Srđan Papić: Kratka priča nas suočava i sa onim što ne želimo znati

Od 25. do 27. juna 2009. godine održaće se četvrti Festival kratke priče Kikinda short. Tim povodom za intervju smo zamolili Srđana Papića, organizatora ovog festivala.

Prije no što pređemo na pitanja, recimo i to da će se ove godine u Kikindi i Beogradu, svojim kratkim pričama će se predstaviti više od dvadesetoro pisaca iz osam evropskih država. Zemlja-specijalni gost je Škotska i njenu književnost će reprezentovati Sofi Kuk, Rodž Glas i Alan Biset. Pored njih, kratke priče čitaju Andrea Štift (Austrija), Lejla Kalamujić (Bosna i Hercegovina), Andrea Pisac (Hrvatska), Agneš Judit Kiš, Kristijan Grečo(Mađarska), Rumena Bužarovska, Dimitar Samardžiev (Makedonija), Vesna Lemaić (Slovenija), Danijela Kambasković-Sojers, Dragana Dukić, i Slobodan Bubnjević (Srbija).

Otkud ideja za festival kratke priče? Najčešći su upravo festivali poezije i filma, odakle ideja da se istakne taj performativni aspekt priče?

Razlozi za pokretanje međunarodnog festivala kratke priče su višestruki. Pre svega, kao posledica ratova tokom devedetih godina, Srbija je ostala u potpunoj izolaciji. Pisci nisu imali prilike da putuju i upoznaju se sa svojim kolegama i njihovim radovima. Književni časopisi gotovo da nisu ni izlazili, velike državne izdavačke kuće su bankrotirale a izdavaštvo se u potpunosti komercijalizovalo. Kao posledica takvog stanja imamo činjenicu da je u srpskoj literaturi i dalje dominanatna postmoderna poetika koja je svoj zenit u zemljama u okruženju imala još davnih osamdesetih. Organizatori su želeli da pokažu kako je takav poetički pristup odavno prevaziđen i da je neophodno otvoriti prostor za nove ljude i nove pristupe tekstu.

S druge strane, sam žanr kratke priče je veoma zapostavljen. Dok postoji svest o ugroženosti poezije i njene nemogućnosti da opstane sama od sebe, za kratku priču se to ne može reći, barem u Srbiji. Postoje bezbrojni festivali i nagrade za pesništvo dok za kratku priču do Kikinde shorta, festivala nije ni bilo. Izdavači će bez velikog razmišljanja objaviti roman anonimnog autora dok će poznati pisac morati da čeka godine da bi mu se objavila zbirka priča. To je verovatno posledica karakteristike samog žanra jer kratka priča ne sadrži sedativno dejstvo romana koji može danima da vas prenosi u neki drugi svet, bolji ili naprosto drugačiji od onog u kom živite. Brza strategija ulaska i izlaska u priču neće vas uljuljkati i dopustiti da zaboravite gde se nalazite, naprotiv, ona će vas suočiti sa onim što možda i ne želite da vidite kao problem. Namera organizatora jeste da pokaže kako ljudi koji književnost ne konzumiraju samo zbog njenog terapeutskog dejstva nisu u manjini.

Na vašem blogu možemo pronaći i termin „Kratka rok-priča“, kao i na samom plakatu: rok pisci, rok priče. Možete nam malo bolje objasniti šta podrazumijevate pod tim?

Taj fantastičan performans je nastao na ideju Pece Popovića, čuvenog rok kritičara. On nam je predložio da spojimo rok i priču pa smo tako zamolili poznate muzičke kritičare, ali i muzičare poput Dejana Cukića ili Vudu Popaja, da nam napišu nešto što bi bilo između rok zapisa i kratke priče. Iskreno, očekivali smo nešto što bi bilo bliže kolumni nego umetničkom zapisu, ali smo bili zapanjeni. Iako naši gosti nisu po profesiji književnici, ono što smo čuli je zaista bila odlična umetnička proza.

Također, vidimo da imate i posebne nazive za pojedine goste, kao npr. „predstavnik duha šezdesetih godina“ i „duhovi festivala“. Kako birate te osobe, i da li se nazivi mijenjaju iz festivala u festival?

Na festival dolaze pisci rođeni sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka koji su se istakli svojim kratkim pričama, bilo da su objavili zbirku priča ili su po njima zapaženi u književnim časopisima. Pored njih, poziva se i nekoliko starijih gostiju u kategoriji specijalnog gosta ili gosta iznenađenja, gde organizatori žele da pokažu kako ništa u književinosti ne počinje ab ovo, već da su nove poetike povezane sa prethodnim stvaralaštvom.
Kategorija „Dobrog duha festivala” je uvedena ove godine i odnosi se na ljude koji zaista žive za kratku priču i smatrali smo da bi bila velika šteta, da ne kažem grehota, ne pozvati ih jer nisu rođeni tad i tad. Kikinda short je pre svega generacijska priča, ali ako primetimo da neko izuzetno može da pomogne popularizaciji žanra, smislimo kategoriju za njega.

Tako smo na primer prošle godine uveli kategoriju „vajld karte”, po ugledu na teniske turnire, zbog sarajevske autorke Meline Kamerić. Naime, pošto je gostovala 2007. nije imala pravo da čita dva puta uzastopce. Ali kada je prvi put učestvovala, ljudi su tražili da čuju njenu priču na bis, iako je performans trajao duže od tri sata. Bilo je zaista neverovatno. Čitanja su se odužila jer smo u Beogradu gostovali samo jedan dan pa su svi morali da nastupe iste večeri. Nas organizatore je počinjalo da podseća na film „I konje ubijaju, zar ne?”. Očekivali smo da će ljudi početi da napuštaju SKC, a umesto toga čujete „Bis! Bis!”. I u momentu smo izmislili pravilo da Melinu pozovemo ponovo. Prošle godine bisa nije bilo, nije bilo ni „vajld karte”.

Za kraj nam recite, da li imate neke planove za budućnost ovog festivala, da li već razmišljate o tome kako će izgledati za nekoliko godina?

Kada smo se po završetku prošlogodišnje Kikinde vraćali iz Beograda, direktorka kikindske biblioteke je u kolima rekla: „Ako ja ovo budem sledeće godine organizovala, odmah me vodite u ludnicu”. Naprosto, mislim da je u Srbiji suludo bilo šta dugoročno planirati, pogotovo u kulturi. Prošle godine nam je resorno ministarstvo odobrilo hiljadu evra, ove godine nula dinara. Tri dana pred festival na računu kikindske biblioteke „leži” 13 dinara, a u fioci imamo gomilu ugovora koje su potpisali političari koji se sada ne javljaju na telefone. Tako da su nam dugoročni planovi da nađemo jednog izdašnog sponzora da se „raseče” za dvadesetak evra da imamo za kvalitetan konopac pa da se svi lepo obesimo. Eto, tako razmišljamo trenutno. Ali mislim da će se situacija promeniti. Jer da smo normalni, ne bismo organizovali ni prvi Kikinda short, a kamoli četvrti.

Hvala Vam na vremenu izdvojenom za Radio Sarajevo.

Hvala Vama.

Blog

Radiosarajevo.ba