Miki Manojlović za RadioSarajevo (INTERVJU)
Radiosarajevo.ba
Razgovarala: Tamara Zablocki
Radionica Integracije osnovana je u Beogradu prije nešto više od dvije godine, sa ciljem uključivanja slijepih i slabovidnih osoba, ali i drugih osoba sa invaliditetom, u aktivan kulturni i društveni život. Idejni tvorac Radionice je glumac Predrag Miki Manojlović, a povodom njihove predstave Hodnici žuti, purpurni, plavi, koja će danas u 17h u Bošnjačkom institutu biti izvedena u okviru programa Off Mess, razgovarali smo s Manojlovićem o važnosti integrisanja osoba sa tjelesnim hendikepom u društvo, funkcionisanju Radionice Integracije, i predstavi koju izvode slijepi i slabovidni.
RadioSarajevo: Zašto ste pokrenuli Radionicu Integracije, s kojim ciljevima, pošto vam se aktivnosti ne svode samo na pozorišnu djelatnost, nego i na književne večeri, koncerte, radionicu kreativnog pisanja...
Manojlović: Neki od razloga verovatno počinju već u mom detinjstvu, odgoju, druženju sa decom bez roditelja kojih je bilo u mom kraju. Ja sam skromno vaspitan i imam poštovanje prema ljudima koji nemaju dobre uslove života, znam prepoznati njihove teškoće. I onda dođe trenutak u životu kada ispunite smisao profesionalnog dometa, ja sam ga u kreativnom smislu ispunio još za vreme Jugoslavije, '85. godine, i tu je završio moj prvi krug smisla. Zatim me počelo zanimati nešto drugo, svetovi koji donose drugačije ljude, drugačije odnose. Ja nikad nisam bio ni ekonomski, ni politički emigrant, ni emigrant ni imigrant, sa ovih prostora nikad nisam ni odlazio, ni suštinski se vratio, jer svoju pripadnost smatram šire nego što to moje ime, prezime i mesto rođenja određuje.
A onda dođe trenutak, kada shvatite da imate duhovne, materijalne i kreativne mogućnosti kojima možete doprineti ulici, gradu, državi, regiji. Mislim da to ljudi koji mogu i znaju treba da čine. Čovek se u jednom trenutku osvesti i poželi pomoći institucijama države, u situaciji opšte neuređenosti, u državi koja funkcioniše u višegodišnjem razaranju svih vrednosti. Imam svest da se određenim, pažljivo odabranim ugroženim socijalnim grupama mora pomoći, i to je moja potreba, i potreba osnivača Radionice Integracije.
Integraciju bi trebale da vrše institucije, a one to rade na vrlo nezgrapan način, tako da je ovaj drugi način, koji funkcioniše na principu kulture i kreativnosti, brži i efikasniji. Postoji toliko grupa koje moraju osvestiti pripadanje jednom društvu. Također, mi nikad nismo želeli da otvaramo politički dijalog i nudimo prostor za političku tribinu, nego ostvarujemo inkluziju ljudi koji su potpuno isključeni iz društva na jedan drugi način.
RadioSarajevo: Šta je sve urađeno u protekle dvije godine u Radionici?
Manojlović: Dosad smo imali mnogo programa, imali smo muzičku sezonu koja je u Beogradu bila možda najkvalitetnija, bolja od svih drugih, a nismo se nametali javnosti, tek ponekad je neko zabeležio šta mi to radimo. Bilo je tu vrlo dobre klasične muzike, ali i rock'n'rolla i jazza, a svi koncerti su bili dobrotvorni. Zatim smo došli do ovoga, što bih ja nazvao pozorišnim činom. Treći pravac u kom se krećemo je radionica kreativnog pisanja, koja nije opismenjavanje ljudi jer su oni već veoma opismenjeni, nego se radi o osvajanju književnih formi, od kratke priče, eseja, pesama, i već pripremamo objavljivanje toga.
Miki Manojlović (foto:Denis Ruvić, radiosarajevo.ba)
RadioSarajevo: Je li predstava Hodnici žuti, purpurni, plavi jednako prilagođena i publici koja vidi, i slijepim i slabovidnim osobama?
Manojlović: Da, u tome i jeste cela stvar. Ja sam u šali predložio da pogasimo sva svetla, pa da vidimo kako bi to bilo, da se mi koji vidimo malo prilagodimo. Kad slepi gledaju predstavu, potrebno je da im se objasni prostor, gde se nalaze likovi, predmeti na sceni, neka vrsta libreta, a potom predstava može da počne. Meni je tu sjajno što svako gleda svoju predstavu, tu onda radi neukrotiva mašta. Mi koji vidimo retko imamo priliku nadograditi film ili predstavu, jer nam je sve već dato u kadru, na sceni. Zato mislim da slepi gledaju bolje predstave nego ljudi koji vide.
RadioSarajevo: Koliko je zahtjevno raditi 'pozorišni čin' sa slijepim i slabovidnim osobama?
Manojlović: Nije teško, jedino šta je njima potrebno je osvajanje prostora, da bi se mogli slobodno kretati po sceni i ostatku prostora. Također, nije trebalo dugo ni da probudimo veru u njima da oni to mogu, i u celi proces su ušli hrabro. To je nešto što mene zaista ispunjava.
RadioSarajevo: Koliko se javnost u Srbiji odazvala na vaše aktivnosti? Posjećuje li obična publika, koja posjećuje druge kulturne događaje u Beogradu, vaše programe? Jeste li uticali na stvaranje veće svijesti, makar kod određene grupe ljudi?
Manojlović: Jeste, ali u maloj meri. Beogradska pozorišta većinom imaju svako svoju publiku, a mali deo publike ide da gleda sve – to je jedan nadahnutiji deo intelektualne beogradske publike. Deo njih prati i naš program i celi ovaj društveni projekt menjanja svesti u društvu. Međutim, ono što je meni zanimljivo je da deo publike koji profesionalno pripada teatru, ne dolazi, jer to za njih nije teatar.
Miki Manojlović (foto:Denis Ruvić, radiosarajevo.ba)
RadioSarajevo: Vi ste jedini u Srbiji koji rade nešto ovakvo ili postoje još neke organizacije koje na sličan način prilaze problemu isključenih grupa?
Manojlović: U Srbiji postoji mnogo organizacija koje se bave problemima ljudi sa hendikepom, pa i ministarstvo, ali oni imaju druge vrste aktivnosti, na primer, sinhroniziraju filmove da bi ih slepi mogli gledati. Mi smo jedini koji rade na ovaj način, da slepi učestvuju i u stvaranju, ali ono što je važno je stalno ukazivanje na probleme s kojima se ova populacija susreće na svakom koraku.
RadioSarajevo: Kako je riješeno pitanje finansiranja Radionice Integracije?
Prostor u kojem radimo su najpre finansirali osnivači Radionice, svojim vlastitim novcem. Kasnije smo dobili vrlo dobru pomoć od Telekoma Srbije, ali sve to vreme mi sami smo ulagali svoj novac da bi se program mogao dešavati. Tog novca mi nije žao, jer sam sav svoj novac zaradio isključivo svojim talentom i kreativnošću koju sam pokatkad imao, a taj osećaj, da ste svoj novac sami stvorili, bez ikakve prevare, je važan da biste ga znali ulagati u prave stvari. Dobili smo i pomoć od Erste fondacije, a prošle godine smo dobili i pomoć Ministarstva kulture Republike Srbije, ali mislim da naša lična davanja još uvek čine najveći dio ukupnog novca.
RadioSarajevo: Pored Sonje Vukićević, koja u predstavi Hodnici žuti, purpurni, plavi potpisuje režiju i koreografiju, ko vas je još od kolega podržao?
Manojlović: Ima tu fantastičnih ljudi različitih profila koji žele učestvovati u našem programu. U ovom konkretnom projektu učestvovali su veliki kompozitor, ali i veliki čovek, Zoran Erić, Ivana Stefanović, također kompozitorka, glumac Nebojša Dugalić, a ranije smo imali pomoć flautiste Ljubiše Jovanovića, Vlatka Stefanovskog, glumice Seke Sablić, Svetlane Bojković, Bogdana Diklića, u budućnosti bi se tu trebao naći i Arsen Dedić...
tamara, radiosarajevo.ba
RadioSarajevo: Zašto ste pokrenuli Radionicu Integracije, s kojim ciljevima, pošto vam se aktivnosti ne svode samo na pozorišnu djelatnost, nego i na književne večeri, koncerte, radionicu kreativnog pisanja...
Manojlović: Neki od razloga verovatno počinju već u mom detinjstvu, odgoju, druženju sa decom bez roditelja kojih je bilo u mom kraju. Ja sam skromno vaspitan i imam poštovanje prema ljudima koji nemaju dobre uslove života, znam prepoznati njihove teškoće. I onda dođe trenutak u životu kada ispunite smisao profesionalnog dometa, ja sam ga u kreativnom smislu ispunio još za vreme Jugoslavije, '85. godine, i tu je završio moj prvi krug smisla. Zatim me počelo zanimati nešto drugo, svetovi koji donose drugačije ljude, drugačije odnose. Ja nikad nisam bio ni ekonomski, ni politički emigrant, ni emigrant ni imigrant, sa ovih prostora nikad nisam ni odlazio, ni suštinski se vratio, jer svoju pripadnost smatram šire nego što to moje ime, prezime i mesto rođenja određuje.
A onda dođe trenutak, kada shvatite da imate duhovne, materijalne i kreativne mogućnosti kojima možete doprineti ulici, gradu, državi, regiji. Mislim da to ljudi koji mogu i znaju treba da čine. Čovek se u jednom trenutku osvesti i poželi pomoći institucijama države, u situaciji opšte neuređenosti, u državi koja funkcioniše u višegodišnjem razaranju svih vrednosti. Imam svest da se određenim, pažljivo odabranim ugroženim socijalnim grupama mora pomoći, i to je moja potreba, i potreba osnivača Radionice Integracije.
Integraciju bi trebale da vrše institucije, a one to rade na vrlo nezgrapan način, tako da je ovaj drugi način, koji funkcioniše na principu kulture i kreativnosti, brži i efikasniji. Postoji toliko grupa koje moraju osvestiti pripadanje jednom društvu. Također, mi nikad nismo želeli da otvaramo politički dijalog i nudimo prostor za političku tribinu, nego ostvarujemo inkluziju ljudi koji su potpuno isključeni iz društva na jedan drugi način.
RadioSarajevo: Šta je sve urađeno u protekle dvije godine u Radionici?
Manojlović: Dosad smo imali mnogo programa, imali smo muzičku sezonu koja je u Beogradu bila možda najkvalitetnija, bolja od svih drugih, a nismo se nametali javnosti, tek ponekad je neko zabeležio šta mi to radimo. Bilo je tu vrlo dobre klasične muzike, ali i rock'n'rolla i jazza, a svi koncerti su bili dobrotvorni. Zatim smo došli do ovoga, što bih ja nazvao pozorišnim činom. Treći pravac u kom se krećemo je radionica kreativnog pisanja, koja nije opismenjavanje ljudi jer su oni već veoma opismenjeni, nego se radi o osvajanju književnih formi, od kratke priče, eseja, pesama, i već pripremamo objavljivanje toga.
Miki Manojlović (foto:Denis Ruvić, radiosarajevo.ba)
RadioSarajevo: Je li predstava Hodnici žuti, purpurni, plavi jednako prilagođena i publici koja vidi, i slijepim i slabovidnim osobama?
Manojlović: Da, u tome i jeste cela stvar. Ja sam u šali predložio da pogasimo sva svetla, pa da vidimo kako bi to bilo, da se mi koji vidimo malo prilagodimo. Kad slepi gledaju predstavu, potrebno je da im se objasni prostor, gde se nalaze likovi, predmeti na sceni, neka vrsta libreta, a potom predstava može da počne. Meni je tu sjajno što svako gleda svoju predstavu, tu onda radi neukrotiva mašta. Mi koji vidimo retko imamo priliku nadograditi film ili predstavu, jer nam je sve već dato u kadru, na sceni. Zato mislim da slepi gledaju bolje predstave nego ljudi koji vide.
RadioSarajevo: Koliko je zahtjevno raditi 'pozorišni čin' sa slijepim i slabovidnim osobama?
Manojlović: Nije teško, jedino šta je njima potrebno je osvajanje prostora, da bi se mogli slobodno kretati po sceni i ostatku prostora. Također, nije trebalo dugo ni da probudimo veru u njima da oni to mogu, i u celi proces su ušli hrabro. To je nešto što mene zaista ispunjava.
RadioSarajevo: Koliko se javnost u Srbiji odazvala na vaše aktivnosti? Posjećuje li obična publika, koja posjećuje druge kulturne događaje u Beogradu, vaše programe? Jeste li uticali na stvaranje veće svijesti, makar kod određene grupe ljudi?
Manojlović: Jeste, ali u maloj meri. Beogradska pozorišta većinom imaju svako svoju publiku, a mali deo publike ide da gleda sve – to je jedan nadahnutiji deo intelektualne beogradske publike. Deo njih prati i naš program i celi ovaj društveni projekt menjanja svesti u društvu. Međutim, ono što je meni zanimljivo je da deo publike koji profesionalno pripada teatru, ne dolazi, jer to za njih nije teatar.
Miki Manojlović (foto:Denis Ruvić, radiosarajevo.ba)
RadioSarajevo: Vi ste jedini u Srbiji koji rade nešto ovakvo ili postoje još neke organizacije koje na sličan način prilaze problemu isključenih grupa?
Manojlović: U Srbiji postoji mnogo organizacija koje se bave problemima ljudi sa hendikepom, pa i ministarstvo, ali oni imaju druge vrste aktivnosti, na primer, sinhroniziraju filmove da bi ih slepi mogli gledati. Mi smo jedini koji rade na ovaj način, da slepi učestvuju i u stvaranju, ali ono što je važno je stalno ukazivanje na probleme s kojima se ova populacija susreće na svakom koraku.
RadioSarajevo: Kako je riješeno pitanje finansiranja Radionice Integracije?
Prostor u kojem radimo su najpre finansirali osnivači Radionice, svojim vlastitim novcem. Kasnije smo dobili vrlo dobru pomoć od Telekoma Srbije, ali sve to vreme mi sami smo ulagali svoj novac da bi se program mogao dešavati. Tog novca mi nije žao, jer sam sav svoj novac zaradio isključivo svojim talentom i kreativnošću koju sam pokatkad imao, a taj osećaj, da ste svoj novac sami stvorili, bez ikakve prevare, je važan da biste ga znali ulagati u prave stvari. Dobili smo i pomoć od Erste fondacije, a prošle godine smo dobili i pomoć Ministarstva kulture Republike Srbije, ali mislim da naša lična davanja još uvek čine najveći dio ukupnog novca.
RadioSarajevo: Pored Sonje Vukićević, koja u predstavi Hodnici žuti, purpurni, plavi potpisuje režiju i koreografiju, ko vas je još od kolega podržao?
Manojlović: Ima tu fantastičnih ljudi različitih profila koji žele učestvovati u našem programu. U ovom konkretnom projektu učestvovali su veliki kompozitor, ali i veliki čovek, Zoran Erić, Ivana Stefanović, također kompozitorka, glumac Nebojša Dugalić, a ranije smo imali pomoć flautiste Ljubiše Jovanovića, Vlatka Stefanovskog, glumice Seke Sablić, Svetlane Bojković, Bogdana Diklića, u budućnosti bi se tu trebao naći i Arsen Dedić...
tamara, radiosarajevo.ba
Radiosarajevo.ba pratite putem aplikacije za Android | iOS i društvenih mreža Twitter | Facebook | Instagram, kao i putem našeg Viber Chata.
/ Najčitanije
/ Najnovije
