Ranko Rajević: Učenjem napamet, dijete ulazi u stres

Dr Ranko Rajović je predsednik Komiteta svetske Mense za darovitu decu i jedan od tvoraca NTC sistema učenja. Veoma je angažovan na prenošenju znanja i iskustva pedagozima i roditeljima u Srbiji i inostranstvu, a za predavanja i seminare koje organizuje uvek je puno interesovanja. O tome i o drugim temama vezanim za odnos dece prema školi i učenju, dr Rajović govori za Detinjarije.

Prepoznajte depresiju kod djeteta: Simptomi su zamaskirani burnim emocionalnim reakcijama

Tekst u rubrici Šta drugi pišu prenosimo sa portala Detinjarije. 

Povod za ovaj razgovor je predavanje koje ste, zajedno sa Urošem Petrovićem, pre nekoliko dana održali u Novom Sadu. Bilo je prisutno preko 500 roditelja i dece. Odakle toliko interesovanje za NTC program?

Program koji sprovodimo je osmišljen sa ciljem da se kod dece aktiviraju dodatni potencijali i da im se olakša usvajanje novih znanja kroz igru. NTC metode omogućavaju deci da aktiviraju svoje rezervne kapacitete u procesu učenja. Program je dinamičan i prožet novim saznanjima iz neurofiziologije i našim iskustvom iz praktičnog rada sa decom. Poseban podsticaj daju nam rezultati sve većeg broja istraživanja koji pokazuju uspešnost NTC sistema u radu sa decom. Uroš Petrović i ja podstičemo decu da usvoje i zapamte bitne podatke unošenjem spontanih elemenata asocijacija i igre. 

U nastojanju da se svako dete oslobodi straha od odgovaranja i tačnih i pogrešnih odgovora, uz pomoć NTC metode učenici stiču dodatno samopouzdanje u odgovaranju, rešavanju zadataka i komentarisanju očiglednih primera.

Na primer, kada u školi  uče divlje životinje, uobičajeno je da se traži od dece da pročitaju nekoliko puta lekciju i tako nauče napamet ili u najboljem slučaju deca imaju slike životinja koje moraju da nauče, jer slika olakšava učenje. Tako da učenje putem slika pomaže da dete upamti podatke, ali učenje putem slika je i dalje niži nivo rada mozga. Moramo da pokenemo rezervne kapacitete mozga, a tada se učenje dešava usput, tj deca misle da se igraju. A posle toga možemo da radimo na povezivanju podataka, tj na razvoju funkcionalnog znanja.

Kada Uroš postavi zagonetno pitanje, deca počinju da rešavaju, traže nove ideje, povezuju sve što znaju iz date oblasti, ali i saznaju nove informacije koje lakše pamte nego kada uče napamet. Proces koji nastaje u grupi je veoma inspirativan, deca se međusobno dopunjuju i podstiču na nove ideje. Ohrabrena i podstaknuta, deca sa radošču učestvuju u rešavanju pitanja i zagonetki. Na susretu u Novom Sadu stotine podignutih ruku javljalo se da ponudi svoj originalni odgovor na jedno od postavljenih pitanja 

»Po čemu je jedinstvena na svetu, jedna jela na severu Norveške?

» Njihovi odgovori su bili nadahnuti i pokazali koliko deca znaju o drveću, šumama, ali i kako je rad u grupi podsticajan.

Ili recimo ključne reči sakrivamo u rečenici, npr. reč zmija je sakrivena u rečenici UZMI JABUKU, a dete nacrta šaku i jabuku, pritom zna da je u tom crtežu sakrivena reč zmija. I kod zagonetnih pitanja i kod sakrivanja reči u rečenicu ili nekih drugih NTC metoda, dete mora da misli i aktivira svoje rezervne kapacitete. Kada dobro urade zadatak, deca su srećna jer postižu uspeh kroz igru i bez opterećenja.

Predavanje je trajalo 90 minuta, a u publici nisu bila samo školska deca, bilo je i predškolske dece. Njihova pažnja i koncentracija je bila maksimalna tokom svih 90 minuta. Kako to postižete?

 Ovo je lakše razumeti ako posmatramo mozak kao organ za preživljavanje. Ako gledamo strogo biološki, mozak će lakše preživeti kada nešto nauči i kada naučimo nešto novo mozak nas nagradi lučenjem supstaci koje nas čine srećnim. Svi roditelji znaju da kada dete nauči nešto novo, dolazi i bukvalno do izliva sreće. Većina dece kada prohoda, posle prvih nekoliko koraka pogleda u svoja stopala, a već u narednom momenta gledaju u roditelje i hoće da kažu »Mama, tata… ja znam da hodam !« ali ne znaju da pričaju i potpuno uzbuđeni počinju i sami sebi da aplaudiraju. Naučili su da svaki put kada urade nešto dobro, mama ili tata ih nagrađuju aplauzom, tako da sada to isto radi i dete. Roditelji osećaju tu sreću. Isto tako, kada deca nauče da voze bicikl, bez pomoćnih točkova sa strane, kada pređu prvih 20 metra sami, oni su presrećni. Uzimaju telefon i zovu mamu, tatu, baku… tj sve koji nisu tu i nisu videli da oni znaju da voze bicikl. Tako da dete prirodno voli da uči i misli, da traži rešenja, a ne da mu mi nametnemo da mora da uči ovo ili ono. 

Detetu koje se igra nije dosadno i to pokazujemo na našim predavanjima, jer deca i roditelji kroz interaktivna predavanja, nemaju osećaj da je prošlo 45 minuta ili više. Ovog puta to je bilo 90 minuta, a deci to nije bilo dosta, mnoga deca su ostala i posle predavanja da pitaju još nešto.  Inače sve tri faze NTC programa se sprovode kroz igru, a to je intristična potreba deteta, jer znamo da je najvažniji motiv za dete – IGRA. Ako to i dalje budemo ignorisali, imaćemo sve više problema sa decom u školama, jer potpuna promena okruženja iziskuje da brzo reagujemo i da menjamo načine i metode rada sa decom.

Nedavno je objavljen tekst na NTC sajtu o tome zašto deca osećaju mučninu ili nelagodu kada idu u školu. Recite nam nešto više o tome?

Rezultati koje su deca, odnosno učenici obuhvaćeni istraživanjima i studijama koje su sprovedene u prethodnih par godina, postigli za vreme primene NTC programa, bilo kroz radionice ili pojedine metode, su veoma ohrabrujući.

Moramo pomoći našoj deci, jer sve češće imamo pojavu da stvaraju otpor prema učenju i školi već u trećem razredu, što je čudno ako znamo da dete prirodno voli da uči. Klasičnim učenjem napamet, dete ulazi u stres, jer prilikom provere znanja počinju da se javljaju simptomi akutnog stresa, lupanje srca, znojenje dlanova… a mozak kao organ za preživljavanje šalje jasnu poruku »Beži i spašavaj se!«. Dete nema gde da pobegne, jer druga opcija je da se bori, a ne može da se bori jer nema znanje (ili ima, ali je zaboravio naučeno). Svedoci smo da na kraju deca počinju i da beže iz škole. Dete koje uči, a ne može da upamti lekciju, gubi samopouzdanje.

A to je jako loše, za svako ljudsko biće, da izgubi samopouzdanje. Moramo pomoći učenicima da savremenim metodama učenja postižu bolje rezultate, aktiviraju svoje biološke potencijale, ne plaše se provere znanja i škole. Vendi Hejman sa Njujorškog Univerziteta je 1990. godine pokazala da deca koja imaju poremećaj učenja često imaju nisko samopouzdanje. 

Zabrinjavajuće je otkriće D. Šifrer da adolescenti sa poremećajem učenja imaju slabiji akademski uspeh, čak i u poređenju sa vršnjacima koji su na početku srednje škole imali isti uspeh i slično ponašanje. Ovi podaci ukazuju na to da je od ključnog značaja prepoznavanje i suočavanje sa postojanjem poremećaja učenja. To je prvi korak, a nakon toga je važno u što većoj meri ublažavanje poremećaja u što ranijoj fazi života. Usmeravanjem na tehnike koje se primenjuju na NTC radionicama, s ciljem razvijanja funkcionalnog mišljenja, deca se oslobađaju teškoća učenja obimnih sadržaja napamet i pronalaze sebi lako primenljiv način da nauče tekst, lekciju ili pesmu.

Dobili ste prošle godine i prestižnu nagradu svetske Mense za NTC program (za doprinos razvoja društva u celini). Očigledno je da su Vaš rad i rezultati prepoznati i mnogo šire. Kako da pomognemo deci ? Imate li konkretne savete?

Mora da se menja način učenja, koji će biti u skladu sa fiziologijom. A to nije učenje napamet. To je tek prvi korak, a tek posle toga možemo da radimo na kreativnosti i razvoju funkcionlanog znanja. Učitelji se edukuju i omogućavamo im da nauče nešto što nisu imali prilike da uče na fakultetu, jer ovo što radimo je primena novih otkrića i saznanja u praktičnom radu sa decom. 

Najbolje je da se radi sistemski, kao što radimo u Sloveniji, gde se NTC program održava kao seminar u pedagoškim institucijama. Program je akreditovan u nekoliko država Evrope (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Češka, Crna Gora, BiH, Makedonija), a toku je akreditacija za Slovačku i Italiju, a  prisutni smo u još 10-ak država, tako da redovno održavamo seminare za učitelje i vaspitače koji kasnije sprovode program sa decom. 

U Srbiji radimo stručne seminare za učitelje uz pomoć Saveza učitelja Srbije i za vaspitače uz pomoć Saveza vaspitača Vojvodine, a povremeno organizujemo radionice za decu. Upravo je u toku priprema za novi ciklus radionica  (više podataka na sajtu www.ntcucenje.com ). Radimo sa predškolcima i sa školskom decom. Tokom dva meseca, deca prolaze ciklus radionica i kroz igru ih uvodimo u ovakav način rada. Planiramo da redovno održavamo i letnje kampove, jer u celovitom razvoju deteta boravak u prirodi je važan segment razvoja.