Led Zeppelin (VIDEO)

Foto: Plant & Page

Dirljivo otiskivanje Zeppelina na američke koncerte uoči Božića 1968. godine (iako mladi, Plant, Bonham i Jones već su bili oženjeni i nevoljko su krenuli na put) ubrzo će se pretvoriti u najraskalašenije i najrazvratnije turneje u historiji rocka.

Groupie-djevojke rado su pristajale na seks i svakojake S&M igre u kojima je uživao okultizmu sklon Jimmy Page, alkohol je oduvijek bio pogonsko gorivo Zeppelina, ubrzo su ušle i droge koje se tada nisu činile tako opasnima kao danas, a Zeppelini su postali (biznis) veći i od Beatlesa i od Stonesa.

Blues-rock kao osnova

Led Zeppelin, zajedno s Black Sabbathom i “Altamontom” Stonesa, ubili su snove 60-ih koji u Britaniji, bez obzira na Swinging London Beatlesa, kao još uvijek stegnutom i klasno strogo podijeljenom društvu baš i nisu izgledali kao realnost. Osnova Zeppelina je bila blues-rock, ali Page je imao viziju koja je dobacila mnogo dalje od Yardbirdsa i srodnih bendova.

Na prvom albumu Page je krao od bluzera kao da je posao učio od Bregovića, ali uspjeh nije izostao jer taj gitaristički virtuoz, klasično obrazovani basist Jones, zastrašujuće moćan bubnjar Bonham i “zlatni bog” rocka Plant bili su fascinantni muzičari. Page i Plant bili su opčinjeni i folkom te onime što će se kasnije zvati world music, a publika je poludjela za Zeppelinima iako se bend klonio TV-a kao đavo krsta i nije, osim u Americi, objavljivao singlove da ne narušava integritet albuma. Od publike su tražili da ih gleda uživo i sluša na LP pločama.

Mnogo više od heavy metala

Uz pomoć ogromnog i opasnog menadžera Petera Granta, doveli su rock do najviših tiraža ploča i najvećih stadiona, pretvorivši ga u iznimno lukrativni posao iz snova. Uvelike su inovirali rock i odigrali strašno važnu ulogu za njegovu evoluciju, posebice na albumima II, III i IV. Definirali su heavy metal, ali su bili mnogo više od heavy metal grupe. Mick Wall odlično detektira pozadinu svega toga, od karakterizacije članova benda do njihovih promišljanja, postupaka i opsesija od kojih je Pageova okultizmom i Aleisterom Crowleyem najpoznatija i ovdje pomno prezentirana.

Ipak, sredinom 70-ih počele su se pojavljivati napukline u štitu Zeppelina zbog kojih je rock postao samozadovoljna beštija na brdima kokaina, dolinama heroina, rijekama alkohola i gomilama groupie-djevojaka. Beštiju je trebalo ubiti. U slučaju Zeppelina, a to ispravno konstatira i Mick Wall, bend nije ubila smrt Johna Bonhama, koji se nakon četrdesetak votki “utopio” u krevetu, nego punk, Sex Pistols i The Clash.

Pored njih, Zeppelini su izgledali zastarjelo i izgubljeno. Nikakva mimikrija tu nije mogla pomoći, ali to ne znači da ih ne treba cijeniti zbog njihovih dosega iz kasnih 60-ih i ranih 70-ih. Doista su bili divovi rocka i popularne kulture iako ih sociopolitički angažman nije zanimao ni koliko crno pod noktom engleskih šljakera koje će ubrzo zgaziti čizma Margaret Thatcher. Mick Wall se ne slaže, ali svaka čast Plantu što nije pristao na full-time obnovu Zeppelina. Legenda je time ostala neokrnjena.