Kako je feminizam postao ružna riječ

Kad nas PMLA pozove da razmišljamo o stanju feminističke teorije danas, to mora biti zato što postoji neki problem. Da li se za feminističku teoriju misli da je u nevolji zato što feminizam posustaje? Ili zato što teorija ima problem? Ili – kako se meni čini – iz oba ta razloga. 

Tekst u rubrici Šta drugi pišu preuzimamo s portala Peščanik (prijevod teksta Toril Moi)

Teorija je reč koju koristimo kad govorimo o nečemu što je urađeno u poststrukturalističkoj tradiciji. (Lis Irigaraj i Mišel Fuko su “teorija”; Simon de Bovoar i Ludvig Vitgenštajn nisu.) Poststrukturalistička paradigma je sada iscrpljena. Živimo u eri “krize” ili, kako bi Tomas Kun rekao, u eri u kojoj staro umire, a novo još nije rođeno. Osnovne pretpostavke feminističke teorije, u svim raznovrsnim oblicima u kojima se ona danas pojavljuje (queer teorija, postkolonijalna feministička teorija, transnacionalna feministička teorija, psihoanalitička feministička teorija i tako dalje) još uvek su nadahnute nekom verzijom poststrukturalizma. Onda nije nikakvo čudo što toliki feministički rad danas proizvodi samo dosadno predvidljive rasprave.

To nije problem samo feminističke teorije. Osećanje zamorenosti, dominacije teorijske doxae koja nema više ništa novo da kaže, preovlađuje i u nefeminističkoj teoriji. Da bi se pojavio smisleniji rad, morali bismo da se odmaknemo od stare paradigme. Teoretičari, bilo da su feministi ili ne, moraju iznova da razmisle o svojim najosnovnijim pretpostavkama o jeziku i značenju, odnosu između jezika i moći, jezika i ljudske zajednice, tela i duše (ili kako god želimo da nazovemo unutrašnji život).

Feminističkoj teoriji potporu daje feminizam. Međutim, danas je budućnost feminizma pod znakom pitanja. Od sredine '90-ih godina primetila sam da za većinu mojih studentkinja feminizam više nije glavni politički ni lični projekat. Na Univerzitetu Djuk povremeno držim seminar pod nazivom Feministički klasici. Na prvom času pitam studentkinje da li smatraju sebe feministkinjama. Odgovor je obično ne. Kad pitam da li su za pravo žena na slobodu, jednakost i pravdu, odgovor je uvek da. Tada ih pitam: “Da li to znači da ste ipak feministkinje?” Odgovor je obično sledeći: “O, pa ako je to sve što podrazumevate pod feminizmom, onda jesmo feministkinje. Ali nikad ne bismo sebe nazvale feministkinjama.” Kad ih pitam zašto ne bi, dugotrajna, komplikovana rasprava otkriva da u mom liberalnom, privilegovanom američkom kampusu mlade žene, koje nikad ne bi podnosile zakonsku ili institucionalnu nepravdu, veruju da bi, ako se nazovu feministkinjama, drugi ljudi mislili da su nametljive, sklone dominaciji, agresivne i netolerantne i – što je najgore od svega – da mrze muškarce.

Naravno, ima i danas mladih žena koje se rado nazivaju feministkinjama. Mene uznemirava to što ih je toliko malo u vremenu kad većina žena i muškaraca deli bar neke feminističke poglede. Uostalom, žene koje se prijavljuju za kurs Feministički klasici obično nisu protiv feminizma, ali su odlučne da tu strašnu, ružnu reč ne povezuju sa sobom. Svedoci smo rađanja cele nove generacije žena koje paze da svakom nekonvencionalnom razgovoru o rodu daju uvod: “Nisam feministkinja, ali…”

Konzervativni ekstremisti

Šta je izazvalo taj zapanjujući prekid veze između ideje o pravu žena na slobodu, pravdu i jednakost i reči feminizam? Jedan od razloga je svakako uspeh konzervativne kampanje protiv feminizma koja je vođena '90-ih godina, kad su neki konzervativci, popularni u medijima, govorili krajnje grube stvari o tom pravcu. Tako je 1992. godine Pet Robertson bezočno izjavio: “Feministički program nema veze s ravnopravnošću žena. To je socijalistički pokret, pokret protiv porodice, koji podstiče žene da ostave muževe, ubiju svoju decu, da se bave vradžbinama, unište kapitalizam i postanu lezbijke.”Iste godine je Raš Limbo plasirao termin “feminacistkinje” i tako dao svoj doprinos patrijarhatu:

“Volim da sve odvratne feministkinje nazovem imenom kakvo stvarno zaslužuju: one su feminacistkinje. [Jedan moj prijatelj] skovao je tu reč da bi opisao sve ženske osobe netolerantne prema svakom stavu koji je suprotstavljen militantnom feminizmu. Često je koristim da bih opisao žene koje opsesivno nastavljaju da sprovode holokaust modernog vremena: abortus…

Feminacistkinja je žena za koju je najvažnija stvar u životu da se pobrine za to da se izvrši što je moguće više abortusa. Njihovo rasuđivanje je sasvim prosto. Abortus je jedini i najbolji način da militantne žene iskažu svoju težnju ka moći i potvrde svoje verovanje da su muškarci nepotrebni.” 

Neke Robertsonove i Limbove ekstremne izjave brzo su zaboravljene. Pominjanje vradžbina nije imalo dug vek trajanja. Robertsonove optužbe vezane za socijalizam i antikapitalizam takođe nisu imale dug život, ne zato što je socijalizam postao prihvatljiviji u Americi, nego zato što je od 1989. godine kapitalizam praktično dobio globalnu ulogu bez premca. Retorika protiv abortusa nije se mnogo promenila od 1992: takav jezik ostaje jezik razdora kao što je uvek i bio. Ono što je istinski žalosno jeste činjenica da je ostatak te demagogije postao deo preovlađujuće struje u američkoj kulturi.

Robertson, vešto, počinje svoju izjavu tako što odvaja feminizam od njegovih istorijskih korena, to jest od zahteva za ravnopravnost žena. Na taj način manipuliše činjenicom da su 1992. godine žene uspele da dobiju veća prava nego ikad do tada. Pošto je ravnopravnost načelno prihvaćena, Robertson smatra da zahtev za ravnopravnost više ne može da definiše feminizam. Otuda predstavlja feministkinje kao iracionalne ekstremistkinje koje žele mnogo više od ravnopravnosti: mrze porodicu, preziru svoje muževe (ako ih uopšte imaju) i postaju lezbijke. (Robertson čvrsto veruje da će ideja o lezbijstvu biti odbojna desno orijentisanim Amerikancima.) Kad feministkinje naziva ubicama dece, on potkrepljuje temu uništavanja porodice i predstavlja feministkinje kao demonske uništiteljke, žene koje se nalaze na suprotnom polu od anđeoskih hrišćanskih majki, koje vole svoje muževe i neguju svoju decu. Poruka glasi da su feministkinje pune mržnje.

Limbov besramni neologizam stavlja u prvi plan abortus: feministkinje su nacistkinje, koje radosno sprovode holokaust nad nerođenom decom. Ali to nije sve. Zaključak je da su feminacistkinje “sve ženske osobe netolerantne prema svakom stavu koji je suprotstavljen militantnom feminizmu”. Ako se zapitamo šta je “militantni feminizam”, na kraju navedene izjave dobijamo odgovor da su za “militantne žene” karakteristični “težnja ka moći” i “verovanje da su muškarci nepotrebni”.

Ma koliko uvredljiva, Robertsonova i Limbova gromoglasna bulažnjenja ukazuju na tri ideje o feminizmu koje su postale gotovo opšte mesto širom današnjeg političkog spektra: feministkinje mrze muškarce i misle da su sve žene žrtve zle muške moći; feministkinje su izrazito dogmatične, nefleksibilne, netolerantne i nesposobne da preispitaju sopstvene polazne stavove; i pošto svaka razumna osoba jeste za pravo žena na jednakost i pravdu, feministkinje su gomila fanatika, marginalnih ludača i ekstremistkinja, manjina željna moći, čije ideje ne zaslužuju da se ozbiljno razmotre.

Razočarane feministkinje

Takve ideje ne bi naišle na širok prijem kad bi ih zastupali samo radikalni konzervativci. Međutim, '90-ih godina slične ideje su iznosili i liberali, pa čak i levičari. Pogotovu su mnoge feministkinje, bivše feministkinje i samoproglašene feministkinje koje su želele da preprave feminizam po svojoj meri koristile iste klišee kako bi istakle sopstvenu različitost. Tokom '90-ih pojavio se čitav niz knjiga koje su zastupale “nove” i “reformisane” vrste feminizma – “feminizam pravne jednakosti”, “feminizam moći”, “feminizam tvrdog oraha” – i pokazalo se da sve one nalaze da je neophodno otpočeti napade na feminizam uopšte.

Počnimo od ideje da feministkinje mrze muškarce i da se nekritički odnose prema ženama. Tokom '90-ih godina mnoge tobožnje reformatorke feminizma posvetile su silno vreme distanciranju od takvih ideja, čime su samo učvrstile tvrdnju da je većina feministkinja sklona pojednostavljenom i melodramatičnom načinu razmišljanja. “Muškarci nisu krivi samo zato što su muškarci, a žene nisu besprekorne samo zato što su žene”, napisala je Kejti Rojfi 1994. godine (XVII). Iste godine je jedna od glavnih kritičarki feminizma Kristina Hof Samers otišla tako daleko da je tvrdila da feministkinje toliko mrze muškarce da mrze i sve žene koje odbijaju da mrze muškarce: “Nijedna grupa žena ne može da vodi rat protiv muškaraca, a da istovremeno ne ocrnjuje žene koje te muškarce poštuju”. “Rodne feministkinje”, kako ih Samers naziva, neprestano se “snishodljivo, zaštitnički i sažaljivo ponašaju prema neprosvećenim ženama zato što su se takve žene ‘socijalizovale’ u sistemu pola/roda i ne mogu da odole želji za pogrešnim stvarima u životu. Prezir prema nesrećnim žrtvama patrijarhata retko priznaju”.

U knjizi Sacred Cows iz 1999. britanska novinarka Rozalind Kauard, svojevremeno poznata feministička teoretičarka, izjavila je da je prestala da bude feministkinja jer se više ne slaže s “osnovnim feminističkim uverenjem da žene nikad ne mogu da budu moćne kao muškarci i, obrnuto, da muškarci nikad ne mogu da budu u poziciji ranjivosti”. U Americi je konzervativka Keti Jang napisala gotovo istu stvar u knjizi iz 1999. godine, simptomatično nazvanoj Ceasefire! Why Women and Men Must Join Forces to Achieve True Equality: “Fokusirajući se na privatno nezadovoljstvo žena, feminizam podstiče ne samo neku vrstu kolektivnog ženskog narcisizma… nego se i vezuje za mit o ženskoj moralnoj superiornosti i demoralizaciji muškaraca”. Čak i inače postojana feministkinja Suzan Faludi bila je zavedena tom idejom: “Bacanje krivice na zaveru muškaraca dovelo je feminizam otprilike do kraja”, napisala je u knjizi Stiffed iz 1999. godine, posvećenoj teškom položaju muškaraca u Americi.

Tu je zatim i optužba da su feministkinje gomila fanatika nesposobnih da preispitaju svoje polazne stavove, netolerantnih prema kritici, rešenih da potisnu protivnike – ukratko, da su Savonarole savremene rodne politike. Te stavove su takođe preuzele žene s konkurentskim projektima, među njima, na zavidnom mestu, i Kamila Palja, koja je 1992. izjavila da je “feminizam u grdnoj nevolji, da je sada preplavljen munistima i kultistima koji čeznu za religijom i koji su, u ime svoje apsolutne istine, spremni da potisnu slobodnu misao i slobodan govor”.

Tvrdnja da su feministkinje gomila dogmatičnih staljinista naročito je korisna ljudima koji promovišu svoje knjige. Ako autorka kaže da piše protiv “establišmenta” koji je nemilosrdni protivnik njenih stavova, čak se i izanđale stare misli mogu predstaviti kao nove i radikalne. Možda je baš zato Kejti Rojfi u svojoj knjizi The Morning After takođe optužila feminizam za “pogubno uverenje da o svojim polaznim stavovima ne treba javno da razmišljamo, da ne treba da ih analiziramo niti da sumnjamo u njih” (XXI). Rojfi kaže da je policija feminističke misli čak preuzela medije: “Kad govore o pitanjima seksualnog uznemiravanja i silovanja na ljubavnom sastanku, glavni mediji recikliraju i vraćaju nam jedan te isti stav, iako u malo drukčijem obliku”, žalila se ona (XXII). Nasuprot tome, svoju knjigu je predstavila kao hrabar čin neslaganja sa sveprisutnim dogmatizmom. 

Rojfi za sebe kaže da je disenterka, a Jang, koja je odrasla u Sovjetskom Savezu, naziva sebe disidentkinjom. Aludirajući na hrabar otpor antistaljinističkih disidenata u Istočnoj Evropi – Solženjicine i Saharove iz ere Hladnog rata – ona svoju kritiku feminizma vidi kao usamljeni glas protiv rodnih gulaga koje su izgradili feministički centralni komiteti na čelu zemlje, koja je možda nekad bila zemlja slobodnih ljudi, ali je sada prepuštena “radikalnom feminističkom establišmentu”. Kad pred sobom imamo takve teorije zavere, otrežnjujuće deluje saznanje da te disidentkinje nije proganjao feministički politbiro niti su njihove knjige ikad spaljivane na feminacističkim lomačama.

Najpotuljeniji oblik kritike feminizma diskretno protura ideju da su feministkinje ludače s margine koje su se potpuno odrekle poslova običnih žena. Za razliku od konzervativaca koji to otvoreno kažu, feministkinje i bivše feministkinje iz 90-ih godina služe se u svojim knjigama nizom neodređenih, nipodaštavajućih aluzija na ono što “neke” ili “mnoge” feministkinje rade ili misle. Takve formulacije sad su postale prisutne svuda, pa ih ima, ne u manjoj meri, i u liberalnim novinama i časopisima.

Mičiko Kakutani u svom prikazu knjige Stiffed Suzan Faludi, objavljene 1999. godine, uzgred primećuje: “[Ova knjiga] se kloni reduktivnih pretpostavki koje šire mnoge feministkinje”. “Mnoge” je reč koja ovde obavlja prljav posao. Reči “neke”, “većina”, “veliki deo”, “često”, “izvesne” i tako dalje funkcionišu na isti način. “Tvrdoglava glupost prožima veliki deo feminističkih radova o seksualnosti”, tvrdi Dafni Pataj u knjizi Heterophobia. Mlada britanska kritičarka feminizma Nataša Volter nagomilala je modifikatore: “Tema koja je često privlačila najveću pažnju doskorašnjih feministkinja jeste tema netrpeljivosti [prema heteroseksualnosti]. Odbacivanje heteroseksualne romanse postalo je dominantno u izvesnim feminističkim tvrdnjama”. Takve formulacije omogućavaju govornici da izbegne imenovanje “nekih”, “mnogih” i “izvesnih” feministkinja za koje kaže da se za takve stvari zalažu. (Dodatna prednost je to što može da izbegne i dosadno pitanje dokaza.) Nema potrebe ni da pita da li se neka feministkinja ikad držala “reduktivnih pretpostavki” proizvedenih da bi se spisateljica predstavila kao duboko razumna.

Suptilne sitne opaske protiv “nekih”, “mnogih” ili “izvesnih” feministkinja dobijaju ideološku moć upravo zbog takve neodređenosti, jer ona deluje kao prazno platno na koje čitaoci mogu da projektuju svoje najveće strahove i tako omoguće kritičarki feminizma da iskoristi svaki negativni stereotip o feminizmu u kulturnoj imaginaciji. Aluzije date u naizgled blagom maniru zapravo pokreću skup neiskazanih, fantazmatičnih slika. “Neke feministkinje su reduktivne.” “Mnoge feministkinje mrze muškarce.” Sad je na nama da tačno zamislimo šta reduktivne mrziteljke muškaraca rade i gde su. Na taj potuljeni način lezbijke koje na konjima spaljuju prslučiće, opake uškopiteljke koje jedu muškarce za doručak ili kukavne feministkinje-žrtve koje viču da su silovane na ljubavnom sastanku ili seksualno uznemiravane iako nisu nikog ni najmanje provocirale lako mogu postati skrivena pozadina tobože neškodljivih aluzija na “neke”, “mnoge” ili “izvesne” feministkinje.

Ima li feministička teorija budućnost?

Pokušala sam da pokažem da je 90-ih godina talas knjiga i eseja nezadovoljnih feministkinja, bivših feministkinja i žena s različitim idejama o tome kako treba promeniti feminizam dao svoj doprinos konzervativnoj kampanji protiv feminizma. Neke autorke su to radile svesno, neke su nesvesno potpomogle antifeminizam. Rezultat je situacija koju imamo danas: feminizam je postao neizreciva ružna reč, ne samo među studentkinjama, nego i u medijima. Taj priliv manje ili više popularnih knjiga koje su pokušavale da reformišu feminizam nije slučajno prekinut. Niti je u poslednje vreme bilo mnogo članaka o feminizmu u novinama i časopisima: to pitanje kao da je toliko iscrpljeno da više nije vredno pominjanja. Ali zato sad imamo sve veći broj članaka o tome kako je ženama teško da kombinuju posao i majčinstvo i kako mlade žene danas osećaju da slobodno mogu da zaborave na “nametljivi” i “dogmatski” feminizam generacije svojih majki. Žene koje su '70-ih godina pribegavale feminističkoj analizi svoje situacije sada koriste knjige o samopomoći, iako neke od tih knjiga zapravo nude osnovne, razumne feminističke savete, ali – naravno – ne koriste ružnu reč. Teško se može izbeći zaključak da je sâm feminizam postao krajnje neprijatna stvar u velikim delovima američke kulture.

Primedbe žena koje su '90-ih godina kritikovale feminizam prizivaju sliku feministkinje kao emocionalno neosetljive, odbojne, hladne, dominantne i moćne majčinske figure. Moje studentkinje misle da ta slika nametljive, agresivne feministkinje, koja mrzi muškarce, pokazuje u šta bi se one pretvorile kad bi postale feministkinje. Bojim se da sve one zapravo u tome vide ženu koja ne može da se nada da će biti voljena, ne toliko zato što je smatraju neprivlačnom (mada i toga ima) koliko zato što ona ne zna šta je ljubav.

Ta slika feministkinja i feminizma užasava i otkriva očajno stanje stvari. Jasno je da tokom prethodnih petnaestak godina akademski feminizam – feministička kritika i feministička teorija – nije ništa uradio da poboljša opštu kulturnu sliku feminizma. To možda nije nikakvo čudo: u Americi je jaz između nauke i opšte kulture posebno dubok i teško ga je preći. Ipak, ako mi – akademske feministkinje – ne prihvatimo izazov, možemo li biti sigurne da će to učiniti neko drugi?

Ako feminizam treba da ima budućnost, feministička teorija – feministička misao, feministički radovi – mora biti u stanju da pokaže da feminizam ima šta mudro i korisno da kaže ženama koje nastoje da se izbore sa svakodnevnim problemima. Moramo pokazati da, kad je reč o razumevanju ljubavi i odnosa na primer, dobri feministički radovi mogu imati više smisla nego knjige o samopomoći. Moramo pokazati da feministička analiza života žena može uspešno da pomogne onima koji je ozbiljno shvataju. Upravo je to 1949. godine uradila knjiga The Second Sex (Le deuxième sexe) Simon de Bovoar. The Second Sex, taj divni primer onoga što vrhunska feministička teorija može da pruži, sa stilom i istančanošću obuhvata širok dijapazon tema, od istorije i filozofije, preko seksa, seksualnosti i majčinstva, do oblačenja i šminkanja. Knjiga Simon de Bovoar istovremeno je duboko filozofska i duboko lična, a budući da kao polaznu tačku za ozbiljno razmišljanje uzima ono što je obično i svakodnevno, obraća se i običnim čitaocima i profesionalnim filozofima.

Spoznaje do kojih dolazi De Bovoar od fundamentalnog su značaja i za savremeni feminizam. Ali ona je analizirala svet u kojem je živela. Mi moramo analizirati svoj svet. Nekakav Second Sex našeg doba morao bi da ima suštinski globalan opseg, da osvetli svakodnevni život, bude podjednako čitljiv i za naučnike i za one koji to nisu, a da ipak razvija autentično nove ideje o onome što danas čini represiju nad ženama kako bi ukazao na put ka (daljem) oslobađanju na svim nivoima života. Morao bi da se prema kulturi, književnosti i umetnosti odnosi s podjednakom ozbiljnošću kao što se odnosi prema istoriji, filozofiji, psihologiji i psihoanalizi, ekonomiji, politici i religiji. Morao bi da se bavi ličnim razvojem, radom, obrazovanjem, ljubavlju, odnosima, starošću i smrću i da pritom uzme u obzir sve promene koje su od 1949. godine nastale u položaju žena. S obzirom na činjenicu da je proteklih pedeset godina obavljen veliki broj istraživanja o ženama, možda neće biti moguće da jedna osoba uradi sve to. Možda treba da se nadamo da će malo veći broj knjiga zauzeti mesto koje ima The Second Sex, a ne samo jedna.

Bovoar je bila posvećena političkoj i individualnoj slobodi i ozbiljnim filozofskim istraživanjima svakodnevnog života žena. Po mom mišljenju, to je upravo ono čemu jedna feministkinja treba da se posveti, a poststrukturalizam nije bio tome sklon. Pored toga, Bovoar je 1949. godine bila pripadnica podsticajnog novog pokreta. Dok je pisala The Second Sex, osećala je uzbuđenje zbog širenja novih i moćnih ideja koje će doneti nova saznanja na svim poljima. Žene koje na kraju epohe poststrukturalizma intelektualno sazrevaju moraju da se oslobode nasleđa intelektualne tradicije koja je u potpunosti istražena. Nećemo dobiti novu i uverljivu analizu položaja žena sve dok ne nađemo novu teorijsku paradigmu. Možda se novi feministički glasovi koje svi imamo potrebu da čujemo baš sada spremaju da progovore.