umetnik mu potpuno posvećuje svoje telo - i duh - do iznemoglosti. Fizička dimenzija je isprepletena sa mentalnom, budući da impulsivna volja vodi ka introspekciji. Umetnost je - u tom smislu - koalicija
svesnog i nesvesnog; širenje duha kroz stvaranje – otvaranje uvek novih sfera.

Sredstvo likovnog i ličnog izražavanja, slikarstvo je upravo ono što Hanni Dujmović i Rikardu Druškiću omogućava da se međusobno pronađu. Mehanizam kreiranja svodi se na umetnikovu ideju i potrebu za traganjem, izražavanjem, upoznavanjem - na nešto ne sasvim opipljivo i jasno određeno. Upravo iz tog razloga, tokom ovakvog poduhvata, različiti doživljaji iz
detinjstva, iz same prošlosti - pa i iz neidentifikovanih utisaka prilikom maštarenja - se manifestuju poput nebrojivih lajtmotiva, u obliku fenomena. U tom jezgru se nalaze odvojeni na dve različite strane: idealizam i realizam. Fiktivni svet, kao deo umetnikovog idealizma ulazi u kontrast sa realizmom - svetom u kom živi i u kom se nalazi.

Moć slikarstva leži upravo u tome : ona je most koji sklapa nespojivo i konkretizuje nevidljivo. Upravo takvo, slikarstvo je transcendentno i univerzalno. Hanna Dujmovic i Rikardo Druškić su dve umetničke duše koje slikarstvo spaja od detinjstva. Poput genetskog materijala, ovaj medium komunikacije ostaje zauvek memorisan u njihovom životnom iskustvu : od tog trenutka, umetnička praksa ne poznaje granice. Ljubav prema umetnosti je stoga ono što ih povezuje; identična doza senzibiliteta je ono što im omogućava da zajedno frenetički kreiraju. Ta emotivnost emanuje iz njihovih dela, pre svega, izuzetno živom – preporodnom – koloritom dela, čak i pre otkrivanja tajni njihovih zagonetnih, gotovo mističnih naracija. Kroz boju se javlja toplina: Duh se izražava materijalizacijom kroz delo i pokazuje želju za
vitalnošću, podsvesno - za samim životom. Kao i sama duša slikara, Duh umetničkog dela traži sopstvenu nišu, prostor da postoji.

Kod oba umetnika dolazi do kršenja zakona perspektive, gde čovek više nije u centru sveta, gde se buđenje ljudske svesti zasniva na njegovom ličnom i individualnom iskustvu.

Ako nam umetnost dozvoljava da doživimo izvesnu katarzu, u kojoj meri njena tehnološka evolucija može uticati na ljudsku vrstu? Da li razvoj tehnologije učestvuje u evoluciji univerzalne svesti, kroz umetnost? Možemo li težiti ka novoj Renesansi?

Njihova zajednička slika  sastoji se od dva različita, ali povezana dela. Svedoci
smo korelacije dva na prvi pogled potpuno suprotna i nepomirljiva sveta.

1) SUKOB DVA SUPROTNA SVETA
Levi deo, u režiji Druškića, uvodi posmatrača u spektakl idealne prirode. Tu žive sjajne, različite vrste: roboti, životinje i ljudi. U bogatoj, živahnoj i plodnoj prirodi svako stvorenje nalazi svoje mesto u novom biodiverzitetu: budućnost je stoga svetla. To je svet izobilja, pun vere u ljudski napredak u kosmopolitizmu i različitostima – svako je slobodan da radi svoj posao, da radi šta poželi dok je u zajednici i čuva svoju originalnost. Svako učestvuje u razvoju sebe: Druškić pokazuje kako rad na sopstvenom razvoju može omogućiti razvoj celog društva. Na ovaj način devojčica postaje vila dobijanjem krila: sloboda je ovde motor svih akcija. Iza vesele slike, Druškićeva stvorenja mogu da ispadnu i nezavisno uzeta kao zastrašujuća. Da li zajedništvo i otvorenost prema svetu omogućavaju samoprihvatanje u odrastanju, u svom duhovnom otkriću?

Posmatrač se tada može zapitati da li je ovo utopijski ili distopijski svet. Postavlja se pitanje: da li će tehnologija moći da učestvuje u psihičkom i fizičkom razvoju Bića? Kako će to transformisati svet? Da li je to sredstvo koje će nam omogućiti da shvatimo sopstvenu originalnost, otvaranjem
naše svesti na međunarodnom nivou? Tehnologija proširuje našu viziju i naše mogućnosti, omogućava nam da putujemo u vremenu i prostoru. Stvarnost koju smo poznavali onakvu kakva jeste više nije ona koju živimo: postaje drugačija.

Na desnoj strani, prostranstvo ovde više nije u raznolikosti likova već u šarama tkanina: tapiseriji, tapetama, tepihu, dakle u unutrašnjoj dekoraciji. Idući s leva na desno, idemo od spolja ka unutra. Čini se da se svet zatvara. Kod Dujmovićeve, proganjajući motivi postaju gotovo zagušljivi: pedantan detalj svakog ornamenta na kraju se ispostavlja kao teška materijalnost koja skriva nesvesni deo bića. Ovaj enterijer tako živopisan, tako ukrašen i dekorativan, na kraju je način da se sakrije samoća koja leži unutar ovih zidova. Radeći na detaljima, ljudsko biće kao da propušta širu sliku: mogućnost novog sveta i nove vizije izmiču njegovom vidnom polju. Ovde je samostalna tačka gledišta beskrajno subjektivna.

Tada vidimo otvoreni prozor u desnom uglu sobe. Ležernim izvijanjem providne zavese, vetar spolja uspeva da uđe u unutrašnjost prostora. Spoljašnjost i unutrašnjost konačno ulaze u koegzistenciju; To je otvaranje čarobnom Druškićevom svetu, sugerišući mogućnost otvaranja svetu
uopšteno. Međutim, Dujmovićev lik ne izlazi putem prozora iz njene zagušljive unutrašnjosti.

2) IMPULSIVNA VOLJA
To se dešava kroz oči, putem pogleda. Kod oba umetnika - do sada - posmatrač je bio potpuno licem u lice sa likovima koji se pojavljuju u
njihovim delima. Ovog puta žena se ne povlači u sebe, više ne ostaje izolovana u svom uglu – okreće se direktno i samouvereno Druškićevom robotu. Dva bića kojima se sve suprotstavlja ostvaruju pogled izazvan magnetskom silom, obećavajući im nešto sasvim drugo, otkrivajući
nepoznato.

Našavši se licem u lice, komunikacija se odvija kroz direktan pogled. Druškićev robot uspeva čak i da fizički prodre u unutrašnji prostor žene. Stavljajući desnu ruku na konzolu, ona izgleda da se suzdržava. Međutim, čvrsto držeći četkicu u levoj, opuštenijoj i otvorenijoj ruci, poput oružja, ona odlučuje da ga primi u svoj privatni studio, dom i atelje.

Za razliku od ostalih slika Hanne Dujmović na kojima je žena uvek nepomična, ovoga puta je u punoj pokretljivosti. Odvajajući se od tepiha, leteći kao vila, ona je spremna da se izvuče iz svojih korena simbolično predstavljenih tradicionalnim tepihom, koji se pojavljuje u nivou stopala; treba izaći iz
svoje zone komfora, verujući u otvaranje novih mogućnosti.

THE RAPTURE
Žena kao ljudsko biće i slikarka po zanimanju je na taj način spremna da se otvori. Nicajući kao cvet koji joj nudi robot-čovek, ona se oslobađa napuštajući svoju klausfobičnu unutrašnjost. Enterijer prožet ponavljajućim šarama i mrtvim cvećem je upravo ono što je u srži njene nepokretnosti, stagnacije, pasivnosti.

U radovima hanne Dujmović postoji vrlo specifična okrugla kompozicija. Figure lebde jedna pored druge, uvek čineći krug, stvarajući tako vrtoglavicu, ciklični vihor, prenoseći se sa slike na sliku, sa generacije na generaciju. Ovde to više nije slučaj: kompozicija se provetrava otvaranjem prostora na centralnom delu slike.

Čovek-robot, koji drži cvet, želi da komunicira sa ženom-slikarkom koja drži četkicu. Čini se da je ovde reč o obostranoj težnji da se deli i razmenjuje različita priroda predmeta. Žena, dugo zatvorena u svom ateljeu, konačno izlazi iz svoje zone komfora, okrećući se spoljašnjem svetu, prirodi; čovek-robot, okreće se ka unutrašnjem, ulazeći u skriveni atelje slikarke – a samim tim i ka četkici, umetničkoj praksi.

Da li simbol otvaranja drugome - puštajući ga da uđe u svoj privatni prostor, verujući mu - označava Ljubav? Nije li okvir prozora ipak metafora rama za novu sliku? Konfrontacija dva sveta je ono što stvara nove kreacije i mogućnosti, prolazeći kroz slikarstvo. U datom trenutku, rođenje novog umetničkog stila spoja Dujmović i Druškića.

Dva unutrašnja sveta se suprotstavljaju licem u lice i komuniciraju, menjajući mesta. Mašina postaje subjektivno unutrašnje biće sposobno da se uroni u unutrašnjost ljudskog bića. Žena, kao ljudsko biće, teži da izađe iz sebe, iz svoje unutrašnjosti, iz svog života i svojih svakodnevnih navika da sagleda neki drugi imaginarni svet. Ovog puta se ne radi o kontemplativnom sanjarenju, već jednostavno o čistom posmatranjem novog sveta u
sadašnjem trenutku. Žena kroz slikarstvo uspeva da se eksteriorizuje, dok muškarac uspeva da se enterijerizuje.

Za oba umetnika ne postoji kompoziciona hijerarhija: ne postoji ni gornji ni donji deo. Sam svet – isprva podeljen, haotičan i nepomirljiv – postaje potpuno harmoničan. Nema dubine prostora: slika je ravna i omogućava bekstvo bića, vizija, predmeta. Slikarstvo je dakle ono što omogućava eksperimentisanje sa metafizičkim potencijalom, nastojeći da objasni saam
život koji je uvek između dve krajnosti: racionalnosti (nauke) i strasti (umetnosti).

Hana Dujmović i Rikardo Druškić zajedno teže pomirenju njih dvoje.

Tada možemo razumeti stvaranje fantastične kompozicije. Preplićući stvarno i
imaginarno, početak i kraj istorije, prošlost, sadašnjost i budućnost, svesno i nesvesno, ovo umetničko delo nadilazi svoju strogo umetničku strukturu i poprima mnogo veću dimenziju obuhvatajući različite doktrine. Ona se oseti baš kao što se tokom meditacije osete telom nehvatljivi fenomeni. Pojam vremena gubi status, kao i prostor, imajući snove kao osnovu koji vezuju oba umetnika. Stvarnost ostavljamo da se potpuno prepustimo fikciji, implicitno
demonstriranoj kao superiornoj u odnosu na ovu drugu. Van vremena i prostora, žena se umom i telom udaljava od zemaljske da bi doživela nebesku, Druškićevu sferu.

Kod nje su prethodno nesvesno i svesno bili u neprestanom sukobu. Brinući se za svoje Biće u potrazi za preciznim mestom i vremenom, bila je beskrajno uronjena u svoj imaginarni svet: uvek izolovana, tkajući beskrajni kraj. Patila je od izvesne nostalgije za nedovršenim, ali i za ostvarenim, neprestano nastojivši da modifikuje prošlost, paradoksalno negujući je i uništavajući je, živeći je na više načina, na različite načine. Sveprisutnost identičnog lika u
svim Dujmovićevim delima, kroz fizičko i psihičko lutanje – kroz stream of consciousness – između prošlosti i budućnosti – konačno dovodi do otvaranja Druškićeve bezvremenosti, suprotstavljanjem stvarnog i imaginarnog. Tada se nalazimo u fantastičnom univerzumu Svog Apsolutnog u kome misterija igra krucijalnu ulogu. Evokacija konkretnog, precizno identifikovanog, stvarnog mesta - kuće, ateljea - rastvara se u veličanoj, ali nadrealnoj Prirodi metamorfozirajući se konačno u novu Renesansu.