Igor Stoimenov - autor "Robne kuće"
Radiosarajevo.ba
Dokumentarni serijal „Robna kuća - za nekoga sve, za svakog ponešto“ bavi se najbitnijim fenomenima popularne kulture bivše Jugoslavije. Autor, beogradski redatelj IgoraStoimenov predstavlja bitne činjenice, urbane legende, mitove i skrivene detalje jedne epohe, kroz vizuru koja je zajednička čitavoj generaciji stasaloj u SFRJ.
To je svojevrsna televizijska enciklopedija našeg zajedničkog naslijeđa i pokušaj autora da prikaže "lepšu stranu istorije". Tretirajući opća mjesta kojih se svi sjećamo, ali i istražujući i donoseći mnogo detalja koji su javnosti nepoznati, Robna kuća obuhvaća period od početka pedesetih (od prvih upliva zapadne pop kulture) pa do raspada Jugoslavije.
Za potrebe 29 završenih i još 16 epizoda koje su još u montaži, urađeno je preko 350 intervjua, a od velikog značaja za serijal je i obilato korištena arhivska građa.
Razgovor koji slijedi vođen je sa Igorom Stoimenovom prilikom bosanskohercegovačke promocije serijala, održanoj u kinu Meeting Point u petak 11. decembra.
RadioSarajevo: Kako se u vašoj glavi rodila ideja da napravite ovakav jedan kapitalan projekat?
Stoimenov: Prvo – ovo nisam samo ja. Svo vrijeme iza svega stoje tri čoveka i bilo bi zaista besmisleno da ih ne pomenem. Kao prvo, tu je moj mlađi brat Marko Stoimenov koji se bavio arhivom, jurio okolo, tražio po prašini… a drugi je Zoran Panjković, to je jedan dečak koji je, onako, hodajuća enciklopedija gluposti, ima takvih tipova i po Sarajevu. On je čovek koji sve zna, svaku repliku iz filma, svaku pesmu, svaki album, svakog izdavača… Tako da sam ja tu nekako došao kao šlag na tortu, zapravo. Spojio sam sve te ljude i napravili smo zajedno jedan zaista veliki projekat.
RadioSarajevo: Na novinarskoj projekciji prikazali ste dijelove epizoda o opusu Veljka Bulajića, čemu ste suprotstavili djela Šibe Krvavca… čini se da je to samo mali dio ogromne priče…
Vi ste sada videli samo mali deo od 29 epizoda, a radi se još šesnaest. Osim u Srbiji, material su do sada vidjeli i neki ljudi u Motovunu, Rovinju, u Skoplju i evo sada u Sarajevu. Nema razlike u reakcijama, a ja sam vrlo srećan i zadovoljan, jer ovo sve meni mnogo znači. Ne mogu više da dozvolim da ljudi prekrajaju istoriju. Ja sam ovo i napravio kako bi ljudi koji su stvarali lepši deo istorije zapravo rekli nešto o njoj.
Ne mogu više da mi pričaju da Neretva nije veliki film i da je to, šta ja znam… ideološki projekat - ona jeste veliki film. Ne mogu da mi pričaju da Bijelo Dugme nije veliki bend – ono jeste bilo veliki bend. Ne mogu da mi pričaju da Lepa Brena nije bila velika zvezda – da, ona jeste bila velika zvezda. Ceo ovaj projekat je o tome da pokaže da je nebitno koja je država koja, promeniće se državno uređenje, ali ono što ostaje su ta kapitalna umetnička dela, bilo u domenu elitne ili popularne kulture.
RadioSarajevo: Koja ste godišta vas trojica?
Stoimenov: Zoran Panjković je ’69., ja sam ’71., a Marko je ’77. Marko je najmanje znao o tome, pa smo ga mi uvodili u svet. On je nekako, od čoveka koji je bio po strani i skupljao po građu po arhivima, postao neko ko vrlo ozbiljno poznaje stvari. Tako je dobio ulogu ko-reditelja epizoda koje govore o novom talasu.
Moram reći da ni nas dvojica mnogo toga nismo znali. Sistem rada je bio takav da bismo najprije napravili neki kroki – ko bi bili ljudi sa kojima bismo trebali razgovarati. Onda smo kroz intervjue s ljudima saznavali stvari i tako smo polako postajali hodajuće enciklopedije popularne kulture SFRJ. Verovatno sada znam više o partizanskom filmu od Bate Živojinovića, ili o Bijelom dugmetu od Gorana Bregovića ili o Idolima više od Srđana Šapera, iz prostog razloga što sam tome prilazio iz više vizura. Našli smo neke raritetne materijale, kadrove koji nisu do sada viđeni… objavili smo neke podatke koje ljudi ne znaju.
Evo kako je to tada izgledalo, na primeru filma Neretva: Zamislite kako da danas gospodin Tanović, koji je trenutno svetski reditelj, za potrebe svog filma o nekim vojnicima koji postoje ovde, dovede u Bosnu najvećeg holivudskog glumca. Recimo, dovede Brada Pitta, kao što su tada doveli Yula Brynnera. Onda dovede neku underground zvezdu kao Shon Penna, kao što je tada bio Orson Welles… Najvećeg talijanskog glumca, kao što je tada bio Franco Nero, pa najveću sovjetsku glumačku zvezdu, pa najveću nemačku, pa najveću grčku… Pa onda još da Bernard Hermann radi muziku… Nije to baš tako lako .
Ili, recimo činjenica da je Bijelo dugme nastupilo pred pola miliona ljudi u Gorki parku u Moskvi – to su neki podaci koji se ne mogu lako ponoviti.
Mene su pitali zašto je propao rokenrol – propao je iz prostog razloga što je prestao da bude glamur. Mi moramo ponovo od rokenrola da napravimo glamur, baš kao što je to radilo Bijelo Dugme – da se devojčice zaljubljuju, da vrište, da dečaci žele da izgledaju kao neki rokeri.
RadioSarajevo: Koji su sve segmenti pop kulture obuhvaćeni u serijalu?
Stoimenov: Četiri plus jedan. Prvi segment je film, i to pre svega partizanski film i komedije. Dešava se da su komedije prvenstveno vezane za Srbiju, dok je partizanski film većinom rađen u Bosni.
Zatim je tu muzika, gdje sve kreće od onih festival zabavne muzike, Opatije, Zagreba, Šlagera sezone, Beogradskog proleća… onda dolazi mainstream sa Bijelim dugmetom, bastanak pop diva – od Lepe Lukić i Zilhe Bajraktarević alias Silvane Armenulić, preko Lepe Brene do ekplozije turbo folka. Istovremeno pratimo I stvaranje novog talasa koji nastaje od Neue Slowenishe Kunsta, do Novog vala u Zagrebu, Novog talasa u Beogradu i Novog primitivizma u Sarajevu.
Treća tema je televizija, zapravo sve televizijske serije koje su obieležile to vreme, od Otpisnaih, pa do Timotihyja Johna Buyforda koji je svoja najznačajnija dela stvorio upravo u Sarajevu.
Posljednja tema je fudbal odnosno sport i najznačajniji sportski rezultati.
Zasebna tema je lik i delo Josipa Broza. Zapravo, kada smo radili seriju shvatili smo da postoji jedan datum koji je prekretnica za sve – to je 4. Maj 1980. Postoji život pre tog datuma i posle tog datuma. To je razlog da smo se bavili danom Titove smrti i danom Titove sahrane. Svi se sećaju šta su radili na dan Titove smrti – koga god smo pitali. Postoji cela epizoda gde četrdeset ljudi, od Gorana Bregovića do Veljka Bulajića; od Rajka Dujmića do Mirka Ilića, govori šta su radili 4. Maja 1980.
RadioSarajevo: Šta ste vi radili toga dana?
Stoimenov: Ja sam prao kola sa tatom, bio je to Wartburg. Slušali smo na radiju utakmicu Hajduk – Zvezda. Onda je prekinuta utakmica i rekli su “Umro je Josip Broz Tito” i tata je rekao “Ajmo, sine, kući”.
To vam kažem – svi se sećaju do u detalje. Ta epizoda je bez naratora, samo ljudi govore gde su bili u tom trenutku. To je, u stvari, epizoda koja govori o stepenu našeg poltronstva – ko su ljudi za kojima smo plakali i kako smo plakali za svojim idolima.
Radiosarajevo: Da li mislite da današnje vrijeme globalizacije i multiplikacije informacija kojima smo izloženi umanjuje taj stepen idolopoklonstva?
Stoimenov: Mi živimo u vremenu Warholovih petnaest minuta. Današ više nema pravih zvezda – svi mogu biti zvezde. Ja sam, evo, večeras zvezda, a sutra sam možda već zaboravljen. Vi gledate ove velike bratove i slične emisije… svi oni prave zvezde kratkog daha. Često možemo čuti “Ja sam glumica…” Kako neko može sebe da zove glumcem, a iza sebe nema ništa. Glumac je Bata Živojinović, glumica je Milena Dravić…isto tako imate zvezde R'n'B-ja , zvezde hip-hopa. A u ono doba, morao si nešto napraviti da bi bio zvezda.
Ja, nekako, mislim da smo mi u doba autokratije imali više demokratije nego što je imamo danas u doba demokratije. Mi smo imali apsolutnu slobodu izražavanja. Pogledajte samo filmove Saše Petrovića, Žike Pavlovića, Bate Čengića…to su filmovi koji negiraju partizanski film. Mi smo tada imali alternative, danas je nemamo.
RadioSarajevo: Vjerovatno su vas već pitali kada vam je bilo bolje?
Stoimenov: Meni je dobro i sada – to je stvar kako ti je unutra. Ja sam tada bio dete i sve sam posmatrao drugačije. Mada, ja mrzim kapitalizam.
RadioSarajevo: U kompletnom serijalu Sarajevo ima specifičlnu ulogu – kakva je ona?
Stoimenov: Parafrazirat ću rečenicu koju mi je rekao Nele Karajlić – ’84. godine u opštini Stari Grad i Centar bilo je objavljeno više vinila nego što je bilo, recimo u Memphisu. Od Bebe Selimović, Nedžada Salkovića, pa sve do Indexa, Bijelog dugmeta, Čole… Svi su oni objavljivali po 500 – 600 hiljada ploča. Plavi orkestar, Hanka Paldum… to su bili ogromni tiraži. Shvatite da u jednoj zemlji od 20 miliona takav tiraž nije bio tek tako. Ima tu nešto.
Sarajevo je bio najmanji veliki grad u bivšoj Jugoslaviji i to je to. Tri su grada stvarala istoriju na ovim prostorima – Beograd, Zagreb i Sarajevo.
RadioSarajevo: Kako ste došli do imena filma?
Stoimenov: Tada su postojale robne kuće i komisioni. U komisionima se prodavala strana roba, a u robnim kućama domaća. Ovo je domaća roba. A slogan – "za nekog sve, za svakog po nešto" je jedan od boljih slogan nastalih u bivšoj Jugoslaviji. Govori sve a ne govori ništa.
RadioSarajevo: Hvala na razgovoru.
vesna, radiosarajevo.ba
To je svojevrsna televizijska enciklopedija našeg zajedničkog naslijeđa i pokušaj autora da prikaže "lepšu stranu istorije". Tretirajući opća mjesta kojih se svi sjećamo, ali i istražujući i donoseći mnogo detalja koji su javnosti nepoznati, Robna kuća obuhvaća period od početka pedesetih (od prvih upliva zapadne pop kulture) pa do raspada Jugoslavije.
Za potrebe 29 završenih i još 16 epizoda koje su još u montaži, urađeno je preko 350 intervjua, a od velikog značaja za serijal je i obilato korištena arhivska građa.
Razgovor koji slijedi vođen je sa Igorom Stoimenovom prilikom bosanskohercegovačke promocije serijala, održanoj u kinu Meeting Point u petak 11. decembra.
RadioSarajevo: Kako se u vašoj glavi rodila ideja da napravite ovakav jedan kapitalan projekat?
Stoimenov: Prvo – ovo nisam samo ja. Svo vrijeme iza svega stoje tri čoveka i bilo bi zaista besmisleno da ih ne pomenem. Kao prvo, tu je moj mlađi brat Marko Stoimenov koji se bavio arhivom, jurio okolo, tražio po prašini… a drugi je Zoran Panjković, to je jedan dečak koji je, onako, hodajuća enciklopedija gluposti, ima takvih tipova i po Sarajevu. On je čovek koji sve zna, svaku repliku iz filma, svaku pesmu, svaki album, svakog izdavača… Tako da sam ja tu nekako došao kao šlag na tortu, zapravo. Spojio sam sve te ljude i napravili smo zajedno jedan zaista veliki projekat.
RadioSarajevo: Na novinarskoj projekciji prikazali ste dijelove epizoda o opusu Veljka Bulajića, čemu ste suprotstavili djela Šibe Krvavca… čini se da je to samo mali dio ogromne priče…
Vi ste sada videli samo mali deo od 29 epizoda, a radi se još šesnaest. Osim u Srbiji, material su do sada vidjeli i neki ljudi u Motovunu, Rovinju, u Skoplju i evo sada u Sarajevu. Nema razlike u reakcijama, a ja sam vrlo srećan i zadovoljan, jer ovo sve meni mnogo znači. Ne mogu više da dozvolim da ljudi prekrajaju istoriju. Ja sam ovo i napravio kako bi ljudi koji su stvarali lepši deo istorije zapravo rekli nešto o njoj.
Ne mogu više da mi pričaju da Neretva nije veliki film i da je to, šta ja znam… ideološki projekat - ona jeste veliki film. Ne mogu da mi pričaju da Bijelo Dugme nije veliki bend – ono jeste bilo veliki bend. Ne mogu da mi pričaju da Lepa Brena nije bila velika zvezda – da, ona jeste bila velika zvezda. Ceo ovaj projekat je o tome da pokaže da je nebitno koja je država koja, promeniće se državno uređenje, ali ono što ostaje su ta kapitalna umetnička dela, bilo u domenu elitne ili popularne kulture.
RadioSarajevo: Koja ste godišta vas trojica?
Stoimenov: Zoran Panjković je ’69., ja sam ’71., a Marko je ’77. Marko je najmanje znao o tome, pa smo ga mi uvodili u svet. On je nekako, od čoveka koji je bio po strani i skupljao po građu po arhivima, postao neko ko vrlo ozbiljno poznaje stvari. Tako je dobio ulogu ko-reditelja epizoda koje govore o novom talasu.
Moram reći da ni nas dvojica mnogo toga nismo znali. Sistem rada je bio takav da bismo najprije napravili neki kroki – ko bi bili ljudi sa kojima bismo trebali razgovarati. Onda smo kroz intervjue s ljudima saznavali stvari i tako smo polako postajali hodajuće enciklopedije popularne kulture SFRJ. Verovatno sada znam više o partizanskom filmu od Bate Živojinovića, ili o Bijelom dugmetu od Gorana Bregovića ili o Idolima više od Srđana Šapera, iz prostog razloga što sam tome prilazio iz više vizura. Našli smo neke raritetne materijale, kadrove koji nisu do sada viđeni… objavili smo neke podatke koje ljudi ne znaju.
Evo kako je to tada izgledalo, na primeru filma Neretva: Zamislite kako da danas gospodin Tanović, koji je trenutno svetski reditelj, za potrebe svog filma o nekim vojnicima koji postoje ovde, dovede u Bosnu najvećeg holivudskog glumca. Recimo, dovede Brada Pitta, kao što su tada doveli Yula Brynnera. Onda dovede neku underground zvezdu kao Shon Penna, kao što je tada bio Orson Welles… Najvećeg talijanskog glumca, kao što je tada bio Franco Nero, pa najveću sovjetsku glumačku zvezdu, pa najveću nemačku, pa najveću grčku… Pa onda još da Bernard Hermann radi muziku… Nije to baš tako lako .
Ili, recimo činjenica da je Bijelo dugme nastupilo pred pola miliona ljudi u Gorki parku u Moskvi – to su neki podaci koji se ne mogu lako ponoviti.
Mene su pitali zašto je propao rokenrol – propao je iz prostog razloga što je prestao da bude glamur. Mi moramo ponovo od rokenrola da napravimo glamur, baš kao što je to radilo Bijelo Dugme – da se devojčice zaljubljuju, da vrište, da dečaci žele da izgledaju kao neki rokeri.
RadioSarajevo: Koji su sve segmenti pop kulture obuhvaćeni u serijalu?
Stoimenov: Četiri plus jedan. Prvi segment je film, i to pre svega partizanski film i komedije. Dešava se da su komedije prvenstveno vezane za Srbiju, dok je partizanski film većinom rađen u Bosni.
Zatim je tu muzika, gdje sve kreće od onih festival zabavne muzike, Opatije, Zagreba, Šlagera sezone, Beogradskog proleća… onda dolazi mainstream sa Bijelim dugmetom, bastanak pop diva – od Lepe Lukić i Zilhe Bajraktarević alias Silvane Armenulić, preko Lepe Brene do ekplozije turbo folka. Istovremeno pratimo I stvaranje novog talasa koji nastaje od Neue Slowenishe Kunsta, do Novog vala u Zagrebu, Novog talasa u Beogradu i Novog primitivizma u Sarajevu.
Treća tema je televizija, zapravo sve televizijske serije koje su obieležile to vreme, od Otpisnaih, pa do Timotihyja Johna Buyforda koji je svoja najznačajnija dela stvorio upravo u Sarajevu.
Posljednja tema je fudbal odnosno sport i najznačajniji sportski rezultati.
Zasebna tema je lik i delo Josipa Broza. Zapravo, kada smo radili seriju shvatili smo da postoji jedan datum koji je prekretnica za sve – to je 4. Maj 1980. Postoji život pre tog datuma i posle tog datuma. To je razlog da smo se bavili danom Titove smrti i danom Titove sahrane. Svi se sećaju šta su radili na dan Titove smrti – koga god smo pitali. Postoji cela epizoda gde četrdeset ljudi, od Gorana Bregovića do Veljka Bulajića; od Rajka Dujmića do Mirka Ilića, govori šta su radili 4. Maja 1980.
RadioSarajevo: Šta ste vi radili toga dana?
Stoimenov: Ja sam prao kola sa tatom, bio je to Wartburg. Slušali smo na radiju utakmicu Hajduk – Zvezda. Onda je prekinuta utakmica i rekli su “Umro je Josip Broz Tito” i tata je rekao “Ajmo, sine, kući”.
To vam kažem – svi se sećaju do u detalje. Ta epizoda je bez naratora, samo ljudi govore gde su bili u tom trenutku. To je, u stvari, epizoda koja govori o stepenu našeg poltronstva – ko su ljudi za kojima smo plakali i kako smo plakali za svojim idolima.
Radiosarajevo: Da li mislite da današnje vrijeme globalizacije i multiplikacije informacija kojima smo izloženi umanjuje taj stepen idolopoklonstva?
Stoimenov: Mi živimo u vremenu Warholovih petnaest minuta. Današ više nema pravih zvezda – svi mogu biti zvezde. Ja sam, evo, večeras zvezda, a sutra sam možda već zaboravljen. Vi gledate ove velike bratove i slične emisije… svi oni prave zvezde kratkog daha. Često možemo čuti “Ja sam glumica…” Kako neko može sebe da zove glumcem, a iza sebe nema ništa. Glumac je Bata Živojinović, glumica je Milena Dravić…isto tako imate zvezde R'n'B-ja , zvezde hip-hopa. A u ono doba, morao si nešto napraviti da bi bio zvezda.
Ja, nekako, mislim da smo mi u doba autokratije imali više demokratije nego što je imamo danas u doba demokratije. Mi smo imali apsolutnu slobodu izražavanja. Pogledajte samo filmove Saše Petrovića, Žike Pavlovića, Bate Čengića…to su filmovi koji negiraju partizanski film. Mi smo tada imali alternative, danas je nemamo.
RadioSarajevo: Vjerovatno su vas već pitali kada vam je bilo bolje?
Stoimenov: Meni je dobro i sada – to je stvar kako ti je unutra. Ja sam tada bio dete i sve sam posmatrao drugačije. Mada, ja mrzim kapitalizam.
RadioSarajevo: U kompletnom serijalu Sarajevo ima specifičlnu ulogu – kakva je ona?
Stoimenov: Parafrazirat ću rečenicu koju mi je rekao Nele Karajlić – ’84. godine u opštini Stari Grad i Centar bilo je objavljeno više vinila nego što je bilo, recimo u Memphisu. Od Bebe Selimović, Nedžada Salkovića, pa sve do Indexa, Bijelog dugmeta, Čole… Svi su oni objavljivali po 500 – 600 hiljada ploča. Plavi orkestar, Hanka Paldum… to su bili ogromni tiraži. Shvatite da u jednoj zemlji od 20 miliona takav tiraž nije bio tek tako. Ima tu nešto.
Sarajevo je bio najmanji veliki grad u bivšoj Jugoslaviji i to je to. Tri su grada stvarala istoriju na ovim prostorima – Beograd, Zagreb i Sarajevo.
RadioSarajevo: Kako ste došli do imena filma?
Stoimenov: Tada su postojale robne kuće i komisioni. U komisionima se prodavala strana roba, a u robnim kućama domaća. Ovo je domaća roba. A slogan – "za nekog sve, za svakog po nešto" je jedan od boljih slogan nastalih u bivšoj Jugoslaviji. Govori sve a ne govori ništa.
RadioSarajevo: Hvala na razgovoru.
vesna, radiosarajevo.ba
Radiosarajevo.ba pratite putem aplikacije za Android | iOS i društvenih mreža Twitter | Facebook | Instagram, kao i putem našeg Viber Chata.
/ Najčitanije
/ Najnovije
