Melina kao drugi Laka

Glumica Vedrana Seksan, kojoj žensko pismo nije strano, kada je pročitala njene prve priče, rekla joj je: „Kao da me istovremeno miluješ po obrazu i da si me udarila u želudac.“ Nedavno na sajmu knjiga u Sarajevu objavljen njen prvenac u izdanju Buybooka, „Cipele za dodjelu Oskara“, i kaže da joj je dosta poznanika - muškaraca poslalo poruku u kojoj je stajalo da je njihova reakcija bila da bi se istovremeno smijali i plakali. Melina Kamerić ovom zbirkom dodala je onom što zovu ženskim pismom, jednu posebnu notu satire.

SEEbiz: Način na koji pakuješ svoje priče uistinu „miluje i udara“ istovremeno. Na neki, uvjetno rečeno, lagan način pričaš teške životne priče, pa čak i tabue.

Kamerić: Priča se o svemu, samo je pitanje kako se priča – jel' se mahala osuđuje il se napiše nešto što to je tako. Tako ja to vidim, što ne mora biti u očima drugih ljudi. Lejla Hodžić mi je prije neku noć rekla da je jedina greška ove knjige što je na početku trebalo pisati da se treba konzumirati u malim dozama.

SEEbiz: Znači ja sam dobro krenula: priču po priču.

Kamerić: (smijeh) Da.

SEEbiz: Kada si počela pisati? Jesi li prvo se oprobala s poezijom, kako to obično biva?

Kamerić: Ne. Jednom u životu sam napisala jednu pjesmu i rekla nikad više. Napisala sam tekst za neke muzike. Pjesma mi je prekratka, a sve što je duže od kratke priče mi je predugačko da napišem. Strašno sam nestrpljiva osoba. Učim se da to ne budem! Prijatelj, Damir Arsenijević, teoretičar kulture, rekao mi je da ne pišem ni kratke priče već skečeve i da bih trebala poraditi na formi. Kaže: 'OK, kratka priča, al hajmo je malo dužom napraviti'. Kasnije sam zakukala jednoj profesorici i rekla je kako ja ne mogu napisati roman od 600 stranica. Ona me je posavjetovala da je pisanje romana forma koja se može naučiti, i utješila da je pisanje kratkih priča sa lakoćom - dar.

SEEbiz: Možda griješim, ali čini mi se da sve više dolazi vrijeme kratkih formi jer ljudi nemaju vremena.

Kamerić: Slažem se. Ja koja sam ovisna o internetu, ali i o komunikaciji s ljudima – ne može da mi se desi da svaki dan ne izađem i popijem kafu s nekim u gradu, shvatila sam da intenzivno čitam samo kada sam na moru. U Sarajevu su uvijek samo neki komadići ukradenog vremena, ne zato što zamjenjujem knjigu televizijom, već mi je takav tempo života. Mislim da je kratka forma sad nešto što je in, iz prostog razloga što stane na ekran kompjutera; zbog toga što dobra kratka priča drži kao i dobar roman. Ipak, nije isključeno da nekad neću sjesti i napisati kratki roman – kratki roman.

SEEbiz: Iz intervjua koje si davala stekla sam dojam da su godinama tvoji prijatelji vršili pritisak da pišeš, da se nađe način da se to i objavi...

Kamerić: U biti sam vrlo nedisciplinirana osoba. Potrebno mi je reć' – moraš to završiti danas do 5 sati, i tada ću to uraditi. Ako mi kažeš da na ova pitanja nekad nešto odgovorim, onda ću ja to razvlačiti kao pravi kampanjac. Postoji par ljudi koji vrše strašnu presiju na mene, a to su moji dragi prijatelji. A postoje i oni kao Miki Buljević iz Bookse koja je nakon te moje prve priče koja je pobijedila na Ekran pričama, oduševljena pričom koju je čula, Srđanu Papiću, koji organizira Kikinda Short, preporučila da me zove. Ona me je bukvalno bacila u vatru. Znala je da kada dođem u Beograd svi će vući za rukav i pitati gdje su ti druge priče, pa ćeš nešto po tom pitanju morati da radiš.

SEEbiz: Ti si naš Laka dva.

Kamerić: Laka dva?! Pa, jeste.

SEEbiz: On je jednom godišnje imao hit.

Kamerić: Baš sam o tome prije neki dan pričala kako je Laka deset godina pravio deset pjesama, a ja isto toliko dvadeset kratkih priča (smijeh). Ali to nam u svakom slučaju ne može osporiti talenat.

SEEbiz: Da. Ali šalu na stranu, stvarno sam stekla dojam da je to bilo bacanje u vatru.

Kamerić: U Srbiji me je preuzeo Srđan Papić. Koji je jedan strašni gonič robova koji će poslati dvadeset mailova u toku dana ako mu ne pošalješ onda kada on to hoće. Kompliment mi je bio kada je Goran Petrović (najnagrađivaniji pisac u Srbiji) rekao hajde, pošalji to da ti objavimo u Povelji. Mada je to bio presedan. Oni su do tada objavljivali isključivo srbijanske pisce, odnosno klasične prijevode – ne mislim na ove naše imaginarne prijevode. Poslala sam šest priča i on je, na moje potpuno iznenađenje objavio svih šest. I još pri tom stavio je na naslovnu stranu šerpe za kuhanje ajvara na kojima piše Made in Jugoslavija.

SEEbiz: Baš u toj priči u kojoj si „Ti“ domaćica koja grebe po šerpama na kojima piše Made in Jugoslavija, pričaš o jednoj vrlo važnoj temi – temi identiteta. Pričom o šerpi ti si zapravo ispričala jednu veliku priču o transformaciji naroda na cijelom poluotoku.

Kamerić: Meni je pitanje identiteta jako važno. Naročito bosanskohercegovačkog. Jer znaš, moja religijska opredjeljenja su moja privatna stvar, kao i to s kim ću spavati, koga ću voljeti, a koga ne... sve je to moja privatna stvar. Ali ono što me posebno određuje jeste da sam ja Bosanka, odnosno Hercegovka. Svako od nas ne bi bio ovakav kakav jeste, bio on pravoslavac, katolik ili musliman, da nije svega toga ovdje u BiH. To nas čini nevjerovatno dobrim. A mi se prema tome odnosimo kao da je to nešto tuđe. Pravo sebe ne volimo.

SEEbiz: Zanimljiva mi je i naslovna priča „Cipele za dodjelu Oskara“. Sam naslov najavljuje glamoroznu priču. A u njoj ja sam opet našla cipele od tristo dolara uz filovane tikvice.

Kamerić: To je priča pobjednica Ekrana od prije dvije godine, i na nju sam strašno ponosna. Kruno Lokotar, urednik Algoritma iz Zagreba, koji je na Balkanu autoritet književnog urednika – bio je predsjednik žirija. Rekao mi je da su svi članovi žirija jedino mojoj priči između 1.700 priča dali čistu peticu. Golemo je to.

Kada smo razmišljali šta bi trebao da bude naziv ove zbirke priča - koliko god joj ja bježala više joj nikad neću moći pobjeći – upravo bilo je neki prirodni slijed da to bude ona. To je postao moj imaginarni prijatelj koji hoda sve vrijeme za mnom.

E, sad demistifikacija te priče je... Jedna me je novinarka pitala jel' me bilo strah reakcije tog čovjeka, koji je evidentno "taj čovjek koji je dobio Oskara"?! (Danis Tanović op.a.) Smiješno mi je to bilo. Poslije sam pila kafu s njim i zezala sam se: 'Bojala sam se kako ćeš ti reagovati!' Kada je Danis dobio Oskara, sjetila sam se svih prijeratnih veza ili neveza. E sad šta će biti s tim? Mislim da ćemo o tome svi ušutjeti jednog dana kada se snimi film.

Potpuno me sada fura to da se po toj priči snimi film. Kao, i ozbiljno se počelo pričati o tome – kratki film. Neki ozbiljni filmski ljudi su rekli od toga ne treba praviti kratki film već pravi!

SEEbiz: Je li taj koji je dobio Oskara bio na taj način zaiteresovan za priču ili neko drugi?

Kamerić: Znam da mu se ta priča sviđa. A ko će režirati to ćemo vidjeti...